Весна Ђукановић, наша суграђанка, вишеструко је овенчана наградама за своју поезију и прозу. Последњи пут, међутим, на конкурс је послала басну и, као и књижевник Драган Поп Драган, у Кикинду донела награду „Клуба уметничких душа“ из Мркоњић Града, са конкурса хумора и сатире. Ово је само повод за упознавање са њеним радом који карактерише потреба за очувањем сећања на прошла времена, људе, обичаје, и на локални говор.
– Замисао ми је била да запишем и на тај начин од заборава сачувам приче наших крајева, своје породице, људи наше прелепе равнице. То су велике приче малих људи који су нас својим постојањем задужили, а својим поступцима храбрили и храбре да истрајемо на својим животним путевима – каже Весна Ђукановић. – Прича по којој је прва збирка добила име, „Радост жуте лубенице“, је аутобиографска, и у њој се, кроз низ догађаја, прича о последњој жељи мога оца. Млађе генерације и не знају да су некада жуте лубенице биле саставни део бостана у овим крајевима.
Управо за ову збирку награђена је „Чучковом књигом“ библиотеке из Хан Пијеска. Кратке приче сабрала је и у издање „Одсјај свилених нити“, а песме у књигу „Можда безгрешан“.
– Можда се писањем бавим дуго времена, али записивањем кратко. Почела сам да пишем на наговор супруга. Наиме, бавим се и осликавањем свиле, а поставка слика на блогу је захтевала и писани коментар, па су називи слика прешли у реченице, оне у записе, они у приче – закључује.
Као песникиња, каже, пре свега је фокусирана на мисаону поезију, као и на дијалектску. „Лалошки“ говор се готово потпуно изгубио, додаје, а то је део наших корена и културног наслеђа који се мора поштовати и чувати.
Песнички таленат Весне Ђукановић препознају уредници зборника и књижевних часописа. Песма која је својеврсни омаж Шопову, преведена је на македонски језик.
Весна Ђукановић је запослена у Основној школи,,Серво Михаљ“ у Падеју. Дугогодишњи рад у сеоском окружењу, како каже, утицао је на формирање писца у њој, и у томе, можда, и лежи објашњење за потребу да пером чува приче из давнина свог родног краја.
Када небо отежа облацима
Када сивило унесе
У душе људи неки тихи
Необјашњиви жал
Дубоких корена
Долети безвучни пој
Разлегне се.
Само га прозвани чују.
(„Одсјај“)