May 30, 2026

Month: August 2023

Subin 2

„Златни котлић Дунава“ Субину, витезу кулинарства

Igor Crnogorac August 5, 2023

Радован Субин, витез кулинарства за чија гастрономска умећа мало ко није чуо, а многи су имали среће и да уживају у њима, донео је још један пехар у Кикинду. Овога пута из Гроцке, са 55. „Грочанских свечаности“ на којима је, у конкуренцији 61 такмичара, скувао најбољу рибљу чорбу и освојио чек на хиљаду евра.

– На „Златном котлићу Дунава“ учестовао сам четири пута и сваки пут сам био на победничком постољу, од тога два пута на првом месту – каже Радован. – Мило ми је што сам поново показао како се кува рибља чорба. Имао сам 30 гостију на вечери, а оним што је остало почастио сам публику. Организаторе, пријатеље, колеге, све сам их позвао да дођу на „Дане лудаје“. Мислим да сам ја неки мали амбасадор нашег града на кулинарским манифестацијама.

Небројене су манифестације на којима је Субин кувао и побеђивао. Зато ме организатори, када им досади да стално односим награде,  позивају да будем судија, смеје се Радован.

Јуче се вратио са још једног жирирања, са „Гулашијаде“ у Деспотовцу.

– Такође сам и представио мађарску кухињу, одржао сам предавање о томе како је настао гулаш и како се кува. Можда сам сентименталан  према мађарској кухињим, ја је обожавам. Када презентујем развој кухиње у свету, увек наглашавам да је мађарска специфична јер се, у само једном залогају, истовремено осећају сви укуси и то је задивљујуће. Зато се дивим Мађарима, а гулаш им је такав и зато што додају и неку сласт, кашику пекмеза од кајсија или парче чоколаде за кување, да „убију“ горчину – открива нам Субин.

Упркос томе што је упорно међу првима, неки организатори га и даље позивају као такмичара јер, чини се, не желе да остану без Радовановог специјалитета.

На позив Туристичке организације Зрењанин у уторак ће, још једном, наступити на Данима пива, тачније на Меморијалу „Ђула Фаркаш“, такмичењу у кувању рибље чорбе.

– Сигурно ћу достојно представити наш град и позвати их на „Дане лудаје“ – додаје Субин.

Најбољи кувар Кикинде и амбасадор нашег туризма врло добро зна да се најлепша дружења и договори постижу уз добро јело у припреми којег је овај витез кулинарства једноставно ненадмашан.

KARANOVIC KUKURUZ (1)

Производња кукуруза шећерца захтевна, али исплатива

Aleksandra Djuran August 5, 2023

Дејан Карановић из Кикинде бави се производњом кукуруза шећерца на отвореном. Пола јутра под шећерцем, на њиви у Банатском Великом Селу, засадио је први пут пре седам година и од тада га узгаја свакe године.

– Прве године када сам засадио шећерац биле су поплаве. Род је био изванредан јер овај кукуруз тражи пуно воде и од тада је део наше производње. Сваке године научим нешто ново о узгоју ове биљке јер је свака  другачија и самим тим специфична – наводи Карановић.

Кукуруз шећерац припада посебној подврсти кукуруза чија је одлика већи садржај шећера у зрну. Зато је и тражен.

– Шећерац сејем почетком априла, а берем половином јула. Семе  набављам у Футогу од овлашћеног увозника јер је то први услов за добар род. Узгој је доста захтеван. Треба му посебна нега, вештачко ђубриво, прихрана, третмани против болести и штеточина. Овом кукурузу потребно је пуно воде, тако да је на парцели постављен систем за наводњавање који обезбеђује сигуран род – каже наш саговорник.

Под заливним системом Карановић има јутро и по земље. Улагање, каже, није било мало, али се на дужи период исплати.

– Имамо 10.000 комада шећерца на њиви. У току је брање и продаја, а за сада успевамо да се покријемо сопственим снагама. Помажу супруга Јелена и синови Живко и Марко. Сваког дана смо на њиви и увек имамо свежу робу. Имамо редовне купце, а цена је као и ранијих година  – три кукуруза за 100 динара. Ова цена се исплати  – истиче Карановић.

