најчитанији портал Севернобанатског округа
Како је саопштила Полицијска управа Кикинда, у петак, 18. јула и у суботу, 19. јула 2025. године, очекују се окупљања грађана на више локација на подручју Полицијске управе у Кикинди.
У складу са чланом 52. Закона о полицији, Полицијска управа предузеће све законске мере да јавни скупови протекну безбедно, укључујући фото и видео- снимање на местима где се пријављени и непријављени скупови буду одржавали, наведено је у саопштењу.
На репертоару Летњег биоскопа вечерас је романтична комедија „Луда љубав“. У дечијем термину, у уторак, биће приказан филм „У потрази за чаробном формулом“.
Пројекције у дворишту Народне библиотеке „Јован Поповић“ почињу у 21 сат, улазак је бесплатан.
Председница Покрајинске владе Маја Гојковић испед чије се куће синоћ окупила група грађана која се представља као “Зборови Нови Сад” и студената који блокирају факултете, оценила је такво понашање као велику срамоту и нагласила да су она, њена породица и комшије били таоци промашене политике и покушаја обојене револуције која је доживела крах.
“Ово што се дешава последња три дана у Новом Саду нико није никад доживео”, рекла је Гојковић.
Председница Покрајинске владе је подсетила да је Нови Сад био миран град у којем се поштовала породица. “Политика никад није била таква да линчујете некога ко се не слаже са вашим ставовима”, нагласила је Гојковић и додала да јој се јавио и јавља се велики број људи који је подржава.
Каже да су јој комшије говориле да вечерас није било пуно окупљених што говори да има много више оних који воле своју државу и желе да иду напред. Додала је да се чуло њихово малтретирање усмерено на њу и и њену породицу па и на читав комшилук. “Дозивају, псују, вређају председника, вичу – пумпај, вређају ме, прозивају. Комшије моје јављају да их нема пуно и то је велика срамота, за нас који смо овде таоци промашене политике и покушаја обојене револуције, која је доживела свој крах”, казала је Гојковић.
Председница покрајинског парламента је навела да има и унуку. “Криво јој је, свашта доживљавам од блокадера, али једна прича сам ја, а друга да дете доживљава то”, казала је за Информер Гојковић.
Протести у Новом Саду у улицама где наводно живе Маја Гојковић и ректор Дејан Мадић
Група грађана који се представљају као “Зборови Нови Сад” и студената који блокирају факултете окупила се у четвртак увече испред Ректората у том граду, а затим прошла улицом Соње Маринковић и стигла до улице Војводе Мишића, а у питању су улице у којима наводно станују ректор Универзитета у Новом Саду Дејан Мадић и председница Покрајинске владе Маја Гојковић.
Окупљени су стварали буку дувањем у пиштаљке и вувузеле и звиждањем и скандирали “Пумпај”, “Руке су вам крваве”, а присутна је била само саобраћајна полиција.
Организатори су навели да су дошли испред адресе у којој наводно живи Маја Гојковић, јер је она прошле године отворила Железничку станицу у Новом Саду, а адресе које ће посетити су “одабрали”, како су објавили на друштвеним мрежама, симулацијом “точка (не)среће”, и навели да је “сваког дана ново извлачење”, а вечерас су поред улице Соње Маринковић, “извукли” и улицу Војводе Мишића.
На мети блокадера у уторак је прво била кућа председника Српске напредне странке Милоша Вучевића, а у среду су се окупили испред куће у којој живи градоначелник Новог Сада Жарко Мићин.
Као разлог окупљања претходно је наведено обустављење судског поступка против четворице активиста СНС које је оптужница теретила за, како је наведено, насилничко понашање, односно напад на студенте у блокади који су дошли испред просторија СНС-а и исписивали графите са порукама протеста.
Извор. Танјуг
Несуђени кикиндски зет, хроничар времена и људи, водитељ гласовитог ТВ формата „5 казање”, Бора Отић наводи, између осталог, да је овдашњи живаљ толико измешан, да су нам се и кухиње помешале и миришу исто, а тако су нам се и обичаји и навике помешале, баш као у некој банатској шерпи
Савремени путописац, телевизијски хроничар и бележник војвођанских нарави, обичаја и адета, Бора Отић је више од пуког путописца. Он је и документариста и језички зналац, радо виђен свугде, а нарочито у северном Банату, који је походио небројено пута. И увек је имао занимљиву причу са и о овдашњим људима. Његово „ходољубље“ како је ту врсту списатељског искуства ословљавао славни Борин претходник Зуко Џумхур, има врло јако и језичко и документарно упориште, па су Борина „5 казања“ актуелна и радо гледана увек, једнако нове, као и оне емисије које су снимљене пре више од деценије.
