У неким школама тестирање предшколаца за упис у први разред већ је завршено, док се у другима приводи крају. То је први званичан сусрет детета са школом, често и извор бриге за родитеље: Да ли је моје дете довољно зрело? Шта ако не зна сва слова? Шта ће педагог и психолог тражити?
Иако само тестирање није страшно, а резултати нису „пресуда“, важно је знати шта се од деце очекује и како им помоћи да у тај нови свет закораче сигурни и спремни.
О томе шта се заиста проверава, како се дете припрема и како родитељи могу бити подршка, разговарали смо са дипломираним психологом Снежаном Мирић Дејановић, школским психологом у Основној школи „Жарко Зрењанин“. Она је, овог априла, тестирала 63 деце, што је и највећи број будућих првака у некој школи на територији читавог града.
– То је, пре свега, прилика да се дете упозна са школом. Зато је кључно да се оно лепо осећа, да са позитивним мислима дође у школу. У припреми је кључна улога родитеља и породице, јер то је један леп, радостан и свечан дан. Сама ситуација да породица доживљава да им дете креће у школу је велика ствар, један је од најзначајнијих догађаја у животу породице, али и школе, тако да томе придајемо изузетно велики значај – каже Снежана Мирић Дејановић.
Како припремити дете за тестирање и шта га очекује?
– Веома је важно како родитељи припремају дете за тај дан. Јер је јако важно да се оно крајње позитивно односи према том догађају. И оно што је битно јесте да родитељи реално детету опишу шта га очекује: сусрет са једном особом, психологом или педагогом, који ће обавити разговор, да ће бити и неких задатака који су у форми игре и цртежа. И да је то лепа прилика да се упозна са школским простором. Јер када дете дође са позитивним мислима и очекивањима, онда ће и психолог или педагог много једноставније урадити тај део посла, много мање времена ће бити потребно да се дете припреми и да се уђе у процес тестирања. Дете треба да се опусти, да престане да се плаши. Зато је јако важно тај дан конципирати тако да се оно осећа јако битно и свечано јер тада добија статус првака. И неопходно га је не само похвалити, него и свечано обележити тај догађај и тај дан, да дете на радостан и срећан начин уђе у школу. Јер је то и улазак у један нови, образовни систем, у установу у којој ће дете, односно породица, бити осам година. То је најдужи период у образованом процесу и подразумева сарадњу породице и школе. Зато је толико важно како ћемо почети – са осмехом, и да завршимо са осмехом. Да се дете похвали да је тог дана постало нешто ново, да је постало ђак.
Како изгледа сам процес тестирања?
– Што се тиче самог тестирања, морам да кажем да деца знају много, много више. На самом тестирању се испитује комплетна зрелост детета. Психолог или педагог ураде прву процену интелектуалног, социјалног, емоционалног развоја, физичке и мотивационе спремности – то су пет кључних компоненти. Тестирање траје 45 минута; процењујемо ниво развијености, и социјалног, емоционалног дела, самосталности, и уопште како дете прихвата нове задатке, нове изазове, како реагује на потпуно нову ситуацију. Одрасли, обично, инсистирају на том интелектуалном делу, да дете већ зна да чита и пише. Међутим, то ће научити у школи, ми то не питамо, најважније је управо све ово остало, како се дете сналази у непознатој ситуацији. Зато је кључна његова припрема. Одмах после тестирања закључке преносимо родитељима, односно старатељима, или једном од њих, зависи ко је дошао са дететом. Са њима и са дететом проведемо, обично, још 10, 15 минута.
Како данашња деца прихватају тестирање, да ли се генерацијски кроз време, нешто мења?
– Увек има деце која су, по свом темпераменту, отворенија, комуникативнија, и оне која су опрезнија, то је уобичајено. Оно што је уочљиво и различито, јесте ниво пажње новијих генерација у односу на период од пре десет и више година. Пажња им траје краће и потребна је умешност испитивача да се тестирање спроведе до краја. Овде родитељи могу да помогну: да уоче да ли дете, када се игра – са коцкама, слагалицама – завршава своју активност до краја. Уколико примећују да одустаје, треба да га подстичу да завршава оно што започне.