Важно је и одморити земљу, тако да са кукурузом шећерцем комбинује сетву поврћа.

– Од једног и по јутра, на ком имам све услове за сетву, сваке године других пола јутра је под овим усевом. На преосталом земљишту узгајам купус и кромпир. Они најбоље врате земљи оно што јој кукуруз узме. Када се неко заинтересује да сади шећерац прво што га саветујем је да мора да га наводњава, тако да они који немају бунар на парцели, не треба ни да се упуштају у већу производњу  – прецизира Карановић.

По завршетку ове бербе, биће још једна у септембру. Кукуруз је сејан сукцесивно да га има током читавог лета.

 

 

P1190810

На Симићевом салашу обележено сећање на хероје равнице – примере храбрости, пожртвовања и љубави  

Igor Crnogorac August 4, 2023

Полагањем венаца данас су, на Симићевом салашу, обележене 82 године од погибије главнине Великокикиндског партизанског одреда. Венце су положили Владо Тртић, секретар Секретаријата за општу управи у заједничке послове Градске управе, у име СУБНОР-а председник Градског одбора, Саво Орељ, представници ветерана Посебних јединица полиције, потомци породице Симић и чланови Покрета социјалиста Кикинде.

Великокикиндски партизански одред формиран је 28. јула на основу прогласа Централног комитета Комунистичке партије Југославије од 7. јула, о подизању устанка. Одмах по формирању извели су неколико диверзантских акција – запалили су жито на салашу Теодора Сланија и извршили диверзију на прузи Кикинда – Банатско Аранђелово. И пре формирања Одреда, његови чланови радили су у илегали, а након прогласа ЦК КПЈ, одлучили су и да се удруже и да започну организовану борбу против непријатеља.

– Дошли су на Симићев салаш, где их је примила породица Симић. Након што су Немци сазнали за њихов положај, напало их је око 350 непријатељских војника и жандармерије. Погинула је главнина одреда, 11 партизана, а истог дана, у знак одмазде стрељано је шесторо мештана – домаћина и радника на салашу. Стицајем околности, заменик команданта Одреда, Ђура Оличков, који је, пре тога, био поручник Краљеве војске, био је са осморицом војника на обуци само 200 метара од салаша. Видевши да не могу да помогну, да би узалуд погинули, они су се повукли и тако су преживели – испричао је Орељ.

У неравноправној борби на Симићевом салашу погинули су и командант Одреда, правник Угљеша Терзин (32), и политички комесар, народни херој, Радован Рада Трнић (19) звани Попа јер је, у то време, био студент теологије. Поред њих, животе су дали: ученици Сава Липованов (21), браћа Паја (23) и Ника (18) Богарошки, студент Милош Остојин (28), радници Нићифор Ница Брандић (22) и Мирко Тешић (40), земљорадници Коста Кљајин (44) и Боривој Суботички (25) и ливац Милан Сивчев (26).

И породице власника салаша и радника изгубиле су 4. августа своје најближе у немачкој акцији одмазде. Стрељани су земљорадници: Лаза Симић (25), син власника салаша, Милорад Милко Јовановић (22) и Трива Стојков (57), затим Стојанка Дорословац (30) и Бојка Дацин (33), домаћице, и Коста Васиљев (31). Немци су претрпели губитак четири војника.

Како су окупатори имали јаке и полицијске и војне снаге, пошто су се једно време примирили, преживели партизани прикључили су се Мокринском одреду који је био доста јак и коме су се придружили и Кумановачки и Драгутиновачки одред, што је чинило значајну формацију на подручју Северног Баната, нагласио је Орељ.

Обележавању погибије кикиндских партизана присуствовао је и потомак породице Симић са породицом. Лазар Страјнић (85) и његова сестра Емилија Костић, једини су потомци власника салаша, Николе Нике Симића, који је, иначе, био и председник тадашње црквене општине.