Неке од својих севернобанатских сусрета с овдашњим људима, поделио је с нашим читаоцима.
Обишли сте сва севернобанатска насеља, чак и најмања попут Винцаида, и по неколико пута. Има ту и староседелачких и колонистичких места. Шта их повезује?
– Повезује их банaтски дух, ваздух, земља банатска, душа банатска и нарав банатска. Повезују их и путеви, а они су увек двосмерни. Воде и тамо и овамо. Повезују их љубави узвраћене, бракови мешовити, крстови и задушнице, вашари, леније и линије докле је било и чије је сад. Народ иде, сељака се, оду, дођу или се не враћају. Само се на гробљима види колико су дуго ту. И само Кикинда има пет фртаља. Сав остали свет једно цело дели на (само) четири четвртине. То је зато што нису из Баната.
Чувају ли кикиндска села љубоморно своју традицију или су отворени и радо допуштају да и људи из других места упливају међу њих са својим обичајима и навикама?
– Срећа да још увек има тврдоглавих који се не дају времену садашњем па чувају и оно од јуче. Какав је то народ који не држи до своје прошлости, обичаја, језика, културе и навика. Упиру се и одупиру да сачувају традицију и нађоши и дођоши. Као што су нам се и кухиње помешале и миришу исто, слично су слане и папрене, тако нам и обичаји и навике буду у истој шепри. Онда се та шепра (шерпа или шерпења) износи пред госте само кад су посебне прилике ил неке манифестације које дођу на ред једанпут годишње. Боље и једаред него ни једаред.
Много манифестација сте обишли и много људи упознали. Издваја ли нешто Кикинђане од становника других места?
– Данас су лудаје здраво велике. Тешко да би се данаске Лала без лотре мого да попне на ону која победи на „Данима лудаје”. Чим је толка, ондак се и даље види. Ми што смо остали доле на земљи и не видимо баш неку разлику сем што имате једног мамута, једну сувачу, једну Кикинду и само један Мокрин у комшилуку. Све остало је ко и код нас, с ове стране Тисе.
Постоји ли нека анегдота коју бисте посебно издвојили а везана је за кикиндски крај?
– Само ћу да вас подсетим како нас је Дума угостио у својој кући, како је Миле Аласев правио буклије и златне сватове са својом Јелицом, како су Чваркови и њихови другари појели цело свинче очас посла, како је Атила Фиштеш исковао гвоздено грожђе, како нас је Браташ учио шта раде бомбонџије, како је Бенџа правио шта год је неко наумио да му треба од машина, како Драган Страјнић воле коње и пише песме, како Бркини раде у стоти део милиметра, како певају тице код Милоша Галешева, како је Среда теро сонице на точковима кад није било снега, какве малтезере има Кришан, како је Неша на салашу поређао све пехаре што је с коњима освојио, како је Заре с Бећарушама у гајде свиро, како је Санела наставила алварски посао, како Сувача ради, како мајстор Пера опанке шије, како смо Жива, Миле и ја правили плаву лубеницу, како у „Паору” висе кола с плафона и како сам сигурно неког заборавио да споменем. Е, а најдраже од свега ми је што сам умало постао ваш, кикиндски зет. Звала ме једаред мила девојчица, ћерка чија је мајка тада била неудата и рекла да би волела да јој ја будем тата. Ако ме позове још једанпут, остаћу. Ја сам од оних што воле да их нуде дваред. Онда дупло и узвратим. Верујем да је порасла, да је срећна и успешна у школи и да ће да прочита ово. Од свих признања и награда које сам добио, њена жеља ми је остала најдража медаља.
Н. Савић
Мајка Душана Васиљева преминула је 17. јула 1908. године – на дан када је, 116 година касније, историчар Драган Белеслић, архивиста у Историјском архиву, у Народној библиотеци „Јован Поповић“ представио резултате свог истраживања. Управо овај податак, добијен прецизним увидом у матичне књиге, мења поједине биографске наводе.