Зашто је процена са тестирања и коме све важна?
– Та прва процена на тестирању даје информације управо о интелектуалном, емоционалном, социјалном, физичком и мотивационом статусу детета. Поред запажања, родитељима се дају и препоруке за даљи рад. С обзиром на то да се у школу полази у септембру има довољно времена да се ради на свим сегментима развоја, а и по природи је тај део развоја изузетно интензиван и буран. Тако да они, у наредна четири месеца, имају још довољно времена да га унапреде, а и сам развој је такав да ће неки сегменти просто бити унапређени у складу са тим узрастом у којем се деца налазе. Наравно, информације о детету добијају и учитељи, да би имали слику о томе какво одељење добијају. То и јесте циљ, да сви заједно, у синергији, радимо, свако из своје позиције, на успешном укључивању и поласку деце у први разред.
Поред породице, и школе и вртићи припремају малишане за полазак у први разред.
– Имамо изузетно добру сарадњу са Предшколском установом, са васпитачима, они су нам драгоцени, тако да у току школске године спроводимо активности важне за процес преласка из вртића у основну школу. Предшколци су нам долазили у оквиру Дечије недеље и прославе Дана школе, имали су прилику да познају школу, учествовали су у радионицама креативног стваралаштва. И родитељи имају могућност да дођу на Дан школе, значи да заједничке активности усмеравамо ка томе да тај процес транзиције прође успешно и на најбољи могући начин. Поред тога, родитељима представимо и продужени боравак који у нашој школи сјајно функционише. Они могу да разговарају са учитељицом и да сазнају како изгледа ритам радног дана. То је једна од услуга подршке родитељима и они могу унапред да планирају како ће да организују живот породице када дете крене у школу.
Јасно је да подршка родитеља игра велику улогу у прилагођавању детета на школу. Шта је конкретно важно да дете савлада пре него што седне у школску клупу?
– Веома је важан начин на који ће родитељи представити школу, деци – кључно је да се школа не представи као нека јако тешка обавеза, већ као потреба; да је школа место где се стичу темељна знања за цео живот – читање, писање, рачунање. Али да је то, истовремено, и место на којем се стичу пријатељи за цео живот. И место које ће нас одвести на многа нова места, на којима ћемо упознати друге људе, где ћемо пронаћи нека нова знања. Са таквим, позитивним ставом према школи, и дете ће све обавезе које га очекују у првом разреду прихватити афирмативно и много позитивније него када им се прича да ту нема више игре. И оно што је јако важно јесте да родитељи, ако је могуће, не покажу пред дететом своју узнемиреност и бригу. Потпуно је природно да родитељ брине како ће се дете снаћи у школи, да ли ће бити успешно, како ће бити прихваћено од стране вршњака. То су потпуно реалне бриге, али их не треба показивати пред дететом јер оно осећа бригу родитеља и онда ће са великом бригом ући у школу. Зато је и важан позитиван став према школи, да је школа не само учење, него и место за потпуно нове игре и отварање нових путева, како деци, тако и породици.
Током лета имају више времена, па родитељи имају и прилику да кроз игру и дружење припреме дете за нову животну фазу. Шта могу да ураде да оно буде што опуштеније и спремније за полазак у школу?
– Родитељима препоручујемо да прошетају неколико пута са дететом до школе, да се поиграју, и да то ураде више пута, да дете научи пут до школе и да тај простор осети и упозна. Поред тога, било би лепо да са својим будућим прваком поделе како је то било када су они, родитељи, кренули у школу. Да испричају како су се они осећали, да пронађу своје фотографије, да дете види како су они изгледали када су били прваци. И било би јако важно, поред свих тих знања и вештина које се обнављају пред полазак у школу, да причају са дететом о томе како се оно осећа, како види школу, да би дете схватило да има могућност и право да каже ако га нешто брине и ако има неку недоумицу или питање. Било би јако лепо да заједно изаберу и школску торбу и прибор, да то буде један леп ритуал. То су и најбољи начини да се створи и само породично заједништво у процесу уласка у школу и да и дете осети нешто сасвим ново, као и подршку породице. Такође, увек препоручујем родитељима да одаберу неки леп простор у школи који се допада њиховом детету и да, тог дана када је тестирање, или свечани пријем ђака првака, догађај овековече фотографијом или снимком, јер то је заиста успомена за цео живот.
