Посебно уживање љубитељима класичне музике вечерас су приредили ученици Основне музичке школе „Слободан Малбашки“. У сали Народног позоришта приредили су традиционални осмомартовски концерт. Разноврстан програм извело је чак 40 ученика Школе.
– Наши ђаци свих узраста и са свих осам одсека извели су композиције великог броја аутора. Уложен је озбиљан труд и са великом вољом припремали смо концерт који смо поклонили кикиндској публици – каже директорица, Маргита Детари.
У 33 тачке програма учествовали су солисти и камерни састави, а публика је уживала у свим музичким облицима – валцерима, етидама, баркаролама…
У години у којој Музичка школа обележава 70 година постојања, ова установа има 310 ученика, од тога осморо ђака похађа два одсека. У најави је, каже директорица Детари, и одсек за саксофон, који ће моћи да се упише од наредне школске године.
Следећи концерт за суграђане биће приређен у септембру, поводом јубилеја Школе.
Др Јовица Тркуља, наш Београђанин, у пензији је од пре три године па често борави у свом завичају, Кикинди и Накову, а низу књига о заборављеним Кикинђанима: проф. Мирку Косићу (2014.), сликару Радивоју Бербакову (2015.), проф. Спасоју Граховцу (2021.), уз фељтоне у „Новим кикиндским новинама” о Миливоју Југину (2019.) и сликару Ђури Радловићу (2022.), од данас у поменутом недељнику, придодаје и фељтон о Бошку Бурсаћу о којем је и књига у припреми.
– У повести српског фудбала незаобилазно је име Бошка Бурсаћа. Он је био и остао најпознатији Наковчанин у богатој фудбалској историји овог села на северу Баната. Нема становника Накова који не познаје Бошка или који није чуо за његове успехе у фудбалу. Нама старијима био је и идол, спортиста коме смо се дивили, човек става и принципа у кога смо веровали и поштовали га – прича Тркуља – После колонизације 1945. године и доласка Крајишника у Банат, Наковчани су се тешко привикавали притиснути бројним фрустрацијама. У таквој ситуацији тежили су да се докажу и приближе богатим банатским селима у којима су по највишим европским стандардима обрађивали земљу, гајили стоку, обављали бројне занате, бавили се спортом, културно-уметничким радом и сл. Нама Наковчанима то је омогућио фудбал, поносни на талентоване момке, који су доживљавани као „нови витезови без страха и мане”, а један од њих, међу првима и највећима био је Бошко Бурсаћ. 
Као играч Бурсаћ је кренуо с банатских терена, из наковачког Полета, преко кикиндског Одреда и зрењанинског Пролетера, стигавши до престоница европског фудбала: Немачке, Италије, Француске… НК Ријека под стенама легендарне Кантриде, била му је други дом, од 1964. до 1972. године. Значајан траг оставио је затим и у НК Загребу (1972-1974.), а завршио је овенчан славом у Витесеу у Холандији од 1974. до 1980.
– Уз то, Бошко је био и талентовани сликар. Насликао је галерију слика на којима доминирају мотиви из његовог завичаја. Поносили смо се његовим изузетним фудбалским талентом, врхунском техником, борбеношћу, али изузетним кавалитетима спортисте и човека. Као убојити и непредвидиви центарфор био је нерешива енигма за одбране противничких тимова. Њихови тренери и капитени стварали су специјалне тактике да сачувају мрежу од Бошка. О Бошковој верности Накову и његовом ФК Полет најбоље говоре подаци да је до краја живота остао везан за њих. У Накову је преуредио стару швапску кућу и у њој проводио са породицом неколико месеци годишње, а младе фудбалере Полета помагао је стручним искуством и финансијски. Зато је књига о Бошку Бурсаћу израз поштовања и захвалности за све лепе тренутке, победе и незаборавне голове које нам је приуштио. 
Записи о Бошку Бурсаћу настали су непланирано, стицајем неколико околности, напомиње аутор.
Пре 15 година на Тркуљин предлог установљена је Годишња награда Накова, а тако се наш саговорник подробније упознао с биографијама, личностима и делом лауреата.
Читајући и гледајући те написе поводом смрти Бошка Бурсаћа, схватио сам да је неопходно да се о једном од највећих наковачких спортиста свих времена напише књига достојна његовог имена и значаја за развој фудбала у Накову и Кикинди. 
