Данас када концентрација просечног гледаоца постаје све упитнија услед све присутнијих кратких видео садржаја на друштвеним мрежама, поставља се питање како ће се позориште носити са свим тим изазовима. Глумица Тања Марков Крижан сматра да је присуство живог човека на сцени непроцењиво искуство, тако да ако нешто не треба доводити у питање, то је позориште. Уверена је да ће оно претрпети све изазове које носи модерна ера. „Каубоји“, „Буба у уху“, „Миргород“, „Смрт човека на Балкану“, „Избирачица“, „Лажа и паралажа“, „Па се видимо у сну“, само су неки од наслова у којима је играла ова млада уметница. Каже да јој је најзначајније што је у матичној кући имала прилику да игра најразличитије ликове и што се Народно позориште Кикинда не плаши да жанровски истражује. После породиљског одсуства, публика ће имати прилику да је поново гледа од јесени, када је планиран њен повратак на сцену.

Ваша прва улога била је у сада већ легендарној представи „Каубоји“ Кокана Младеновића, за чије се извођење увек тражила карта више. Каква Вас сећања вежу за овај комад?

– Увек ће ми бити посебно драга моја прва професионална улога, а још ми је драже што је то било баш у представи „Каубоји“. Била сам тек завршила Академију и одмах добила прилику да играм у једном великом пројекту. Са „Каубојима“ смо обишли цео регион, освајали награде, и где год смо играли наилазили на безброј отворених аплауза, смех, сузе, и оно што је најбитније, на безрезервну љубав публике према једној представи. Током сваког извођења владала је стваралачка енергија код сваког учесника, како на сцени, тако и иза сцене. Била је прави пример позоришне магије и радости игре. Увек ћу бити захвална Кокану што ми је дао моју прву улогу.

Последња улога пре одласка на породиљско одсуство била је у представи „Па се видимо“ у сну Николе Завишића. Овом представом сте успели да снове пренесете на сцену. Колико сте пута стигли да је одиграте?

– Свега неколико пута. „Па се видимо у сну“ је представа коју смо креирали ми глумци заједно са редитељем. Када су се спојиле Завишина машта и енергија са нашим сновима, настала је једна позоришна вожња коју смо ми само пратили и пуштали да нас одведе где год пожели. У процесу рада наше снове смо надоградили и разиграли тако да мој сан више није само мој него свих нас, а ја сам неизоставни део других снова. Сваки лик који играм ми је на свој начин узбудљив. Садржај наших снова испреплетан је и са Јунговим реченицама и поезијом Фернанда Песое. Пошто сам је одиграла само неколико пута, ово је представа које сам можда и најжељнија, тако да једва чекам да поново ускочим у наше снове.

Сведоци смо да су друштвене мреже успоставиле наратив кратких видео-садржаја. Да ли мислите да ће то утицати да просечан гледалац, када чује да нека представа траје преко два сата, потенцијално одустане од посете позоришту?

– Друштвене мреже су свакако нарушиле концентрацију и пажња просечног гледаоца постаје све краћа. Добијамо хиљаде информација дневно, мозак више не зна шта је битно, а шта није. Гледа се безброј кратких видео-садржаја, а то сигурно утиче на концентрацију и током позоришне представе. Највише ме брину млади људи којима је цело одрастање обележено друштвеним мрежама и кратким видео-садржајима. Међутим, оно што је најбитније јесте да жив човек на сцени нема замену. Верујем да ће човечанство, када схвати у којој мери су нас обузели уређаји и када одлучи да се коначно тргне из свега тога, бежати у позориште још више него раније. Та магија уласка у позоришну салу нема цену и не може бити замењена било којим другим садржајем. Једно је сигурно, позориште ће издржати све тестове модерног времена.

Већина ансамбла је запослена у Кикинди, али живи у Београду, да ли је напорно путовати?

– Пошто то нису свакодневна путовања није толико напорно. Путујем заједно са колегама, некада возим ја, некада неко други. Слушамо добру музику, стигнемо да се добро испричамо, тако да та два сата пролете. Једно време нас је највише забављало да играмо нашу измишљену игру коју смо звали Песма суђеница. Тако да чак и када наиђе период да јесте напорно, досадно није.

Чини се да се Кикинђани ретко упуштају у драмске воде, и да пре бирају неке друге факултете. Делите ли моје мишљење?

– Истина је да се, из неког разлога, слабије одлучују за драмске уметности, као да средњошколци у Кикинди уопште не размишљају о смеровима као што су режија, драматургија, камера, продукција. Један период сам имала прилику да, на позив свог професора Срђана Срдића, радим у Центру за таленте на одсеку Драмске уметности. Средњошколце је искључиво занимала глума, док друге смерове нису ни спомињали. А и за саму глуму се ретко кад неко припрема. Дешавало се да неко дође код нас у позориште и распитује се, али касније чујемо да ипак нису ни изашли на пријемни него су уписали нешто друго. Зашто је то тако, не знам. Готово да могу на прсте једне руке да набројим младе који су уписали нешто од ових смерова у последњих десет година. Надам се да ће се ствари мењати. Желим даровитим и вредним младим људима који би се сутра посвећено бавили овим послом и проналазе у томе свој смисао, да истрају у својој намери. Као и да их послужи срећа на том путу.

Такође сте имали прилику да радите на фестивалима краткометражног филма као што су Башта фест и Кустендорф, где је такође фокус на младима. Шта је оно што их чини посебним?

– Башта фест су покренуле моје колеге са класе и пример је младалачког ентузијазма који је замисао спровео у дело. Такође је добар пример децентрализације културе. Филмови се гледају под отвореним небом, што је посебан доживљај. Волим када ми лето почне овим фестивалом. Кустендорф у главном такмичарском програму има краткометражне, а приказује и одличне дугометражне филмове. Пошто се све одиграва на Мокрој гори људи су упућени једни на друге, тако да учесници имају прилику да размењују искуства и идеје са светски признатим уметницима, што је веома драгоцено, посебно младим ауторима који су на почетку каријере. А све је непосредно и природно, што је заправо најдивније од свега. Увек се радујем овом фестивалу.

Н. Савић