Сарадња психолога, односно педагога, не завршава се са тестирањем.
– Тако је, то увек и кажемо родитељима. Иако, у 99 одсто ситуација, породице евентуалне проблеме решавају саме, када осете да се неке тешкоће или нека питања учестало појављују, када не знају на који начин најбоље да помогну свом детету, ми смо ту – прво учитељ/учитељица, и, наравно, увек и психолог, односно, педагог – пре свега, да пружимо најбољу могућу подршку ученицима, деци, али и родитељима. Изазови у савременом родитељству заиста су јако велики, и свима је неопходна подршка. А када постоји размена информација, све брже решавамо. Ми смо сарадници од самог почетка – први смо који упознајемо породице, приликом уласка у систем, али и они који их испраћају, када их припремамо за упис у средњу школу. Пратимо их и учествујемо у њиховом расту и развоју свих осам година – и у првом и у другом циклусу. Међу малобројнима смо у том процесу и у томе је наша привилегија – закључује Снежана Мирић Дејановић.
И још нешто, симболично и веома важно. На самом почетку, код упознавања, после тестирања, свако дете добија поклон – посебно израђен обележивач за књигу који може само да одабере. Мотиви су различити, али је порука на сваком иста: „Ову школу желим са другарима да делим!“. Снежана Мирић Дејановић будућем прваку затим покаже своју омиљену сликовницу о меди и препоручи му да, када чита своју књигу, па мора да прекине, стави свој посебни обележивач. „Да бисте знали где сте стали“, каже им. И то је порука коју вреди запамтити.
С. В. О.
У кампу су, поред ученика из Кикинде, учествовали и средњошколци из Бечеја, Пећинаца и Суботице. Програм је био осмишљен тако да подстиче развој самопоуздања и квалитетно организовање слободног времена кроз радионице и предавања о актуелним темама попут утицаја енергетских пића, вештачке интелигенције и основа графичког дизајна.
Посебан део програма била је драмска радионица коју је водила глумица Милена Даутовић, док су кроз друге активности ученици имали прилику да покажу своје таленте, креативност и сараднички дух. У оквиру обуке организоване су и едукативне посете Научно-технолошком парку у Новом Саду и културним институцијама у Сремским Карловцима.
Ученици су се са Андревља вратили пуни утисака, нових знања и успомена, са надом да ће им се прилика за овакав вид дружења и едукације поновити и наредне године.
– Велика је част што после много година од потписивања Декларације о пријатељству и братимљењу имамо прилику да угостимо наше драге пријатеље из Нарвика. Прва декларација потписана је 6. октобра 1966. године, а обновљена 2017. године. Данашњи сусрет означава почетак новог поглавља у нашим односима – поручио је Богдан.
– То је темељ нашег братства. Норвешки народ је тада показао хуманост и ми то никада нисмо заборавили. Данас разговарамо о проширивању сарадње, пре свега у области привреде, али и у другим секторима. Намера обе локалне самоуправе је да се чешће састајемо и ојачамо све облике сарадње – нагласио је градоначелник.
Ларс Сигурд Еиде подсетио је на страдање деце у Нарвику 1942. године, као на симбол вечне повезаности и разумевања два народа.
Симболи пријатељства два града су и „Кикинда плац“ у Нарвику, као и „Парк пријатељства“ у Кикинди, у којем се налази споменик интернирцима од којих се само седморо вратило кући.
Током поподнева, гости из Нарвика посетиће Културни центар, где ће се упознати са културним пројектима града, као и присуствовати обележавању славе хора „Attendite!“.