Radnici Infrastrukture železnice Srbije u proteklih nedelju dana raščistili su od rastinja površinu od oko 51.000 kvadratnih metara, duž čitave mreže pruga srpskih železnica, saopštilo je ovo akcionarsko društvo.
Od šiblja, kraj koloseka, raščišćene su ukupno 133 železničke deonice, u dužini od skoro 30 kilometara. Rastinje je uklanjano u zavisnosti od lokacije na udaljenosti između dva i osam metara od koloseka. Između ostalog, skoro četiri hiljade kvadratnih metara prostora kraj koloseka, raščišćeno je i kod pruge Pančevo Glavna – Zrenjanin – Kikinda.
Površine oko pruga su uređene sa ciljem povećanja bezbednosti saobraćaja, dodaje se u saopštenju.Na taj način povećana je vidljivost na pruzi, ali i u drumskom saobraćaju, sa ciljem da železnički saobraćaj bude bezbedniji.
„Infrastruktura železnice Srbije na ovaj način, pored ostalog, izlazi u susret i zahtevima građana i javnosti, koji ukazuju na rastinje kraj koloseka. Radilo se ručno, mašinski, ali i uz pomoć mehanizacije, a u okviru naših redovnih aktivnosti“, navela je Infrastruktura železnice Srbije.
Cene su raznolike: paradajz i paprika prodaju se po 170 do 180 dinara, krompir je 100 dinara, dok se na džakove može naći i za 80. Tikvice su 100, dinje takođe 100, a lubenice između 40 i 50 dinara po kilogramu. Kajsije su među skupljima – 500 dinara, breskve od 200 do 350, grožđe 300-350, kruške 250. Kukuruz se prodaje tri za sto ili 50 dinara po komadu. Jaja koštaju od 15 do 18 dinara.
– Malo je sve stalo već desetak dana. Sezona je godišnjih odmora. Imam ja svoje stalne mušterije, pa sam zadovoljna. Ipak, ima promena kada je zimnica u pitanju. Ranije su se više kupovale paprike na džakove, stariji još uvek to rade, mladi slabije – kaže Klara, koja je na pijaci već 24 godine.
Na tezgama se mogu pronaći i proizvodi za ostavu: kilogram meda je 1.000 dinara, četvrt litra mlevene paprike – 250, dok je 100 grama supe – 100 dinara.
Na mlečnoj situacija je malo bolja, ali ovde, kažu prodavci, treba i poraniti. Kilogram rolovanog sira košta 1.000 dinara. Celo pile je 380 dinara, belo meso 550, a bataci 450 dinara leđa 150.
Slavko dolazi svakodnevno, ali ne kupuje mnogo.
Ljiljana prodaje povrće i rasad kupusa za jesen, ali i jedan prirodan lek.
Na pijaci se prodaje i saksijsko i baštensko cveće – hibiskus kanadski ili močvarni za 1.300 dinara, zatim indijski jorgovan, meksička petunija, afrički plavi ljiljan. Najskuplja je monstera, koju, kako nam je objašnjeno, pogrešno zovemo filadendronom.
Ima i onih koji već razmišljaju o zimi. Tako se na pijaci mogu naći i nazuvci po 500 dinara, kao i čarape koje koštaju 1.000 i, vunene, 1.200 dinara.
Iako je ponuda raznolika i bogata, kupaca je osetno manje. Visoke cene, vrućine i sezona odmora utiču na prodaju, ali pijaca, uprkos svemu, ostaje mesto susreta, razgovora i izbora – za one koji znaju šta traže.
S. V. O.
Kako je podsetio Savo Orelj, predsednik gradskog SUBNOR-a, na današnji dan, pre tačno 84 godine, vođena je krvava borba u kojoj je stradalo 17 Kikinđana.
– Podizanjem ustanka u Srbiji, 7. jula, dat je signal svima koji su bili spremni da pruže otpor okupatoru. Već 28. jula, dvadesetdvojica Kikinđana formiraju partizanski odred na lokaciji kod Livnice. Za komandanta je izabran Uglješa Terzin, a za političkog komesara Rada Trnić Popa. U narednim danima uspešno su izveli dve diverzije – jednu na Simićevom salašu, drugu na železničkom čvorištu prema Novom Miloševu – kazao je Orelj.
Zbog bolje lokacije i većih šansi za bezbednost, odred se premešta na Simićev salaš. Domaćini, Nika Simić sa sinom i nekoliko pomoćnih radnika, prihvataju borce i obezbeđuju im hranu i utočište. Ipak, među stanovništvom bilo je i onih koji su sarađivali sa okupatorom. Nemačka policija dobija dojavu da su uočeni ljudi u uniformama, a kasnije im dodatno pomažu priznanja dvojice zarobljenih članova Odreda, jednog kurira i jednog člana Komunističke partije iz Pokrajine zaduženog za omladinu. Oni su na putu prema Kikindi uhapšeni i mučeni, i na kraju su odali lokaciju na kojoj se nalaze njihovi saborci.
U ranim jutarnjim satima, na današnji dan, preko 350 nemačkih vojnika izvršilo je napad na Simićev salaš. U žestokoj borbi stradalo je 11 boraca. Ubijena su i četiri vojnika Vermahta, a više ih je ranjeno.
U tom trenutku, zamenik komandanta bio je sa grupom boraca nedaleko od salaša, na obuci. Kada su čuli pucnjavu, vratili su se i uspeli da prihvate preživele saborce. Nemci su već upali na salaš, i mitraljeskim rafalima pokosili kukuruzišta i konoplju u kojima su se partizani krili. Poginuli su bačeni u zajedničku grobnicu.
Iz osvete, Nemci su streljali Lazara Simića, sina domaćina, kao i petoricu pomoćnih radnika koji su pomagali Odredu. Na mestu današnjeg spomenika nalazi se sedamnaest obeležja – za poginule borce i streljane civile.
– Glavnina malobrojnog odreda je uništena. Preživeli su se kasnije priključili Mokrinskom odredu, koji je zajedno sa Kumanovačkim i drugim odredima ubrzo formirao Severnobanatski partizanski odred – istakao je Orelj.
