Трећи по реду, дводневни турнир за фудбалере рођене 2009. и млађе, „Кикинда куп” окончан је тријумфом ТСЦ из Бачке Тополе, који је у финалу, на Градском стадиону, савладао 3:1 екипу из Мађарске – будимпештански Ференцварош.
Пре тога у борби за треће место, суботички Спартак био је бољи од румунског УТА Арада, пета је ОФК Кикинда, шеста новосадска Војводина, а седма рускоселска Црвена звезда.
Пехар победнику уручио је градоначелник Кикинде Младен Богдан, а градски већник за спорт Александар Аћимов рекао је:
– И ове године смо као град подржали ову манифестацију, у нади да ће сваке године бити све масовнија и привући што више деце која играју, као што смо могли данас да видимо, на високом нивоу. Ово је за њих лепо искуство, а и лепу слику смо данас послали из Кикинде.
Милан Станковић, координатор турнира, још је додао:
– Због ванредних ситуација неке стране екипе су нам у задњи моменат отказале учешће, а и ове године осим на Градском стадиону утакмице су се играле и у Великом односно Руском Селу. Посећеност је била већа него претходне две године, а на утакмицама су могли да позавиде и велики евроски клубови. Овај турнир је већ традиционалан, а захваљујем се граду Кикинди, без њих и њиове помоћи не бисмо могли ништа да организујемо.
Трофеји су уручени и најбољем играчу, стрелцу и голману турнира.
Д. П.
У петак 18. априла, од 12 до 15 сати, биће одржане Ускршња креативна радионица за децу и анимација
Карановић је истакао да многи сматрају да је нaјвеће дело Светозара Милетића Српска Војводина, његово политичко, културно и духовно наслеђе које је у аманет оставио својим потомцима, односно свету у којем данас живимо. Међутим, ту се поставља питање колико је он био творац Српске Војводине.
– Он јесте учествовао у револуцији 1848. године, био је и, исте године, учесник Мајске скупштине, дакле учествовао је у стварању српског војводства, али свакако тад није био прворазредна политичка личност у српском националном покрету. Оно што је занимљиво, то је што многи – историчари и историографија, европска и српска – њега поистовећују са идејом Српске Војводине. А он је, у погледу тога шта за њега представља Српска Војводина, био врло експлицитан. Да то, свакако, јесте политичко биће, али не нужно. Није нужно да постоји Српска Војводина све док ми знамо ко смо, све док ми негујемо код нас свест о припадности српском националном идентитету, притом поштујући све друге националне идентитете, чак и повезујући се са њима. Он и предлаже, у једном тренутку, ми бисмо рекли данас, Подунавску државу, Подунавску конфедерацију или можда Централни део Европске уније – у ондашње време то је Аустроугарска – да би то требало да буде савез 11 народа у којем своје достојанствено и достојно место треба да има и српски народ. Ако је Српска Војводина механизам да се заштити национални идентитет, онда је то у реду. Ако ће Војводина представљати некакав политикантски или политички механизам како би се задовољили туђински политички интереси, у овом случају Хабзбуршке монархије, туђинске, непријатељске државе, онда би ту Војводину требало сахранити. За њега је Војводина корак до онога за шта се он увек залагао – ослобођење и уједињење српства, комплетног српског народа. Јер он и каже: Пољаци имају право на своју државу, Италијани такође, зашто Срби немају? Притом он то не сме јавно да каже у једној туђинској држави у којој је означен као непријатељ број један и због тога је и страдао на крају. Ја бих рекао да је његово наслеђе свест о томе да, уколико не знамо ко смо и чему припадамо, врло брзо ћемо нестати. Као индивидуе ћемо постојати, али шта је индивидуа без имена и презимена? Ништа, ваздух, за било који систем, па и за овај наш – рекао је мср Карановић.
Догађају су, у име локалне самоуправе, присуствовали председник Скупштине града, Душан Попесков, и Маријана Мирков, чланица Градског већа.
Светозар Милетић је рођен у Мошорину, а школовање наставио у Новом Саду, Пожуну, Пешти и Бечу, где је докторирао право. Био је адвокат, новинар, политички вођа и градоначелник Новог Сада. Оснивач је првог организованог српског политичког покрета у Хабзбуршкој монархији и један од најзначајнијих српских националних радника 19. века. Више пута хапшен и осуђиван, последње године живота провео је у Вршцу, где је преминуо 1901. године.
Изложба радова са фото-конкурса Секретаријата за заштиту животне средине, под називом „Природа кроз мој објектив“, на програму је од 14 сати у Галерији Културног центра.
И овога пута било је суграђана који су први пут дали крв – њих петоро постали су нови даваоци.
