Велика Кикинда

Легендарни ТВ коментатор и највећи популаризатор космичких истраживања заузима посебно место међу знаменитим Кикинђанима, пише за празнични двоброј „КОМУНЕ” професор др Јовица Тркуља подсећајући на дело Миливоја Југина

 Миливој Југин је рођен 22. августа 1925. године у Великој Кикинди. Његов отац, Максим Југин, био је трговац, а мајка Софија домаћица. Основну школу (1931–1935) и осам разреда гимназије (1935–1943) завршио је у Великој Кикинди. Био је један од најбољих ученика у својој генерацији Кикиндске гимназије, члан метеоролошке, ваздухопловне и других секција. Од тада је за њега ваздухопловство и летење постало опсесија и један од животних циљева. Његова друга љубав током школских дана било је сликање. У почетку је радио портрете, а касније се определио за акварел. Имао је 37 самосталних изложби у нашој земљи и три у иностранству (Лондон, Њујорк, Москва). Још један хоби је Миливоју у гимназијским данима и касније у животу улепшавао дане – фотографисање. Фотографским апаратом је прокрстарио свет на четири континента и репортаже са тих путовања објављивао је у разним илустрованим часописима и ревијама у нашој земљи. Млади Миливој је испољио интересовање и за музику. Научио је да свира гитару и радо је свирао у кругу пријатеља и рођака. У Гимназији је сарађивао са гимназијским листом „Освит“.

Миливојево безбрижно дечаштво је прекинуо рат 1941. Спас од ратних траума налазио је у књигама, сликању, музици и посебно у литератури о ваздухопловству и летењу. Након ослобођења, упућен је у „Харковско војно ваздухопловно техничко училиште“ где се обучавао до децембра 1946. По повратку у земљу, 1947. године, добио је чин потпоручника и распоређен је у Загреб на аеродром Лучко. Студирао је на Ваздухопловном смеру Машинског факултета у Београду, на коме је дипломирао 1954. године.

Његово прво радно место као ваздухопловног инжењера било је у Ваздухопловно-техничком институту у Жаркову, где је радио у конструкторској групи као аеродинамичар на пројектовању и конструисању наших војних млазних авиона „Галеб“ и „Јастреб“ и на клипном авиону „Крагуј“. После изласка из активне војне службе у чину ваздухопловно-техничког мајора, 1966. прешао је у Институт за научнотехничку документацију и информације у Београду, у коме је остао све до пензионисања, 1983. године.

Космосу у походе

Југин је почетком 1950-их година показао велико интересовање за могућност остварења космичког лета и истраживање васионског простора. Од првих дана космичке ере један је од наших најактивнијих популаризатора идеја астронаутике. Од 1953. године посебну Југинову пажњу привлачили су проблеми и могућности лета у космос. Када је 1954. у оквиру Ваздухопловног савеза Југославије оформљено Астронаутичко друштво, чији је председник био инжењер проф. др Коста Сивчев (такође Кикинђанин), он се активно укључио у његов рад. Био је руководилац у Југословенском астронаутичком и ракетном друштво (АРД) и у Савезу астронаутичких и ракетних организација Југославије (САРОЈ).

Највећи допринос Југин је дао популаризацији истраживања космоса. Користећи добре односе које је у то време Југославија имала са СССР и САД, био је на извору најважнијих информација о резултатима у освајању космоса које су ове две велесиле остваривале. Био један од ретких који је посећивао космодроме у обе државе и био је у пријатељским односима са већином руских и америчких космонаута.

Имајући то у виду, ТВ Београд је Југина ангажовала да коментарише лет у космос Јурија Гагарин априла 1961. Тада је започела његова плодна сарадња са РТВ Србије која ће трајати пола века. Југин је коментарисао значајне догађаје у освајању космоса, интервјуисао познате космонауте. Прославио се као ТВ коментатор који је дочарао милионима Југословена полетање „Апола 11“ на месец, 21. јула 1961.године.