– Наш деда по мајци понудио је услуге партизанима већ 7. јула јер је његов син 22-годишњи Лаза био симпатизер Партизанског покрета. По доласку на салаш, члановима Одреда обезбеђивали су смештај и храну. На овом месту било је кукурузиште, овде су партизани живели, а салаш се налазио 300 метара даље, поред пута према Башаиду – прича Страјнић. – Мој деда, ујак Лаза и његов пријатељ, Милко Јовановић, ишли су по намирнице тог дана, нису ни били на салашу. У повратку су чули да је салаш опкољен, а Лаза свом оцу није дозволио да се врати кући. Само су се он и Јовановић вратили, Немци су их пропустили и они су тада и погинули, жртвовали су се за своје другове. Лаза је носилац Споменице 1941. године. Чланови породице Симић су, после тога, били  заробљени и затворени у Курији.

На 82. годишњицу овог догађаја, данас је први пут служен парастос погинулим борцима. Председник СУБНОР-а, Саво Орељ, каже да су се чланови Удружења на овај чин одлучили јер су међу погинулима били и салашари, а и сами чланови Одреда који су сви били крштени.

Данас смо овде да помиримо идеологије, истакао је, обраћајући се присутнима, свештеник Мирослав Бубало.

– Овде су погинули млади људи који су се супротставили тада највећој светској сили, не марећи колико ће их то коштати. Ми смо се овде окупили не само да би они били достојни вечног помена, него и да се помолимо за њихове душе јер су то све били крштени људи који су имали толико љубави да свој живот положе за своје ближње, а то је, како Христос у Јеванђељу каже, највећа љубав. Нека остану достојни помена, не гледајући на идеолошке разлике, него људски и молитвено, са благодарношћи и са љубављу да се сећамо ових хероја и да, овакав пример храбрости, пожртвовања и љубави, сачувамо за будуће генерације. А сва прегрешења које су имали као људи, нека им Господ  опрости и нека их уврсти у рајско насеље које су, по жртви, заслужили – рекао је Бубало.

У програму обележавања погибије кикиндских партизана и њихових домаћина учествовали су и чланови кикиндког Одреда извиђача „Прока С. Плави“ и песник Ђуро Буцало.

Споменик палим борцима из Велике Кикинде подигнут је 1964. године и дело је Рудолфа Матутиновића, вајара из Хрватске. Овде је била прва заједничка гробница, а затим су земни остаци премештени у колективну гробницу на Мокринском гробљу.

Великокикиндски партизански одред био је међу првима формираним на овом простору. Према неким подацима, у току Другог светског рата, животе за слободу дало је око 450 Кикинђана и становника околних места.

oluja

Дан сећања на „Олују” тужан и за суграђанку Жељку Поповић

Aleksandra Djuran August 4, 2023

Са трогодишњом ћеркицом Николином у наручију и уверењем да ће се врло брзо вратити свом огњишту, тада двадесетпетогодишња Жељка Поповић, пре 28 година отишла је из Доњег Лапца у Хрватској. Сада наша суграђанка била је део колоне избеглица који су своје куће и постојбину напустили у војно полицијској акцији „Олуја”. И данас јој је тешко да прича о догађајима од 4. и 5. августа 1995. године.

– Рат је почео 1991. године и, до 1995, ми смо се склањали док не прође најгоре, али смо се увек враћали кући. Никада нисмо веровали да ћемо напустити своје огњиште и да се нећемо вратити – истакла је Жељка Поповић.

И тај 5. август, пре 28 година, није наговештавао да ће се нешто страшно догодити. Као и сваког јутра, Жељка је са породицом попила кафу и завршавала послове по кући када им је комшија рекао да крену где год знају јер је пао Книн.

– У селу није било мушкараца, остале су жене са децом и старији. Моја ћерка тада је имала три године. У том страху нисте свесни онога шта радите. Узела сам моју Николину и почела сам да бежим. У центру села сели смо у трактор, али тог момента нико није знао куда да кренемо. Тада је неко рекао да пустимо стоку, што је био један од најтежих тренутака. Иако смо закључали куће, схватили смо да нам кључеви више неће требати – прича Жељка.

