Početkom školske godine i povratkom obavezama, ali i druženju i stvaranju novi kontakata, socijalizaciji u realnosti, u suprotnosti sa sveprisutnom virtuelnom stvarnošću u kojoj deca i mladi, čini se, provode sve više vremena, aktuelizuju se i pitanja koja zabrinjavaju roditelje.
Da li moguće da, zbog posvećenosti kompjuterskim igricama, posebno onima sa nasiljem, i poistovećivanja sa likovima iz njih, dete pomeša virtuelni i realni svet u toj meri da čak izgubi granicu između toga šta je to što ozleđuje, šta je dozvoljeno, a šta zabranjeno? Da se konfuzija prenese u stvarnost i da takva deca pokazuju agresivnost prema vršnjacima, posebno ako su igrice pune nasilja, i da li to može da stvori probleme u razvoju i kakve?
O tome smo razgovarali sa Tatjanom Tanović, psihologom, psihoterapeutom i osnivačem Centra za podršku porodici, lični razvoj i humano društvo „Poveži se“ u Kikindi.
Da li i kako igranje agresivnih video-igrica (pucačke misije, pljačke…) utiče na dete predškolskog i nižeg osnovnoškolskog uzrasta, na njihovo raspoloženje i komunikaciju?
Video-igre nisu samo vid zabave, postaju sve dominantniji medij. Među različitim vrstama video-igrica kao što su edukativne, sportske, avanturističke, strateške, postoje i akcijske igre čiji su sadržaji ispunjeni nasiljem.Kada se razmatra uticaj video igara sa agresivnim i nasilnim sadržajem na decu predškolskog i nižeg osnovnoškolskog uzrasta, većina istraživanja naglašava da igranje nasilnih video-igara predstavlja faktor rizika koji, simultanim delovanjem sa određenim drugim faktorima okruženja i ličnosti deteta, doprinose ispoljavanju agresivnog ponašanja.
Koji su ostali faktori rizika i koliki je i kakav uticaj porodice?
Uzrast se navodi kao jedna od najznačajnijih individualnih karakteristika od koje zavise efekti igranja agresivnih video igrica. Zbog socijalne i emocionalne nezrelosti i nedovršenog kognitivnog razvoja, mlađe osobe su osetljivije i podložnije negativnim uticajima. Takođe, osobe sa izraženijom crtom agresivnosti ponašaće se agresivnije nakon izlaganja medijskim prikazima nasilja u odnosu na osobe sa manje izraženom crtom agresivnosti . Kao dodatni faktori rizika navode se: prethodno agresivno i nasilno ponašanje, slabije veštine rešavanja problema, visok neuroticizam, nizak nivo savesnosti i neadekvatan ili odsutan roditeljski nadzor. Porodično okruženje ima nesumnjiv uticaj na ispoljavanje agresivnog ponašanja dece i adolescenata. S jedne strane, porodica može direktno uticati na ispoljavanje agresivnog ponašanja deteta, dok se, s druge strane, taj uticaj ostvaruje u simultanom delovanju više različitih faktora, uključujući i igranje video-igrica sa nasilnim sadržajem. U skladu s tim, analiza uticaja porodičnih konflikata i izloženosti nasilju u video-igricama pokazuju da deca i adolescenti koji žive u konfliktnoj porodici, uz kontinuiranu izloženost medijskim prikazima nasilja, ispoljavaju značajno agresivnije ponašanje. Istraživači su takođe, otkrili da određene situacije povećavaju izloženost nasilnim video igrama – kao što je lociranje konzola za igre i računara u dečijim spavaćim sobama i omogućavanje starijoj braći i sestrama da dele igre sa mlađima.
Da li to može da utiče na njihovu sliku o svetu i životu?
Uticaj igranja nasilnih video-igrica očigledan je na desenzitizaciju (umanjeno reagovanje) na nasilna dešavanja. Desenzitizacija se ogleda u smanjenom kardiovaskularnom, elektrodermalnom, neuralnom i empatičkom odgovoru na nasilne scene. Dete i mlada osoba nasilno dešavanje ne prepoznaje kao hitan slučaj i ne oseća odgovornost i potrebu da reaguje u sprečavanju nastavka nasilja. On postaje posmatrač. Mala deca će češće, zbog nerazvijenih kognitivnih kapaciteta, mešati izmišljeno nasilje sa nasiljem u stvarnom svetu, a bez okvira za donošenje moralnih odluka, mogu da oponašaju radnje koje vide u nasilnim video-igrama. Učestalo igranje nasilnih video-igrica može uticati na promenu uverenja da nasilno ponašanje nije pogrešno, te se postepeno razvijaju stavovi koji odobravaju i podstiču agresivno ponašanje kod deteta. Svakodnevno izlaganje nasilnim sadržajima dovodi do povećanja praga osetljivosti i veće tolerancije na nasilje.
