Stefan Ostojić, naš sugrađanin, glumac, jedni je pozorišni klovn u Srbiji i upravo se vratio sa mini-evropske turneje. Putovao je sa svojim „Lalom“, monodramom koju je napravio u saradnji sa čuvenom rediteljkom Li Delong.
U međuvremenu, Ostojić je igrao u Domu kulture „Studentski grad“ u Beogradu, u Kraljevu, u Srpskom narodnom pozorištu i u Pozorištu mladih u Novom Sadu. Od premijere koja je održana septembra prošle godine, Ostojić je kao Lala na scenu stao tačno 34 puta, računajući i nastupe u kikindskim selima na biciklističkoj turneji. Isto toliko puta poslao je poruku ljubavi i tolerancije koju su svi razumeli i prihvatili.
„Kikindski portal“: Posle igranja u kikindskim selima, gradovima u Srbiji, gostovanja na Azorskim ostrvima, Osijeku i u Pragu, smešila se evropska turneja. Ipak, nije sve proteklo po planu.
Stefan Ostojić: Da, prvo je trebalo da odem u Veliku Britaniju, u Brajton, na značajan svetski pozorišni festival „Brajton frindž“, na koji sam bio pozvan. Međutim, nisam dobio vizu. Zatim sam, kao što je i bilo planirano, nastupio na „Zagrebačkom klovnovskom festivalu“ na kojem su, takođe, bili glumci iz više evropskih zemalja. Posle toga sam otputovao u Švedsku u kojoj sam bio dve i po nedelje. U sklopu projekta „Strejndž spejsis“ u kojem je bio i „Teatar Teatron“ iz kojeg su me pozvali da učestvujem, igrao sam četiri puta: u Stokholmu, Malmeu i u malom mestu na krajnjem severu Švedske, u Moskoselu.
„Kikindski“: Da li su svuda razumeli Lalinu priču?
Ostojić: „Lalu“ razumeju gde god da odem, svuda je publika jako lepo prima. Zanimljivo je da ljudi i posle predstave pričaju o tome. Recimo, kada vide neki par na ulici, kažu „Evo Lala i Sosa“. Ako se neko pravi važan, kažu „On je Baja“. Likovi nastavljaju da postoje kao arhetipovi i u njihovom društvu, što mi je posebno drago. Lalu doživljavaju kao zabavnog, prate priču i reaguju. U Švedskoj su na seminarima bili i umetnici iz drugih zemalja; bilo je Italijana, Nemaca, Austrijanaca. Jedna devojka iz Albanije se rasplakala u toku predstave. Vrlo često se događa da neko u publici poznaje neki par koji ima sličnu sudbinu kao moji Lala i Sosa. Igrao sam za mnogo stranaca, samo dva puta za Šveđane. Tamo su mnogo emotivije prihvatali predstavu, mnogi su se bili i rastužili. U Švedskoj se i deci dozvoljava više slobode, trčali su po sceni u toku predstave, a na jednom izvođenju dečak je osetio potrebu da bude sa mnom, seo je na sredinu scene i ja sam igrao oko njega. Posle predstave publika ima priliku da postavlja pitanja. Pitali su me o procesu, da li mi je naporno. Jedna devojčica se javila i tražila da još jednom odigram predstavu. Zanimljivo je da ljudi tamo prilaze glumcu i odaju mu priznanje za njegov rad, kod nas obično pričaju o tome kako su se proveli na predstavi. Ne navijam ni za jedno, samo primećujem. Švedska je veoma uređena, imaju razrađene sisteme za bavljenje umetnošću i, koliko sam video, u njoj je mnogo je lakše živeti od umetnosti i postići nešto, nego na drugim mestima.
„Kikindski“: Kako je bilo na Klovnovskom festivalu u Zagrebu?
Ostojić: To je jedini festival te vrste na Balkanu. Bilo je i tamo dosta stranaca, i među kolegama i u publici. Sreli smo se svi mi koji se bavimo ovom vrstom teatra i bilo je divno. Gledali smo mnogo načina klovnovskog igranja, od „slepstika“, čiji su predstavnici Čarli Čaplin i Baster Kiton, do akrobatskih klovnovskih nastupa. Završili smo master-klas poznatog američkog klovna Džona Tauzena. Učestvovao sam na okruglom stolu na temu „Gde je danas klovnovski teatar na prostoru eks-Jugoslavije“. Bilo je jako zanimljivo i lepo; u Hrvatskoj Lalu već poznaju i mnogo su ga voleli. Tamo je bila i rediteljka Li Delong, veoma je zadovoljna kako se razvija predstava. U Zagrebu sam dobio i prvu pozorišnu kritiku i baš sam zadovoljan.
„Kikindski“: Šta Lala sada planira (šta je sada smislio)?
Ostojić: „Lala“ se vraća biciklističkoj turneji jer se zalažem za decentralizaciju kulture. Želim da ljudi gledaju pozorište tamo gde pozorište retko ili nikada ne dolazi. Biciklom ću otići u najmanje selo u Srbiji, u Muškovinu kod Prijepolja. Zatim imam zakazana gostovanja u Mađarskoj i u Bosni i još neke festivale u inostranstvu na koje mislim da ću otići. Jako se radujem igranju u Mađarskoj jer sam u Portugaliji imao deo publike iz te zemlje i vrlo su emotivno reagovali na „Lalu“. Voleo bih i da ponovo igram u Kikindi.
Dok se sve želje ne ostvare, „Lala“ svoju priču o ljudima s našeg podneblja, o toleranciji, razumevanju i poštovanju, pre svega ljubavi, nastavlja da širi po meridijanima. I poručuje – kad ste pred izborom, birajte ljubav.
