Одлуку да буде глумац донео је још као седмогодишњак, када га је мајка одвела у Театар 13. Ипак, након завршене академије, радио је као варилац и замало отишао у ватрогасце. После Момчила у „Љубавном писму” и  Душана Васиљева у „Облацима”, припрема се да, у новој представи кикиндског театра, заигра чак седам улога.

На 58. Филмским сусретима у Нишу, глумац Народног позоришта Кикиндa, Владимир Максимовић, добио је награду за најбољу епизодну улогу-  брата близанца у филму „Овуда ће проћи пут“. Награди се, признаје, није надао.

– То ми је прва филмска награда. У позоришту сам од 1997. године, у Театру 13 имао сам срећу да будем код Светислава Јанковића који је од нас захтевао да у глуми тражимо игру и чаролију. Дакле не озбиљност, већ само машта и из тога ће нешто изаћи. На овом филму, Нина Огњановић је инсистирала на игри, дајући ми да лик правим на граници лудости и мислим да сам успео у томе. Све време публика не зна да ли је он умно поремећен или пијан. Било ми је јако узбудљиво да се играм на линији између стрипа и реализма, а да ту линију не пређем. Уз помоћ редитељке и целе екипе из Топлог Дола, имао сам срећу да изградим запажену улогу – прича Максимовић.

Филм је до сада освојио шест награда на фестивалима у земљи и иностранству. Говори о девојци Јани која није задовољна у својој средини и као свој излаз види странца који долази у мало село. Ово остварење биће приказано на јесен, на РТС-у.

Максимовић је део ансамбла кикиндског позоришта од 2020. године. Овдашњој публици познат је по представама које су премијерно изведене у протеклој сезони: „Љубавно писмо” редитеља Драгана Остојића, где је побрао симпатије гледалаца улогом Момчила, и „Облаци” у режији Стевана Бодроже, у којој му је поверена главна рола, лик песника Душана Васиљева.

– У Кикинди су ме познавали и знали какав сам у раду и као колега. Указала се прилика када је колега Матић отишао у пензију, тако да сам дошао на његово место. Иначе, прву представу овде сам одиграо 2013. године. Био је то комад „Нећу да платим и не могу да платим”, Слободана Бранковића. А први пут у Кикинду сам дошао са братским позориштем из Параћина – открива млади глумац.

Када га је као седмогодишњака мајка одвела у Театар 13, врло брзо је одлучио шта ће бити његов животни позив. Студије глуме завршио је у Новом Саду, у класи Љубослава Мајере.

– Велика је срећа радити са Мајером, бити његов студент. Стално нас је учио како свему треба да дамо смисао. Код њега сам учио да од минималних средстава правим велике ствари, на томе је инсистирао – присећа се студентских дана.

Ипак, након завршене академије, чинило се да га путеви не воде у жељеном смеру- у позориште. На овој другој сцени, животној, тада је засукао рукаве и две године радио као варилац у једној фирми. Замало да постане ватрогасац. И одустане од глуме. Али, као у народној мудрости- стрпљен, спасен.

– Није ми се указала шанса да радим, али сам ипак имао стрпљења и сачекао своју прилику- коментарише. Глумио је у филмовима: „Мали Будо”, „Заспанка за војнике”, „Небо изнад нас”, „Јужни ветар”, „Чизмаши”, „Бранио сам Mладу Босну”, „Што се боре мисли моје”. О разлици између глумачког ангажмана на филму и у позоришту каже:

– Позориште ми даје шансу да размишљам о лику, како тај човек хода, како се смеје, a на филму немате ту могућност. Тамо је глумац једнако важан као светло. Сви раде за филм и све је понављање, нема се времена за такве анализе. Позориште је жива ствар, нема преваре – јасан је Максимовић кога ћемо, уз Николу Јоксимовића, гледати у новој представи нашег позоришта. Ирску црну комедију „Џепови пуни камења” режира Растислав Ћопић.

– Моја нова улога су заправо седам улога. Биће врло узбудљиво. Редитељ тражи да свака улога буде јасна, а да промене буду у само једном полукругу. То је представа карактера, комедија са елементима драме. Имам поверења у Николу Јоксимовића, мислим да је он један од даровитијих глумаца у нашој земљи и онда сам спокојан јер имам партнера на сцени који ће ми помагати –  каже Максимовић.

У разговору за „Комуну”, открио нам је и у којој улози би посебно волео да се опроба.

– Када будем имао те године, желео бих да одиграм Астрова из Чеховљевог ујка Вање, то ми је омиљен драмски лик. Обичан, а пун горчине и неке туге коју вешто крије.

КИКИНДА ПОБЕДИЛА БЕОГРАД

– Ја сам Кикинду бирао. Десило ми се да сам после година одсуства из глуме, могао да бирам да ли ћу да дођем овде или да будем у Београду, али сам изабрао Кикинду. Миран је град, као нека бања, овде су људи питоми.

О „ЉУБАВНОМ ПИСМУ” И „ОБЛАЦИМА”

– „Љубавно писмо” је режирао наш колега Драган Остојић, то је његова идеја и замисао, а с обзиром на то да је одавде и да боље, од већине нас, познаје овдашњу публику, погодио је у мету. Мислим да смо дали публици баш оно што треба, то је духовита, брза, узбудљива и експлозивна представа, пуна емоција, а опет не може баш све да буде смешно, ако није мало тужно. Са друге стране, лик Душана Васиљева у „Облацима” био је велика одговорност, јер се ради о стварним људима, о нашем најбољем родољубивом песнику који је млад страдао. Представу нисмо правили као реалан живот већ приказујући демоне и утваре које су га прогањале, због којих је стварао такву поезију – наводи Максимовић.