Kako roditelji da, sa početkom školskih obaveza, usklade detetovu “zavisnost” od igrica, ili bar da ih preorijentišu na one sa drukčijim, neagresivnim i edukativnim sadržajima?
Sve se više postignuća koja nastaju zahvaljujući vlastitom radu zamenjuju ponudom gotovih proizvoda, sve je lako dostupno i olakšano. Tako je i sa dečijom igrom. Evo primera. I u realnom i virtuelnom svetu deca se kroz igru suočavaju sa preprekama koje treba rešavati. Ako se deca u realnoj igri međusobno ne slažu, onda se i posvađaju, pa se mire. Ulažu napor da otklone neku prepreku, ne postoji klik na dugme koji će to uraditi umesto deteta. Tako se uče važnim životnim veštinama. U virtuelnom prostoru to je drugačije. Ako ga neko nervira, jednostavno ga isključi. Ako treba brže da se kreće, podesiće klikom brzinu. Mislim da je jako važno da roditelji budu svesni ove razlike i da kontinuirano omoguće svojoj deci iskustva realne igre u kojoj su uključena sva čula. To ne znači da su virtuelne igre totalno nekorisne i štetne. Njihova upotreba treba da bude minimalizovana, jer se stvaraju radi komercijalne dobiti. U tu svrhu kreatori koriste jednostavan recept; zabava mora biti u velikoj dozi i lako probavljiva, što je osnova za stvaranje zavisnosti. Još nešto smatram vrlo važnim da naglasim i da pozovem roditelje na promišljanje: nijedan uređaj, nijedna igračka na baterije koja govori i slične tehničke inovacije koje se reklamiraju pod parolom “poboljšanja detetovog razvoja” ne mogu da zamene topao, posvećen roditeljski odnos. Roditelj mora biti uključen i sveprisutan u detetovom odrastanju – nikakav gotov proizvod (telefon, tablet, meda koji priča…) ne sme da posluži roditelju da mu olakša i pojednostavi bavljenje svojim detetom tako što će svoje roditeljske uloge preusmeriti na pomenuta sredstva.
Koji bi bili saveti roditeljima za ispravno postupanje, u detetovu korist?
Što se tiče konkretnih postupaka kojih bi roditelji trebalo da se pridržavaju navela bih sledeće:
– igranje video-igara sa svojom decom kako bi podelili iskustvo i razgovarali o sadržaju igre
– postavljanje jasnih pravila o sadržaju igre i vremenu igranja, kako u kući tako i van nje
– praćenje onlajn interakcija i upozoravanje deteta o potencijalnim opasnostima od internet kontakata dok igraju igrice na mreži
– omogućavanje igranja video-igara samo na javnim mestima u kući, ne i u dečijoj spavaćoj sobi
– imajte na umu da ste uzor svojoj deci, uključujući i to koje video-igrice igrate i koliko dugo ih igrate
– primena ograničenja ukupnog vremena uključenog ekrana
– obezbeđivanje da se video igrice igraju samo nakon što su domaći i kućni poslovi završeni
– podsticanje učešća deteta u drugim, posebno fizičkim aktivnostima.
U kom momentu roditelji treba da reaguju, šta je crvena lampica koja ukazuje da je detetu potrebna pomoć psihologa?
Neki od signala zbog kojih bi roditelji i dete trebalo da se obrate stručnjaku su: zanemarivanje skoro svih aspekata života osim igranja igrica, izolacija od drugih kako bi se što više vremena provodilo igrajući, osećanja nemira ili razdražljivosti kada se ne može igrati, zaokupljenost mislima vezanim za igrice, laganje o vremenu provedenom u igri, poremećen san, povećana agresivnost. Ovi simptomi su, takođe, važeći i za odrasle. Uvek predlažem da se roditelji edukuju, informišu o pravilnom dečijem razvoju i da primenjuju stimulacije koje odgovaraju uzrastu i karakteristikama deteta, i da izbegavaju štetne uticaje na razvoj kako se crvena lampica ne bi upalila. Stručne osobe – psiholozi, pedijatri, psihijatri, mogu biti veoma korisni kao savetnici i edukatori, radeći zajedno sa roditeljima na pravilnom razvoju deteta i prevenciji različitih poteškoća.
S. V. O.
OFK Kikinda, remijem 3:3 u Inđiji sa Železničarom, nastavila je lep jesenji niz bez poraza. Ostvarili su Kikinđani dve pobede, a bio je to četvrti nerešen rezultat ove sezone. Trener Zdravko Trivković zadovoljan je napadačkim učinkom u Sremu.
