Prof. dr Jovica Trkulja u „Komuni” privodi kraju svoj feljton o pokojnom Bošku Bursaću, a Boškov prezimenjak, daljnji rođak i Nakovčanin, Dragoljub Bursać takođe je ostavio dubok trag u NK Rijeka, naročito u svojoj prvoj sezoni 1978/79, kada je u dve finalne utakmice bio i najzaslužniji pojedinac što je klub s Kvarnera odbranio trofej Kupa Jugoslavije i zadržao ga u vitrini.
Znamo se bezmalo tri decenije, dugo nismo seli zajedno u poslednje vreme, u prolazu dogovaramo susret, a popularni Buki i ne zna da planiram napraviti belešku, otrgnuti od zaborava najznačajnije delove njegove karijere, pre svega na riječkoj Kantridi. No, rečiti sagovornik pretvorio je naše zajedničko popodne u svoju ispovest, sebe vrativši u mladost, a mene u detinjstvo, u vreme slušanja radijskih prenosa nedeljom i gledanja preko televizije tek po jedne prvoligaške utakmice subotom, čitanja beogradskog JSL „Sport” i s danom zakašnjenja, u Kikindi je barem tako bilo, zagrebačkih „Sportskih novosti”…
Buki, sećam se tvoga debija u dresu riječkih „bijelih galebova”, stigao sam na letovanje i u Omišu, prvi put u životu, gledao prenos utakmice u koloru. Onda sam i čuo za tebe i da si iz Kikinde.
– Da, iako sam iz zrenjaninskog Proletera stigao u Rijeku u aprilu te 1978. godine, povezivali su me s Boškom i Kikindom odnosno Nakovom. Da odem u Rijeku, Bepu Španjolu iz NK Rijeke i tamošnjem treneru Dragutinu Spasojeviću, preporučio me je Crnogorac Korać, bio je tada pomoćnik Milutinu Šoškiću u OFK Kikindi. Otišli smo u stan mojih sestre i zeta, preko puta SUP-a, i Korać je odatle nazvao Španjola i sve dogovorio. Pre toga napustio sam Proleter, hteo sam i fudbal da ostavim, eventualno da igram Poletu u nižim rangovima, a s OFK Kikindom samo trenirao i tu me je Korać i zapazio. U Rijeci sam toga proleća najpre igrao samo prijateljske utakmice, bila je to svoejvrsna dvomesečna proba, a onda je trener Spasojević, još jedan Crnogorac – Nikšićanin, odlučio da defintivno ostajem na Kantridi. Usledila je nova sezona, a ta subota, 12. avgusta 1978, bila je kišna. Spaske mi je pružio priliku u nastavku, Rijeka je pobedila 2:1, ali je meč dobio zagrebački Dinamo, službeno 3:0, jer je naš Edmond Tomić bio pod suspenzijom zbog kartona iz prošle sezone u prizrenskoj Liriji u kojoj je igrao u Drugoj ligi. Inače, kasnije je opet ozvaničen rezultat s terena Kantride i Dinamo je izgubio zbog toga titulu od Hajduka.
Kada je reč o Hajduku, s jednim budućim asom Splićana Nikicom Cukrovim, imao si u Rijeci, u prvo vreme, sjajnu saradnju na terenu, razmontirali ste Partizana u finalu Kupa 1979?
– Tada su „crno-beli” trofejom Kupa pokušali spasiti sezonu, pošto su u prvenstvu bili pred ispadanjem u Drugu ligu, a opstali su tek u poslednjem kolu. Idealno sam u prvom poluvremenu prve utakmice finala uposlio Cukrova sa sredine terena u prazan prostor, on se stuštio i matirao golmana Zalada. Partizan je izjednačio bliže kraju preko Kozića, a onda sam ja bio strelac pet minuta pre kraja za veliku radost oko 20.000 najvijača Rijeke. Bilo je to 16. maja 1979, a četiri dana ranije bio sam proglašen i u zagrbeačkim „Sportskim novostima” i u beogradskom „Sportu” igračem utakmice, tada smo u prvenstvu pobedili Partizana 2:0. Revanš finala Kupa bio je na rasporedu osam dana kasnije u Beogradu, 24. maja na Zvezdinoj Marakani, jer su se na stadionu JNA, po tradiciji, ukalanjali golovi za Titovu poslednju štafetu 25. maja. U revanšu je bilo 0:0, meni je poništen čist gol koji sam zabio „crno-belima”, ali Rijeka je odbranila naslov, a ja sam se slatko osvetio Partizanu, za 1971. godinu.