Уз пут су се, прича наша саговорница, формирале колоне. Пролазак кроз муслиманска села прошао је без инцидената, да би стигли до Босанског Петровца где је већ било јако пуно људи.

– Ту су нас бомбардовали хрватски авиони. Гинули су и деца и старији. Дошло до потпуног метежа и хаоса. И мој деда је преминуо у колони и успели смо да га сахранимо поред пута на Меденом пољу. То је један од најтежих тренутака које сам доживела. Мој деда, Раде Поповић, био је борац Шесте личке бригаде у Другом светском рату и сигурна сам да је преминуо од стреса, неверице и жалости – сећа се наша саговорница.

У Републици Српској избегличка колона је добила храну и одећу. После дугог и неизвесног путовања, Жељка је са ћерком Николином стигла у Београд. То јој је био други долазак у главни град, јер га је први пут посетила 1981. године када је била у Кући цвећа. Одатле је, 13. августа, дошла у Кикинду, где је једно време боравила у колективном смештају „Шумица”, а за наш град се одлучила јер је имала родбину овде.

– После више дана боравка у колективном центру полако сам почела да схватам да се више нећу вратити. Све до тада сам веровала да ћемо се вратити и то је, за мене, био најстрашнији тренутак. Сви нас у Кикинди добро прихватили и хвала им. Ипак, остаје жал за младошћу, детињством, пријатељима, родбином. Ако је ишта требало да понесем у том лудилу, то су фотографије. Од свега најтеже ми је што немам ниједну успомену на моју мајку, детињство, младост – закључује Жељка.

Сваке године у ово доба Жељка је тужна, скрхана и помешаних осећања, јер је, каже, на силу напустила свој дом и то не може свест да прихвати. У Хрватској јој живи отац, била је да га посети и осећања су јој подељена сваки пут када оде.

Осим тужних успомена које се буде сваког августа Жељка има разлога и да буде срећна јер јој се млађа ћерка, Неда,  родила 1. августа.

Дан сећања на све страдале и прогнане Србе у војно-полицијској акцији “Олуја” која је почела 4. августа 1995. године нападом на тадашњу Републику Српску Крајину, у току које је протерано 220 хиљада Срба, а скоро две хиљаде је убијено, обележава се сваке године од 2015. Међу злочинима који су се тада догодили је и бомбардовање, односно пуцање на колоне избеглих. Најпознатији је злочин на Петровачкој цести, 7. августа, када је авион хрватског ратног ваздухопловства, на путу недалеко од Босанског Петровца, усмртио десет особа, међу њима четворо деце.

Melizmi italija

„Мелизми“: Банатска песма чула се у срцу Италије

Igor Crnogorac August 4, 2023

Чланице Женске певачке групе „Мелизми“ наступиле су на међународном Фестивалу традиционалне песме и игре у месту Монтекатини Терме у регији Тоскана у Италији. Једине представнице Србије бројној публици и учесницима успешно су представиле ношњу и песме из Баната.

– Доживеле смо овације, атмосфера је била дивна. Биле смо у дефилеу пре наступа и можемо да се похвалимо да смо достојно представиле наш, град регију у земљу – каже Биљана Мандић, оснивачица групе „Мелизми“.

Наступ у Италији донео је нова пријатељства, могућности за сарадњу и размену наступа, али и сусрете старих пријатеља са претходних фестивала.

На Фестивалу „Под небом Тоскане“ наступило је 18 група из седам држава Европе. Поред тога што су промовисале традицију Србије и Кикинде, наше представнице позвале су своје колеге на „Дане лудаје“.

Путовање и боравак у Италији омогућио је Град Кикинда.

Oluja

Филм „Олуја“ вечерас у свечаној сали Градске куће

Igor Crnogorac August 4, 2023

Најављено невреме променило је место пројекције новог домаћег филма „Олуја“ који је, по програму Кикиндског лета, требало да буде приказан вечерас на Старом језеру од 21 сата.

