Тања Андерсон, уметница из Шведске на гостовању у Новим Козарцима: ваше гостопримство је неисцрпно

Глобални тренд у уметничком свету донео је и нове начине повезивања и стварања уметничких дела у свим областима. Тако настају и код нас све популарније уметничке резиденције, када се креативци позивају да живе у друкчијем окружењу и сарађују и стварају са другим уметницима.

Једна таква сарадња довела је у Нове Козарце Тању Андерсон, плесачицу, кореографкињу и професорицу модерног плеса из Шведске. Тања је студирала у Стокхолму и Њујорку, живи у Гетеборгу, а у Нове Козарце је стигла захваљујући пријатељству започетом на самом северу Шведске, на фестивалу „Strange places“ („Чудна места“).

– Тамо сам сам упознала глумца Стефана Остојића. Ја сам изводила плесни перформанс „Други језици“, а он је играо своју представу „Лала“. Спријатељили смо се, много смо разговарали о радионицама и наступима, а он је био и на мојој радионици плеса. Заинтересовала сам се за кловновску игру и импровизацију и остали смо у контакту. Након тога добила сам идеју за пројекат и пожелела сам да Стефан буде део њега. Има још једна ствар која нас повезује – опседнута сам бициклима, а баш у то време Стефан је био на турнеји бициклом по селима. И ја желим то исто да урадим са својим пројектом.Твој први долазак у Србију био је управо у Нове Козарце, на уметничку резиденцију.

– Да, дошла сам у Стефанову кућу на осам дана и ту смо започели пројекат „Страшна Тили“. Ради се о светској шампионки у бициклизму, Швеђанки Матилди Тили Андерсон која је са 16 година отишла у Чикаго. Био је то крај 19. века, када су многи Швеђани емигрирали у Америку. Тили је зарађивала као кројачица како би купила бицикл, и седам година је била шампионка у више бициклистичких дисциплина. Звали су је „Страшна Швеђанка“. Онда се догодило да су у Сједињеним државама забранили женама да се баве бициклизмом, уопште спортом, са образложењем да је неморално, опасно по здравље и није женствено. Био је то крај њене каријере и њених снова. Представа је о томе шта нам је усађено да смемо или не смемо да радимо у животу – каже Тања.

Рад ће се наставити на уметничким резиденцијама, на истој или сличним релацијама?

– Како је представа комбинација модерног плеса, кловновског и физичког театра, и живе музике, поред нас двоје, учествују двојица музичара на синтисајзеру и тромбону, из Малмеа и Гетеборга, а редитељка је глумица-кловн из Стутгарда, тако да ћемо, већ почетком наредне године наставити рад, вероватно у Малмеу. Премијера је планирана, најкасније, за пролеће 2025, након чега ћемо путовати са представом.Какви су твоји утисци о Србији? Колико се разликују од онога што си очекивала?

– У Србији је било лудо и дивно. Била сам упозорена, али нисам очекивала гостопримство које је неисцрпно и толико пријатељки расположених људи. Мислила сам да ће све бити мало грубље, али овде су сви дивни, а гостопримство је неисцрпно. И јако волим бурек. Сигурно долазим поново.

Која је главна разлика између Швеђана и људи у Србији коју си уочила?

– Разликују се у гласноћи. Уз то, Србија – Шведска је колектив наспрам индивидуалности. Код нас су људи више окренути себи, затварају се у своје станове. Постоје истраживања о томе колико су и зашто Швеђани толико усамљени, то је проблем. Зато сам још увек сам под утиском и фасцинирана сам колико су ме овде људи срдачно прихватили.Домаћин у Руралној резиденцији Нови Козарци, Стефан Остојић, каже да је срећан због свих дивних сусрета које је његова гошћа имала у нашој земљи и утиска који су људи оставили на њу.

– Мислим да јој је прво све било мало чудно. Доживела је велику промену, живела је овде, радили смо заједно и драго ми је сваки пут када видим колико се људи који долазе на мобе или играња представа, саживе са селом и увек се радују новом доласку и сусрету са мештанима и публиком. Доживљавају дивне ствари, што је знак колико су и једни и други срећни због оваквих догађаја – каже Остојић.Тањин боравак у Козарцима, иако је посетила и Кикинду и Нови Сад, протекао је у склапању нових пријатељстава и то на иницијативу домаћина. Када је први пут изашла на улицу, добила је три јабуке, стално су стизали позиви за дружење и кафу, имала је бесплатну вожњу таксијем и сви су имали потребу, без обзира на језичку баријеру, да се друже са својом Швеђанком, драгом особом и великом уметницом. А она је, у домовину, понела и шлапе.