Šta se ’71. događalo?
– Imao sam 16 godina i igrao u podmlatku OFK Kikinde, bili smo prvaci Vojvodine, a u polufinalu juniorskog Kupa Jugoslavije Partizan nas je u Kikindi pobedio 1:0. No, nije taj poraz bio važan, već to što su mene, zajedno sa Ficom Babićem, Crnim Borovnicom i sada pokojnim Mišom Egeljom, pozvali na probu u Partizan. Sva četvorica pokazali smo se odlično, međutim generalska uprava rekla nam je da će nam javiti šta su odlučili. Nikada se niti jednom od nas nisu javili, a ja sam im uzvratio trijumfom u finalu Kupa, iako sam kao dečak bio simpatizer Partizana, kao i svi Nakovčani u to vreme. O Borovnici mom venčanom kumu da ne pričam, dok je on igrao u Zvezdi, godinama, Partizan ništa nije osvojio, a Zvezda je s Crnim uzimala silne i kupove i titule, pobeđivala ga gotovo redovno. Babić je takođe zaigrao u Zvezdi i bio prvak, doduše bio je kasnije i u Partizanu, ali je u toj sezoni taj klub loše stajao. A ja sam, 1971. nakon što se generali nisu udostojili ni da nam jave da nismo prošli probu, postao navijač Crvene zvezde. Kasnije, kada sam kao osoba sazreo, uvideo sam da je Zvezda i simbol Srbije i tek tada nisam više imao dilemu da uvidim kolika je razlika, u svakom pogledu, između ta dva kluba.
Međutim, i Zvezdi si zapaprio iste te 1979, u polufinalu Kupa?
– Jesam, profeseionalac sam bio. Na Marakani, 4. aprila, pobedili smo Zvezdu 1:0, a bio sam uz strelca Ružića, najuistaknutiji pojedinac. Zaustavljen sam u opasnom prodoru, a iz tog prekida dali smo gol. Te sezone bio sam igrač utakmice i protiv Vojvodine, 3:0 smo ih srušili na Kantridi i uopšte posebno sam bio motivisan protiv najvećih klubova, osvajača titula prvaka, a jedino protiv Hajduka nisam imao uspeha. Međutim, u finišu moje prve brilijantne sezone, Spaske je otišao s trenerske klupe, a na leto je došao Ćiro Blažević. Nije tada još bio afirmisan, ali odmah se videlo da visoko puca, a pomenuti Nikica Cukrov bio mu je ljubimac u Rijeci. I tako na jednom treningu Cukrov opsova meni mater, zbog banalnosti – nisam mu dodao loptu. Ja Cukrovu istom merom po njegovoj materi uzvratim i trening se okonča bez problema. No, Cukrov prvi uđe u svlačionicu, meni prepreči put i zgrabi me za gornji deo trenerke, ja se nekako otrgnem i pesnicom ga najjače opalim po slepoočnici, on pade, igrači se postaviše između nas dvojice, a Ćiro mene grli i kaže: „pa, sine, znaš kakav je Cuki, trebao si se suzdržati, ma ništa ne bi bilo”. A Cukrov, dok nije prešao u Hajduk, bio je manji od makovog zrna i nismo više imali sukoba.
Nije te Ćiro u ekipu stavljao često kao startera iako si imao sjajnu sezonu za sobom?
– Pa u toj mojoj drugoj sezoni ubacivao me je pred kraj i zapravo sam stagnirao. Bio je veliki majstor da zameni teze. U tadašnjem Titogradu, u karantinu čekamo meč protiv Budućnosti, gluvo doba noći, ja u sobi sa cimerom Milanom Bačvarevićem i kažem mu: „najbolje mi je da odem, vidiš šta mi Ćiro radi”. Kad nešto šuška ispod prozora u grmlju. Mi prišli, gledamo s terase, a Ćiro čuči i prisluškuje! Kada me je ugledao kaže mi: „Sine, razočarao si me, sve sam čuo, kod mene si gotov!”. Ipak, bio je veliki trener, to je kasnije pokazao, a bitno je i što nije gledao nacionalnost, jer NK Rijeka tada je bila puna i Srba i Crnogoraca i igrača drugih nacija, pa sam siguran i dan danas da to što mu ja nisam bio ljubimac nije imalo veze s nacionalnošću. Kasnije sam skontao, da sam mu se samo malo dodvorio prošao bih bolje.