Како је саопштено из Туристичке организације Града, пројекција ће почети сат раније, у 20 сати, у свечаној сали Градске куће. Улазак је бесплатан.

sunflower-g582769f88_1920

Род пшенице солидан, кукуруз и сунцокрет у добром стању

Aleksandra Djuran August 4, 2023

Жетва пшенице у потпуности је завршена прошле недеље и просечан принос је око шест тона. Скидање хлебног зрна било је отежано јер је скоро на свакој парцели било полога услед олујних ветрова и киша, сазнајемо од Александра Папа, саветодавца Пољопривредне стручне службе.

– Пшеница је полегла раније него што смо навикли и жетва се одвијала спорије. То је довело до лошијег квалитета зрна, а нарочито је то изражено на парцелама где није добро избалансирана исхрана. Ове године пшенице је било више на уштрб кукуруза који је заснован на најмање њива у протеклих неколико деценија. Разлог томе је што је прошла година била катастрофална за кукуруз и пољопривредници су се окренули стрнинама – рекао је Александар Пап.

Род јечма сличан је пшеници и такође износи око шест тона по хектару.

– Имали смо и више уљане репице на нашем подручју која је заузела између пет хиљада и шест хиљада хектара. – додаје Пап – Принос је био око 3,5 тоне по хектару и она је интересантна због цене која је на нивоу цене сунцокрета.

Јаре културе, кукуруз и сунцокрет, у солидном су стању. Кукуруз је у доброј кондицији и креће ка зрењу.

– Пре две недеље пало је око 40 литара кише по квадратном метру и она је више него добродошла пролећним културама. За кукуруз би било добро да падне још једна киша коју називамо илијинска јер је има за или око Светог Илије. Она ће допринети бољој вегетацији, али и наливању зрна – казао је Александар Пап.

Сунцокрет је у фази воштане зрелости и, како сада изгледа, треба да донесе добар род. На мањем броју парцела било је штете од града и кише, а жетва ове уљарице на најлошијим земљиштима почеће за две недеље.

Branislav Radojčić, trener golmana. Neumoran na travnatom prvaougaoniku

Бранислав Радојчић, тренер голмана: Неуморан на травнатом правоугаонику

Dejan Panić August 3, 2023

Кикинђанин Бранислав Радојчић, некадашњи чувар мреже и тренер голмана ЖАК-а и ОФК Кикинде, последњих година бележи значајне резултате широм Србије, али и у иностранству. Каријера му је у сталном успону па је тако стекао и УЕФА „Б” лиценцу за рад с голманима, а трбухом за крухом кренуо је из Кикинде најпре до црногорских Пљеваља.

– Након годину и по дана у црногорском прволигашу, обрео сам се у једном од највећих клубова Индонезије у граду Малангу и клубу Арема. У мојој првој сезони клуб је био четврти, а мој ученик голман Ареме проглашен је за најбољег младог голмана у Индонезији. Уследио је повратак у ФК Инђију и Сремци су се тада пласирали у Суперлигу Србије и стигли до четвртфинала државног Купа – прича Радојчић.

У то време из Фудбалског савеза Србије стигао је Радојчићу позив да се придружи стручном штабу женске сениорске репрезентације Србије, а,   испоставиће се, тада је на велика врата закорачио у српски фудбал за даме.

– Три године провео сам у раду с нашим најбољим голманкама и Србија је тада бележила најбоље резултате у историји нашег женског фудбала. Из мноштва победа издваја се резултат 3:2 против Немачке у квалификацијама за Светско првенство. Био је то први пораз Немачке у квалификацијама за СП односно Еуро, након 24 године! Успео сам тих година нешто што није ни један тренер у Србији, упоредо са сениоркама, радио сам и са свим осталим голманкама у нашим млађим селекцијама; до 19, 17, 15 и 13 година.

У сезони 2021/22. Радојчић је стигао на београдску Маракану. Женска екипа са стадиона „Рајко Митић” заузела је тада друго место у шампионату Србије, а иако би се многима учинило да рад на црвено-белој страни Топчидерског представља врхунац у каријери било којег тренера, у женском фудбалу ипак није тако.

