Naš sugrađanin, Vjećeslav Berar upravo je objavio svoju četvrtu knjigu proze, „Plišani imaginarijum“, u izdanju novosadskog „Prometeja“.

Počeo je da piše posle srednje škole, ali je godinama, kaže, samo pisao i uništavao napisano, započinjao i odustajao.

– U stvari sam gradio svoj stil, a nisam ni bio svestan toga. Pripremajući se da upišem književnost, išao sam na časove kod profesora književnosti, Spasoja Grahovca – priča Berar. – On mi je zadao da pišem stilske vežbe i oduševio se kako sam to radio. Zatim je počeo da me nagovara da pišem pesme, što se meni nije sviđalo. Prešao sam na prozu i u tome sam se pronašao. Profesor Grahovac me je podstakao da pišem, svideo mu se moj stil, to je bilo na njegovu inicijativu.

Iako je već pisao, ali samo za svoje čitaoce, oca i majku, da bi njegova proza bila dostupna i široj čitalačkoj publici, bila mu je neophodna podrška još jednog pisca.

– Roditelji su me podržavali, ali sam još uvek sumnjao u to da treba da objavim knjigu. Onda su oni rekli: Hajde da pozovemo Milutina Ž. Pavlova, književnika, tatinog druga iz detinjstva, neka on kaže svoje mišljenje. Pavlov je rekao da to treba da se objavi i tako sam skupio hrabrost.

Berarovu prvu knjigu proze, „Moto Perpetuo“, objavio je „Prometej“ 2013. godine i ovo delo odmah je nominovano za „Ninovu“ nagradu za najbolju knjigu godine. Priča „U ritmu Marangone“ objavljena je u časopisu „Argus Books Online Magazine“ i u časopisu „Bdenje“, kao i na raznim književnim sajtovima; takođe je uvrštena u antologiju „Reči u vremenu“ i prevedena je na italijanski i engleski jezik.

Sledi zbirka „Varijacije neizrecivog“ 2014. godine, u kojoj se Berar odmah upušta u eksperiment: jednu priču napisao je u 11 varijacija. Zbirke kratke proze „Za šaku snova“ i „Plišani imaginarijum“ pojavljuju se 2022. i 2023. godine, sve u izdanju „Prometeja“, Berarove matične kuće.

– Više mi leži kratka forma, iz tehničkih razloga. Imao sam želju da pišem romane od 200-300 strana i to sam i pokušao, ali sam gubio interesovanje. Shvatio sam da mi kratka forma odgovara jer uspevam da je završim u dahu.

U međuvremenu, Berar se bavio i komponovanjem – objavio je dva albuma autorske instrumentalne muzike: „Fantasma Fortissima“ (2012) i „Fantasma Fortissima II“ (2013). Ljubav prema muzici, bar u stvaranju, zamenjuje fotografijom, kojom se bavi poslednjih godina.

– Sve umetnosti su kao jedna, samo je drukčiji vid izražavanja. Kada pišem, u glavi imam slike, scene iz kojih proističe radnja. Fotografije i pisanje su kompatibilni, imaju paralele na umetničkom nivou.  Inspirišu me umetnost i život, podsvesno i stvari iz života – kaže Berar.

Fotografije je do sada izlagao na samostalnoj izložbi u Galeriji „Tera“ i na više grupnih postavki, od kojih je poslednja, „Vanzemljaci“, nedavno bila izložena u zgradi nekadašnjeg „Radničkog bioskopa“.

Berar živi i stvara u Kikindi koja je, kaže, za njega idealan grad. Odgovara njegovom senzibilitetu, ali u njoj pronalazi i inspiraciju.

– Kikindu volim više od svih ostalih gradova, i za mene je ona izvor inspiracije. Taj stereotip malog grada, to me privlači, posebno u pričama koje za osnovu imaju neku misteriju. Senzibilitet ljudi, atmosfera, sve mi je to veoma zanimljivo. I u filmovima se misterije dešavaju u malim gradovima, sve je nekako dopola skriveno, tišina je i bukvalna i simbolična, a ispod površine je nešto drugo – kaže Berar.

Iako veoma uspešan, ovaj umetnik nije sklon promocijama.

– Nisam planirao promociju ni najnovije knjige. Nema mi to mnogo smisla, dođe 10-15 poznanika, ne vidim neku svrhu – zaključuje.

Ovaj mladi pisac koji se pronašao u fahu priča, kratkih i malo dužih, u tom svetu smelo ispreda narative kombinujući potpuno realističan sled događaja sa opsenama koje nose njegovi junaci, razmaštano i živo, do te mere da je čitalac, ne primenjujući metaforu, u „opasnosti“ da počne da veruje. Da prigrli Berarov svet imaginacije i da, takođe iz svoje svakodnevice, počne da plete mrežu paralelnog doživljaja stvarnosti.

Mašti Vjećeslava Berara teško je odoleti. A nije ni potrebno, jer je to čitav jedan novi svet, često sasvim neophodan.