Сташa Радак, четрнаестогодишња ученица Основне школе „Јован Поповић“ и Основне музичке школе „Слободан Малбашки“, већ сада корача путем који обећава много. Иза ње су значајни успеси — прва награда на фестивалу „Исидор Бајић“ у Новом Саду и златна медаља на Данима музике у Бачкој Тополи — али, како сама каже, то за њу није крај, већ подстрек.
-Ово доживљавам као награду за све сате које сам уложила, али и као мотивацију за даљи рад. То је круна труда који траје месецима и годинама – каже Сташа за наш лист.
Њен пут ка саксофону почео је, помало неочекивано, са једним концертом. Као ученица петог разреда основне школе, слушала је своју наставницу музичког, Николину Сувајџић, како наступа — и управо тај тренутак био је пресудан.
-Наступ ми се јако допао и одатле је кренула љубав према саксофону – присећа се.
Пре тога свирала је клавир, певала у хору, па чак и наступала у Српском народном позоришту, али тек са саксофоном, како каже, „догодило се оно право“.
-То је као са људима — са неким одмах „кликнеш“. Тако је било и са саксофоном – објашњава она.
Занимљиво је да Сташа трему не осећа током свирања, већ након наступа, док чека резултате. На сцени је, како каже, потпуно своја.
Иако делује да све иде лако, иза сваког наступа стоји велики рад. Сташа свакодневно вежба око сат и по, а у припремама за такмичења и до четири сата дневно. Посебан изазов, каже, није увек сама музика, већ ситуације које долазе са сценом — попут вишесатног ишчекивања наступа, какво је доживела у Бачкој Тополи.
-То су два сата неизвесности, што уме да буде веома напорно. Али и то је део такмичења – додаје.
Велику улогу у њеном развоју има и професорка Николина, која је Сташин таленат препознала још у раним данима.
-Она је од малена била музикална, али оно што је издваја јесте упорност. Таленат без рада не значи много, а код ње постоји и једно и друго – истиче професорка.
Заједно раде не само на техници, већ и на самосталности — да Сташа научи да сама препозна и исправи грешке, као и да неуспехе прихвати као део пута.
-Само небо је граница, ако настави овако – додаје Сувајџић.
И управо тај пут сада улази у нову фазу. Сташу у мају очекује пријемни испит за средњу музичку школу „Исидор Бајић“ у Новом Саду, а до тада — нова такмичења и први солистички концерт.
Снови, међутим, већ иду даље.
-Волела бих да наставим школовање у иностранству. Посетила сам једну академију у Швајцарској и оставила је на мене јак утисак – каже она.
Ипак, можда најважнија порука ове младе уметнице није у наградама, већ у једноставној истини коју живи:
-Не треба одустајати. Труд се увек исплати. Сваки сат вежбања се на крају дође на своје.
У томе је, можда, и највећа вредност њене приче — не само у таленту, већ у истрајности. А управо ту, између рада и љубави, рађа се музика која далеко одјекује.
Т. Д.