– Већ годинама унатраг суботички Спартак у доминира у нашем женском фудбалу, као Црвена звезда у мушком. Суботичанке су вишеструке узастопне првакиње Србије, а мене су из Спартака прошле године у ово време позвали у стручни штаб. Пролетос су девојке Спартака освојиле дуплу круну.

Други сегмент Радојчићевог неуморног рада огледа се у паузама шампионата. Већ осам година, а последњих пет у два термина, организује камп, са својим иницијалима „РБ”, за младе фудбалске голмане.

– Долазе голмани из држава некадашње Југославије, али и они из Грчке, Немачке, па чак и САД. Зими смо у Босни и Херцеговини, у Требињу, а лети у Охриду, у Северној Македонији. Почетком јула у Охриду имао сам 13. издање кампа и може се рећи да је сада већ све прерасло у лепу традицију уз велики углед. Поред мене раде и тренери из Северне Македоније, Хрватске и  наравно Србије. Нека од имена су: Милица Костић, прва голманка репрезентације Србије, која поседује УЕФА „Б” лиценцу за рад с децом, Адријана Тришић, репрезентативка у футсалу, која ради као кондициона тренерица, а иначе је „дифовка” и прва девојка у Србији која је стекла УЕФА лиценцу за кондициони рад. У кампу буде и Марко Жугај, с УЕФА „А” лиценцом, раније тренер у хрватском великану загребачком Динаму, а сада у љубљанској Олимпији, потом већ пет година и наш Золтан Догнар из Врбаса, сада са завидном каријером у Кувајту – с поносом закључује Радојчић.

ПОДРШКА КИКИНДСКОМ ФУДБАЛУ

Бране посвећенички, путем интернета, прати дешавања у кикиндском фудбалу па и спорту у целини. Често се на друштвеним мрежама могу видети његови кратки, увек позитивни, коментари и поруке подршке за све спортисте, појединце и клубове, са ширег подручја Града Кикинде.

363724051_690951486181798_8177397353237688270_n

Због покушаја убиства ухапшена три мушкарца

Aleksandra Djuran August 3, 2023

Педесетогодишњег Ћ. П., четрдесетједногодишњег Х.П. и тридесетдеветогодишњег С.К. из Мартоноша, ухапсли су припадници Министарства унутрашњих послова у Кикинди због сумње да су извршили кривично дело убиство у покушају.

Сумњиче се да су синоћ, на улици у Мартоношу, након свађе, задали више убодних рана по телу тридесетогодишњем К.Ц. и нанели му тешке телесне повреде, након чега је пребачен у Општу болницу у Суботици.

Осумњиченима је одређено задржавање до 48 сати након чега ће, уз кривичну пријаву, бити приведени Вишем јавном тужилаштву у Суботици.

IMG-c78ce2ca6b55c5f9cf9ab28912fb5277-V

Фолклораши „Гусала” на сладоледу са градоначелником Лукачем

Aleksandra Djuran August 3, 2023

Чланови млађег извођачког ансамбла „Гусала“ и њихов руководилац Драгослав Танацков, састали су се градоначелником Николом Лукачем и председником Скупштине Града Младеном Богданом.

Фолклораши су протекле недеље били у Бугарској у братском граду Силистри, на ком су представљали Кикинду на 25. међународном Фестивалу плеса „Сутрашњи мир почиње данашњим пријатељством“. Представници града почастили су децу сладоледом и разговарали о утисцима које су понели из Бугарске.

Подсетимо да је у Силистри било петнаесторо „Гуслара“ који су се представили играма из Баната и Груже и песмом са Косова. На фестивалу су учествовала и деца из Пољске, Кине, Румуније, Турске, Молдавије и Бугарске. Ово је била прилика да се Кикинђани упознају са својим вршњацима из других земаља, али и да науче више о традицији, култури и обичајима.

Са децом су у Бугарској били и председник Скупштине града Младен Богдан и Јасмина Миланков, в.д. директорица Туристичке организације, који су представнике Силистре позвали да буду гости 38. „Дана лудаја“.