Кнежевић је причао о томе како је постао глумац из чисте досаде, зашто је на сцени толико пута и страдао али и оздравио, зашто престоничке „тезге“ пуне сале, да ли публика више воли гостујуће глумце, коју представу комисија није хтела да пусти пред публику, а она ипак постоји скоро четири деценије, ко је био најбољи директор позоришта и због кога и за кога се праве представе, као и зашто позориште више никоме није кућа.