Izdržao si nekako pod Ćirom do kraja sezone pa si otišao na služenje JNA?
– Bilo je to u junu 1980. vratio sam se posle godinu dana vojske i Ćiro je tada već kovao šampionske planove u zagrebačkom Dinamu, ja sam kod trenera Brnčića odigrao još jednu solidnu sezonu u Rijeci, a iduće 1982. prešao u Sutjesku kod svoga omiljenog trenera Spasketa. No, Spaske se preselio u OFK Beograd pa sam i ja tamo hteo u leto 1983. Sutjeska nije pristala na to i onda sam izveo manevar. Došao sam u OFK Kikindu da po dogovoru odigram jesen i onda u januaru 1984. prešao u OFK Beograd kod Spasketa. Bilo je to vreme kada su fudbaleri iz Jugoslavije u inostranstvo mogli tek s 28 godina. Bio sam u 29. i razmišljao sam da odem i ja trbuhom za kruhom, ali stigao je prvi sin, žena i ja smo planirali još jedno dete, tako je i bilo uskoro, a ja sam okončao karijeru ne dočekavši da me eventualno OFK Kikinda pozove da tu okačim „kopačke o klin”. Skućili smo se u Kikindi, ali i u Kaluđerici pokraj Beograda, a kasnije sam počeo da se bavim privatnim biznisom, bio i trener, s diplomom Više trenerske na DIF-u, do početka 21. veka, u Poletu, Kozari i u Jordanu.
BUKI I ZLATOMIR
Spominjao si Hajduk, a znaš li da je pre tebe trofej Kupa Jugoslavije, 1967. u dresu Splićana, njihov prvi, podigao još jedan igrač s teritorije tadašnje opštine Kikinda i da je on bio najzaslužniji za to, postigavši kao i ti odlučujići pogodak u finalu?
– Naravno, ne samo da znam da je reč o danas pokojnom Zlatomiru Obradovu iz Bašaida, već nas dvojicu Fudbalski savez Zrenjanina, u svojim publikacijama i prezentacijama, baštini kao jedine strelce u finalima Kupa iz Proletera, koji su od njih otišli u Hajduk odnosno Rijeku.
EVROPA
Dve sezone dok si bio u NK Rijeka, igrali ste u Kupu evropskih kupova?
– To je takođe nezaboravno iskustvo, kod Spasojevića igrao sam i protiv velškog Reksama i belgijskog Beverena, a kod Ćire, naredne sezone, samo protov čehoslovačke Lokomotive iz Košica, ali ne i protiv belgijskog Bearšota i italijanskog Juventusa.
FUDBAL DANAS
Retko brzo, vihorno krilo, u jugoligi toga vremena bio si Buki, kako bi se takav snašao u današnjem fudbalu?
– I brz i startan i odigravao sam iz prve, dosta precizno pa smatram da bi imao prođu, no ako me pitaš za fudbal bivše Jugoslavije, slabo ga pratim. Golove Rijeke gledam kroz sažetke, prijavio sam se na njihov Jutjub kanal. Zvali su me i na proslavu 40 godina Kupa, 2019, nažalost bio sam sprečen, a od tadašnjih igrača NK Rijeka u kontaktu sam s Radovićem, on živi u Rijeci i Kustudićem, koji je u Španiji. Klubove iz Srbije gledam samo u Evropi, a pratim vrhunske evropske lige.
PENZIJA
Pre podne kafica i vodica, ponekad i jedna rakijica, u nekom kikindskom kafiću, a popodne Nakovo?
– Penzionerski, žena i ja tamo uživamo u kući. Stariji sin Vukašin u Nemačkoj živi sam, a od mlađeg Damjana, koji je s porodicom u Beogradu, čekamo s nestrpljenjem da nam dođu mališani, petogodišnja unuka Vanja i trogodišnji unuk Vojin. Održavam radi njih ogroman travnjak, malo manji od pravog fudbalskog terena, imam i neke cevi tamo pa ćemo uskoro montirani i golove.