– Да је мајка заиста преминула 1904. или 1905, како неки аутори тврде, Спасоје би био његов полубрат, а не рођени брат, и Васиљев би имао само једну полусестру. Овако, утврђено је да је имао четворо рођене браће и сестара. У литературу је ушло и да је најстарије дете јер нико није истраживао, а он је најстарије преживело дете. Пре њега рођена је његова сестра Загорка која је поживела само две године – објаснио је Белеслић.
Предавање под називом „Душан Васиљев: биографија и породично стабло“ резултат је шестомесечног истраживања, а комплетан рад биће објављен крајем године у часопису „Attendite“. Аутор истиче да је реч о првом научном истраживању о Душану Васиљеву које потписује историчар.
– До сада су уз његова дела објављиване кратке биографије, засноване на сећањима његовог брата Спасоја који је објавио Душанова дела после његове смрти, и на усменим изворима. Проблем је у томе што нико није истраживао писане изворе. У свом раду користио сам матичне књиге, домовне протоколе, тестаменте и документацију о занатлијама. Тако сам дошао и до податка да његов отац није био столар, како се годинама погрешно наводи, већ кожар. У литератури су чак помешани подаци његовог оца и стрица – наводи Белеслић.
Васиљевљева биографија до сада је била и непотпуна и нетачна – што је довело и до погрешног тумачења његовог стваралаштва.
– Мој почетни мотив био је да прикажем породично стабло једне познате личности из Кикинде и да их видим као људе, да то не буду само подаци. Када сам завршио, читајући Душанову биографију, схватио сам да није довољно обимна и да има пуно грешака – од рођења до смрти.
Једна од укорењених представа била је и да је песникова породица била веома сиромашна. Белеслић тврди да је то нетачно.
– Док је његова мајка била жива, и све до 1909. године, припадали су вишој средњој класи. Нелогично је да су школовали седморо деце, од којих су сви постали професори, а да су били изузетно сиромашни. То је немогуће чак и данас. Идеја о сиромаштву потиче из контекста Првог светског рата: отац је био на фронту, Душан је са 14 година сам издржавао породицу и школовао се. Држава се тада распада, породица се распада, Душан се одваја и почиње да се тражи. То је био преломни тренутак у његовом животу – тврди Белеслић.
На питање како је, кроз истраживање, доживео Васиљева као човека, одговара:
– Мислим да је био млад, недовољно зрео и несхваћен. Људи који су се бавили његовим делом долазили су са других простора – са југа Србије и из Шумадије, и нису разумели Банат после Првог светског рата. Он је писао управо о том простору, о тој мултинационалној средини која је у једном тренутку остала на ничијој земљи. И геополитичке околности утицале су на песников осећај идентитета. Док се он сели, помера се и граница између Румуније и Краљевине СХС која се правила четири године. Он се губи у националном смислу, чак је покушао да дода „ић“ на презиме како би се интегрисао, али га друштво није прихватило.
На крају, Белеслић изражава наду да ће његово истраживање бити подстицај књижевним критичарима да Васиљевљево стваралаштво сагледају у новом светлу: „Желео бих да овај рад подстакне људе да поново прочитају његове песме у контексту у ком су настале. Тек тада ћемо разумети ко је био Душан Васиљев.“
У препуном холу Народне библиотеке предавање Драгана Белеслића изазвало је велику пажњу, али и питања и додатке из публике, из личних и породичних аспеката оних који су имали контакте са неким од чланова породице Васиљев.
С. В. О.
У Ловачким домовима у Мокрину и на Млаки данас су одржане радионице о могућностима пошумљавања на територији Кикинде. Организоване су на основу пројекта „Стварање услова за обнову шумских ппредела на политичком, теренском и тржишном нивоу у циљу постизања неутралног стања деградираности земљишта у Србији”, који спроводи Организација за храну и пољопривреду Уједињених нација (ФАО), у сарадњи са Министарством пољопривреде Србије.
Проф. др Саша Орловић, директор Института за низијско шумарство и животну средину из Новог Сада, истакао је да су Кикинда и Димитровград препознати као пилот-подручја за утврђивање степена деградације земљишта и потенцијала за пошумљавање.
