Пре него што је председница Скупштине Србије Ана Брнабић расписала београдске изборе за јун, у републичком парламенту одржане су консултације о изборним условима и препорукама ОДИХР-а. У овим консултацијама учествовали су представници и власти и опозиције, али договор није постигнут.
За „Дневник” је о току преговора и разлозима неслагања говорио шеф посланичке групе „Александар Вучић- Србија не сме да стане“ Миленко Јованов.
Ви сте директни учесник преговора власти и опозиције о изборним условима. Какви су Вам утисци након тих састанака?
Мучни. Дошли смо два дана на разговоре у Скупштини, да бисмо разговарали о важним питањима за наше друштво, али смо вољом опозиционих странака окупљених око Драгана Ђиласа и Милоша Јовановића постали део игроказа и параван за одлуку о бојкоту избора, која је донета много раније.
Рекли сте да је опозиција са своје три тачке поставила ултиматум власти, да неће изаћи на изборе уколико се они не испуне. Да ли су то онда заиста и били преговори?
Не бих говорио о преговорима, већ о разговорима, дијалогу, бар је то била идеја, али нема ни разговора ни преговора ако у старту кажете: „или ћете прихватити све наше захтеве, или ми одустајемо од разговора“. То је онда ултиматум. Ваљда поента разговора и јесте да супротстављене стране нађу нека компромисна решења. Да имамо исте погледе и ставове, не би ни било потребе за дијалогом ове врсте. Е, сад, ми смо на компромисе пристајали и прихватали их, а они не. Прво смо прихватили да, фактички, уместо о препорукама ОДИХР-а, разговарамо о њихова три захтева. Затим смо од три захтева одмах прихватили два – да се формира комисија сачињена од политичких представника и цивилног сектора која би испитивала бирачки списак и да се разговара о раду јавних сервиса РТС и РТВ. Остало је само да се дефинише шта мисле под извршним овлашћењима за ту комисију и на мој захтев је проширено да се разговара и са представницима Н1 и Нове С, јер имају медијски утицај у Београду, а о кршењу правила извештавања ове две телевизије говори и извештај ОДИХР-а. Чак смо и за трећи захтев, који нисмо могли да прихватимо, јер би представљао опасан преседан, понудили компромис, који је могућ, изводљив и законит, али они очигледно нису дошли да постижу компромисе, него да испоставе ултиматум и да прекину разговоре, ако било које слово ултиматума не буде прихваћено.
Зашто је трећи захтев неприхватљив?
Зато што би његово испуњење представљало кршење Устава и закона. Видите, они су нама великодушно понудили да бирамо – или да кршимо Устав и закон и померимо изборе за Скупштину града Београда, или да кршимо Устав и закон и одлуком Скупштине Србије превремено скратимо мандате градоначелницима и председницима општина у преко сто локалних самоуправа. Са друге стране, једном тако направљен преседан могао би да доведе до несагледивих последица у будућности. Али смо ми и у овом случају тражили компромис. Рекли смо у реду, ово како сте хтели не можемо, али можемо нешто друго. Међутим, они нису покушавали да постигну компромис и ту је кључно размимоилажење.
Ко, према Вашем мишљењу, међу опозицијом води главну реч? Да ли можете да претпоставите чија је идеја била да се практично постави ултиматум власти? Ђиласова?
Највише је говорио Радомир Лазовић, али мислим да главну реч воде други, јер је Лазовићу Мариника Тепић одбрусила на крају састанка да, ако хоће да прича о препорукама ОДИХР-а, може сам да дође на те разговоре. Са друге стране, управо је она и прекинула разговоре, а и пре тога је стално претила како они могу и да оду, да се врате на фабричка подешавања – то ваљда значи да буду ненормални и насилни, претила разбијеним главама и слично… А не знам чија је идеја да се иде са ултиматумом, али видим да тај део опозиције већ дванаест година не уме конструктивно да наступи.
Шта опозиција добија таквим својим понашањем?
Мислим да желе радикализацију политичке сцене, хаос на улицама, насиље и слично. Такође мислим да је то сада свима јасно и да за то понашање немају ничију подршку.
Да ли се опозицији уопште иде на београдске изборе?
Не. Па видите и сами да не знају шта ће са тим изборима. Прво су тражили понављање избора одмах. Онда су тражили да избори не буду 28. априла. После тога су рекли да не може ни јун, него јесен. Сад одједном може јун. Немају они никаква начела, ни идеје. Они од случаја до случаја доносе одлукје и онда се уплету као пиле у кучине у сопствене контрадикторности. Добили су истраживања за која и сами кажу да дају коалицији око СНС дају предност од десет процентних поена.
Тема састанака биле су препоруке ОДХР-а. Да ли то значи да је опозиција практично одустала од разговора о препорукама ОДХР? И какве могу бити последице тог њиховог чина у очима политичара из ЕУ?
Фактички да, јер ни у једном тренутку они о томе нису причали. Конкретно, у среду уопште, а у понедељак смо прошли само пет препорука, али су они после сваке поново враћали причу на своје захтеве.
Шта мислите да ће бити наредни корак опозиције?
Не знам и не занима ме. Ми ћемо наставити да се трудимо да водимо дијалог, да реализујемо препоруке ОДИХР-а и унапређујемо наш изборни процес. То је добро за наше друштво и неће нас зауставити неразумним и инфантилним понашањем. Ко жели да седне за сто и понуди своја решења и предлоге, добродошао је. Ко не жели, његова одлука.
Капитен Милан Лисица и млађани Лука Панић, имали су заједничку поруку:
Дакле, Кикинђани, као другопласирани из лигашког дела надметања северно-централне групе Б лиге, у недељу ће од 18 сати у првој утакмици полуфинала тзв. плеј-офа, у „Језеру”, дочекати екипу трећепласиране Црвенке. Узврат је на распореду у четвртак, а ако тада резултат у партијама буде 1:1, мајсторица ће бити одиграна у Кикинди 21. априла.
Јуниори Тибор Калочањ и Лука Мићић поделили су трећа места у својим категоријама, а на државном првенству наступиће и петопласирани Огњен Батански (први наступ) и Иван Ковачев.
Старији полетарац Матеја Џакула био је други, а Мирка Попесков трећа. Први наступ имали су: Ана Микалачки, Филип Гачка, Ноа Балаж, Вукашин Грбић и Лазар Лукин.