Југин је 1967. изабран за дописног члана Међународне астронаутичке академије (IAA) са седиштем у Паризу. Била је то велика сатисфакција за његов активан рад на пољу истраживања васионског простора. Из те области објавио је 12 књига и то: Вештачки Земљини сателити (1960), Освојувањето на вселената (1963.), Сателити и космички бродови (1965), Човек и космос (1969), Космичка техника и њена примена (1971), Пут у космос (1975) (са оригиналним потписима и посветама космонаута и астронаута), Сви смо космонаути (1977) – књига за децу, добила две Невенове награде, Васиони и походе (1977), Космос из војног угла (1986), Космос открива тајне (1997) – уврштена у капитална дела, Човек, биљке, животиње у космосу (1998), Вечни траг (2000). Поред тога, у многим дневним листовима, часописима и илустрацијама објавио је мноштво коментара и чланака о ономе што се збивало у области космичких истраживања.

Преминуо је 20. јануара 2013. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Неправедно заборављен

О Миливоју Југину као стручњаку писали су проф. др Коста Сивчев, академик Татомир Анђелић, др Владимир С. Ајдачића, мр Грујицa С. Ивановић, Станко Стојковић и др. Њихов закључак је да његови радови, представљају значајан допринос сложеној области космонаутике. О Југину као човеку и Кикинђанину говорили су Раша Попов, Јован Ћирилов и др.

Захваљујући њиховим радовима и записима делимично је исправљена неправда према Југину и његовом делу. Они су указали на његов плодан и разноврстан опус из области ваздухопловства, космонаутике, сликарства, публицистике, новинарства и фотографије.

Полазећи од наведених доприноса Југина, можемо закључити да његово дело и јавно деловање служе за понос његовој струци, завичају и отаџбини, те да он зато заузима посебно место међу знаменитим Кикинђанима и великанима српског ваздухопловства и космонаутике. Својом моралном доследношћу и јавним деловањем служиo je за углед српској елити, посебно инжењерској и медијској.

Упркос томе, о Миливоју Југину данас се, нажалост, мало зна. О његовом животу, каријери и јавним делатностима не постоје монографски радови и студије. Постоје малобројни чланци и краћи, махом пригодни текстови. Нажалост, он је последњих година заборављен и у свом завичају. Бројне генерације младих ништа не знају о њему и његовом делу. Историјски архив и Музеј Кикинде не поседују основне релевантне документе о Југину и његовој породици, немају ниједну његову фотографију везану за Кикинду, ниједну његову уметничку слику или слајд. На тај начин Југиново дело и улога у јавном животу су неправедно запостављени.

Миливој Југин је рођен у Кикинди 1925. Последњи пут је боравио у родном граду 2003. Том приликом је отворена изложба његових уметничких слика и одржана трибина

Неодужен дуг

Крајње је време да његов родни град почне да одужује дуг према свом великану, да истражи и прикаже области у којима је он деловао, резултате које је остварио. У првом реду су Југинови изузетно цењени и значајни радови из области космонаутике и ваздухопловне технике. Ту су и његови бројни публицистички радови, богати сликарски опус и успешно бављење фотографијом.

У фељтону који сам писао за „Кикиндске новине“ 2019. године предложио сам да се у том циљу предузму следећи кораци: да Народна библиотека „Јован Поповић“, кикиндски Музеј и Архив, заједно са Ваздухопловним савезом Србије, РТВ Београд и Удружењем инжињера и техничара у Београду припреме изложбу и објаве књигу „Миливој Југин – личност и дело“, да Културни центар Кикинде, Народна библиотека „Јован Поповић“ Кикинда, Војно-издавачки завод и Издавачка кућа Прометеј из Новог Сада припреме и објаве Изабрана дела Миливоја Југина и да се кикиндској Општини предложи да једна улица и школа у Кикинди по њему добију име. Од ових предлога реализован је само један. Југин је добио улицу на периферији Кикинде код Великог бедема.

Овај текст написао сам као прилог одуживању дуга Миливоју Југину, у нади да, упркос свему, он и други знаменити Кикинђани и њихово дело неће бити заборављени.

Проф. др Јовица Тркуља