– Кикинда је одабрана јер смо проценили да су највеће активности пошумљавања које предузима локална самоуправа управо овде. Земљиште као ресурс је изложено бројним процесима деградације – у Кикинди углавном ветровима, ерозији – и недостатку органске материје. Када то утврдимо, тражимо оне који би били спремни да пошумљавају своје парцеле. Дрвеће повећава органску материју у земљишту, смањује утицај ветра, побољшава биодиверзитет. Сада се отвара простор за велики државни пројекат који ће се бавити подизањем нових шума, пољозаштитних појасева, али и унапређењем постојећих – и у јавном и у приватном сектору – рекао је проф. др Орловић.
Он је додао да је циљ ових активности стварање одрживог, виталног шумарства које ће ефикасније везивати угљеник, производити дрвну масу и доприносити очувању животне средине.
– У Војводини, где год посадите дрво, то је вишеструка добит. Поред екологије, то доприноси и бољим резултатима у пољопривреди, развоју пчеларства, ловства и туризма. Дрвеће је неопходно за опстанак пољопривреде, јер побољшава микроклиму, нагласио је Орловић.
Инжењер шумарства у ЈП „Кикинда“ Миодраг Радовановић нагласио је да је у току прикупљање информација о расположивим површинама на територији Кикинде које би могле бити обухваћене овим програмом.
– Ове радионице су финална етапа припремног пројекта, а њихов циљ је био да се локална удружења – еколошка, ловачка, пчеларска – информишу о могућностима учешћа у већем програму пошумљавања. У фебруару је потписан споразум између Владе Србије и УН, чиме је покренут пројекат „Forest Invest“. Он предвиђа обнову 50.000 хектара и подизање нових шума на 7.000 хектара широм Србије – рекао је Радовановић.
Он је додао да је циљ да што више локалних актера препозна могућност и интерес за учешће у пошумљавању. Осим што ће се подизати нове шуме, биће унапређене и постојеће. Пројекат, истакао је, предвиђа и економске и еколошке бенефите, како за државу, тако и за приватне власнике.
С. В. О.
За разлику од воћара који ове године неће моћи да се похвале великом родношћу, виноградари имају разлога за оптимизам. Мањак кише заслужан је што је и мање патогена међу чокотима у односу на претходне године. Ипак, виноградари и винари не ослањају се само на небеса, него је потребан и низ корака које морају сами да предузму да би се постигло оно чувено аграрно „3 к“ – квалитет, квантитет и континуитет.
С обзиром да је сваки корак у узгоју винове лозе веома важан, осврнућемо се на почетак календарске године и процес резидбе, па питамо Богдана Степанова, дугогодишњег произвођача вина из Иђоша да ли је зимус било измрзавања пупољака?
– Није, било је касних пролећних мразева, али нису нанели велике штете виноградима. Међутим, било је после мало проблема због опрашивања и без обзира што је релативно добро цветало и понело, део цветова због лоших временских прилика није опрашен. То за последицу негде има рехуљавост гроздова, односно мањи број зрна у грозду. Код нас у винограду то није био случај и ова година је за сада одлична. Додуше оно колико ми радимо, а то су нешто преко два хектара, скоро све је под заливним системом, а и киша која је недавно пала нам је доста помогла. Надамо се још једној доброј киши пре бербе и то ће за виноград бити довољно – каже Степанов, додајући:
– Наши виногради су близу куће, а то је велика предност, јер можемо малтене у сат да реагујемо кад је у питању прскање и заштита лозе. Зато немамо болести у винограду. Међутим, чујем да се код колега, код којих је удаљенији виноград од куће, појавила пепелница. Ова дуготрајна суша је ипак направила подлогу за неке врсте болести, а с друге стране, не ваља ни преобилна киша. Мора се водити рачуна о сваком детаљу- каже Степанов, док се његова супруга Јелена надовезује да је поред набројаног важна и међусобна солидарност колега винара, наводећи да је члан Удружења иђошких виноградара „Шасла“, а чланство у удружењу им је у почетку помагало у размени искустава и одабиру сорти приликом заснивања винограда.
– У међувремену мој супруг и ја смо као регистрована винарија превазишли хоби производњу и више смо сад окренути технолошком процесу и пуштању вина у промет, тако да је сад наше искуство добро дошло неким новим члановима удружења – поносна је Јелена.
