Смех деце чује се и пре него што се стигне до куће у Иђошу. Гласови, дозивање, трчање по дворишту — призор који на први поглед делује безбрижно. Тек када се закорачи унутра, постаје јасно колико је та безбрижност условљена.
У једној соби живи седморо деце са мајком.
Три кауча на развлачење, мала пећ на дрва и један сто – то је све што испуњава простор. На прозорима ћебад уместо завеса. Нема струје, нема воде. Ипак, све је уредно, чисто и сложено. Деца су дотерана, весела, васпитана. Играчке које су добили деле без свађе, као да им је то најприроднија ствар на свету.
-Гледам њих и најтеже ми пада што смо сви у једној просторији, без струје и воде – каже Линда Мијин, самохрана мајка осморо деце из Иђоша: Леоноре (4), Матије (5), Леонтине (7), Леа (8), Драгане (9), Синише (12) и Нене (15), док је осмо – мала Љубица у хранитељској породици.
Њен глас је тих, али сигуран. Без драме, без наглашене туге — више као констатација живота који се живи.
Линда је одрасла у Иђошу, али је последњих година са децом била принуђена да се сели, тражећи место где ће моћи да остану дуже од неколико месеци. Живели су у Сајану, Падеју, код разних људи. Сваки пут из почетка.
-Нисмо могли да нађемо сталан смештај. Ко ће да прими толико деце – дели са нама Линда.
Кућу у којој сада живе добили су на коришћење. Иако је трошна и без основних услова, за њих је значила бар нешто што личи на сигурност.
Свакодневица ове породице почиње рано.
-Устанемо, спремамо се за школу. Неко иде пре подне, неко после. Имамо и вртић, водимо их, доводимо… Сваки дан је такав – прича Линда.
Двоје најмлађих ове године кренуло је у вртић. Домаћи задаци понекад се раде уз свећу, а светлост у вечерњим сатима долази из акумулатора које пуне код родбине.
Воду доносе брат, сестра или зет — колико могу. Кува се на шпорету на дрва.
-Сналазимо се – додаје кратко Линда.
Породица живи од социјалне помоћи и дечијег додатка — укупно око 40.000 динара месечно.
-Најтеже је због хране. За све остало се некако снађемо, али храна је увек проблем – објашњава Линда.
Помоћ повремено стиже — од родбине, комшија, добрих људи. У последње време, након што је њихова прича доспела у јавност, јавило се више људи који су донели одећу, обућу, играчке. Али потребе су свакодневне и непрекидне.
Поред тога, ту су и школске обавезе, вртић, матура најстарије ћерке. Свака ставка је трошак који се мора уклопити у већ ограничен буџет. Упркос судској пресуди, алиментација не стиже већ три године. Поступак је у току.
Ипак, оно што ову породицу највише обележава није сиромаштво. То је начин на који живе упркос њему. Деца су ведра, разиграна, међусобно блиска. Не отимају се око играчака. Не жале се. Деле.
Синиша, дванаестогодишњак, каже да највише воли да игра фудбал са другарима.
-Недостаје нам струја и вода, али надам се да ће нам ускоро бити боље – каже он.
Када говори о жељама, не помиње играчке или телефоне.
-Највећа жеља ми је да нам се врати наша најмлађа сестра Љубица.
Причу о овој породици раније је објавила Хуманитарна организација „Срби за Србе“, указујући на услове у којима живе и на потребу да им се помогне.
Линда каже да је до контакта са организацијом дошло преко школе.
-Учитељица мог детета нас је повезала. Да није било тога, не знам како бисмо – прича.
За њу, међутим, постоји нешто што је важније од свега материјалног. Најмлађа ћерка Љубица већ више од две и по године није са њима. Смештена је у хранитељску породицу.
Раздвајање је било најтежи тренутак.
-Нисам могла да спавам, ни да једем. Гледаш децу — сви су ту, само она фали – каже Линда.
Данас се чују свакодневно, преко видео позива.
-Кад сам је видела прошлог викенда, раширила је руке и викнула: „Мама моја, мамице, дошла си“. Али онда пита: „Мама, да ли ме водиш кући?“
То је, каже, питање на које јој је најтеже да одговори.
Упркос свему, Линда не говори о безнађу. Напротив.
-Моја деца су ми све. Због њих идем даље. Знам да ће бити боље – закључује Линда.
Та вера, тихо изговорена, провлачи се кроз целу причу. Не као сигурност, већ као одлука.
Помоћ коју добијају за њих има велики значај, али потребе остају.
-Свима који су нам помогли желим да се захвалим од срца – каже Линда. – То нам много значи.
Њена жеља је једноставна: Да деца имају услове за нормалан живот. И да поново буду сви заједно.
Т. Д.