Као што је познато, севернобанатско подручје има врло мало растресите земље. Углавном су то рит и слатина и нешто мало пешчаних делова на којима су углавном виногради, па је у складу с тим и избор сорти врло важан.
–Дуго су се гајиле старе, аутохтоне сотре код нас, у купасто-пехарастом облику узгоја, или што би стари рекли „на чокот“. То је ниски облик узгоја и те сорте су преживљавале зиму захваљујући загртању. Ту се радила оштра резидба на два окца и спуштање једног зимског ластара. Када се касније прешло на шпалирни, то јест, високи узгојни облик, измрзавање је постало проблем и многе од старих сорти су изгубиле значај који су имале. Међутим, поменуто полагање и загртање резервног ластара код старих сорти је био озбиљан физички посао, тако да су наши виноградари морали да се окрену високом узгоју- наводи наш саговорник додајући да се новоформирани виногради углавном ослањају на француске сорте – шардоне, карбоне совињон, има и франковке. Уз њих тамјаника као и грашац, италијански и рајнски ризлинг, каже Степанов.
Занимљиво је да се наши виноградари не одричу ни традиционалних сорти попут Хамбурга, који је претежно конзумна сорта.
-Хамбург увек даје добар род. Некад понесе и 5 килограма по једном чокоту, захвалан је јер он за виноградаре донесе прве паре у сезони. Дакле, узгајивачи га продају у конзумне сврхе, потом од њега се прави добар розе, а људи овде у Банату воле да вино мирише и буде лагано, а све што не оде у вино, отићи ће у лозовачу, а ракија од хамбурга је једна од најквалитетнијих ракија с овог подручја.
-С тим у вези, додаје Богданова супруга, веома би било корисно кад би се у Кикинди отворила једна винотека у којој би у сваком моменту купци могли да се снабдеју квалитетним винима, не само локалним, већ и регионалним. Такав један објекат би био не само економски, него и и туристички користан – уверена је Јелена.
Н. Савић
Башаид је и ове године домаћин Фијакеријаде која ће, како истичу организатори, окупити најлепше коње и фијакере из читаве Војводине и из свих крајева Србије. Домаћин је Коњички клуб „Вранац“, а ревија коња одвијаће се на Вашаришту у суботу, 19. јула од 11 сати.
– Дођите да заједно чувамо традицију и уживамо у лепоти коју само Војводина може да пружи – каже председник клуба Алекса Микалачки. – Клуб носи име по коњу вранцу који је поклоњен кнезу Михајлу када је пролазио кроз Башаид и на нама је да очувамо то сећање. Клуб постоји скоро 30 година и окупља љубитеље племенитих животиња.
Учесници ће се такмичити у једнопрегу, двопрегу, тропрегу, четворопрегу и вишепрегу. Бираће се и најлепши пастув и кобила, а наступиће и деца возачи и јахачи. Догађај организујe МЗ Башаид уз подршку локалне самоуправе.
А. Ђ.
(Фото: Чедомир Вујанић)
Из кикиндског Црвеног крста обавештавају грађане да ће се у понедељак, 21. јула, одржати акција добровољног давања крви. Напомињу да су изузетно ниске резерве 0 и Б- крвне групе.
Акција траје од 8.30 до 13 сати, у Немањиној 4.
Међународни Фестивал народних оркестара – ФЕНОК, 24. пут се одржава у дворишту Курије. За фестивалску публику сваке вечери, од уторка, када су почели програми, до суботе, наступају врсни музичари.
Вечерас (четвртак) ће наступити специјална гошћа, Даница Крстић, као и чланови ансамбла „Македонија“ Музичке академије „Гоце Делчев“.
За петак је заказан концерт Етно-кампа, а Зоран Бугарски Брица, вођа ансамбла „Зоруле“ ће довести велики оркестар састављен од новосадских и темишварских тамбураша. Најављује се шаролик и богат репертоар – од Штрауса и романси, до банатског кола, са изванредним солистима.
Завршни концерт у суботу одржаће тенор Александар Саша Петровић првак Опере Српског народног позоришта и велики пријатељ „Гусала“.
ФЕНОК организује Академско друштво за неговање музике „Гусле“, уз подршку Града Кикинде и Покрајинског секретаријата за културу, информисање и односе са верским заједницама. Сви концерти почињу у 20 сати и улазак је бесплатан.
А. Ђ.
