psiholog tatjana tanović Arhive

Video-igrice nasuprot stvarnosti: Opasnosti virtuelnog sveta

Igor Crnogorac September 25, 2024

Početkom školske godine i povratkom obavezama, ali i druženju i stvaranju novi kontakata, socijalizaciji u realnosti, u suprotnosti sa sveprisutnom virtuelnom stvarnošću u kojoj deca i mladi, čini se, provode sve više vremena, aktuelizuju se i pitanja koja zabrinjavaju roditelje.

Da li moguće da, zbog posvećenosti kompjuterskim igricama, posebno onima sa nasiljem, i poistovećivanja sa likovima iz njih, dete pomeša virtuelni i realni svet u toj meri da čak izgubi granicu između toga šta je to što ozleđuje, šta je dozvoljeno, a šta zabranjeno? Da se konfuzija prenese u stvarnost i da takva deca pokazuju agresivnost prema vršnjacima, posebno ako su igrice pune nasilja, i da li to može da stvori probleme u razvoju i kakve?

O tome smo razgovarali sa Tatjanom Tanović, psihologom, psihoterapeutom i osnivačem Centra za podršku porodici, lični razvoj i humano društvo „Poveži se“ u Kikindi.

Da li i kako igranje agresivnih video-igrica (pucačke misije, pljačke…) utiče na dete predškolskog i nižeg osnovnoškolskog uzrasta, na njihovo raspoloženje i komunikaciju?

Video-igre nisu samo vid zabave, postaju sve dominantniji medij. Među različitim vrstama video-igrica kao što su edukativne, sportske, avanturističke, strateške, postoje i akcijske igre čiji su sadržaji ispunjeni nasiljem.Kada se razmatra uticaj video igara sa agresivnim i nasilnim sadržajem na decu predškolskog i nižeg osnovnoškolskog uzrasta, većina istraživanja naglašava da igranje nasilnih video-igara predstavlja faktor rizika koji, simultanim delovanjem sa određenim drugim faktorima okruženja i ličnosti deteta, doprinose ispoljavanju agresivnog ponašanja.

Koji su ostali faktori rizika i koliki je i kakav uticaj porodice?

Uzrast se navodi kao jedna od najznačajnijih individualnih karakteristika od koje zavise efekti igranja agresivnih video igrica. Zbog socijalne i emocionalne nezrelosti i nedovršenog kognitivnog razvoja, mlađe osobe su osetljivije i podložnije negativnim uticajima. Takođe, osobe sa izraženijom crtom agresivnosti ponašaće se agresivnije nakon izlaganja medijskim prikazima nasilja u odnosu na osobe sa manje izraženom crtom agresivnosti . Kao dodatni faktori rizika navode se: prethodno agresivno i nasilno ponašanje, slabije veštine rešavanja problema, visok neuroticizam, nizak nivo savesnosti i neadekvatan ili odsutan roditeljski nadzor. Porodično okruženje ima nesumnjiv uticaj na ispoljavanje agresivnog ponašanja dece i adolescenata. S jedne strane, porodica može direktno uticati na ispoljavanje agresivnog ponašanja deteta, dok se, s druge strane, taj uticaj ostvaruje u simultanom delovanju više različitih faktora, uključujući i igranje video-igrica sa nasilnim sadržajem. U skladu s tim, analiza uticaja porodičnih konflikata i izloženosti nasilju u video-igricama pokazuju da deca i adolescenti koji žive u konfliktnoj porodici, uz kontinuiranu izloženost medijskim prikazima nasilja, ispoljavaju značajno agresivnije ponašanje. Istraživači su takođe, otkrili da određene situacije povećavaju izloženost nasilnim video igrama – kao što je lociranje konzola za igre i računara u dečijim spavaćim sobama i omogućavanje starijoj braći i sestrama da dele igre sa mlađima.

Da li to može da utiče na njihovu sliku o svetu i životu?

Uticaj igranja nasilnih video-igrica očigledan je na desenzitizaciju (umanjeno reagovanje) na nasilna dešavanja. Desenzitizacija se ogleda u smanjenom kardiovaskularnom, elektrodermalnom, neuralnom i empatičkom odgovoru na nasilne scene. Dete i mlada osoba nasilno dešavanje ne prepoznaje kao hitan slučaj i ne oseća odgovornost i potrebu da reaguje u sprečavanju nastavka nasilja. On postaje posmatrač. Mala deca će češće, zbog nerazvijenih kognitivnih kapaciteta, mešati izmišljeno nasilje sa nasiljem u stvarnom svetu, a bez okvira za donošenje moralnih odluka, mogu da oponašaju radnje koje vide u nasilnim video-igrama. Učestalo igranje nasilnih video-igrica može uticati na promenu uverenja da nasilno ponašanje nije pogrešno, te se postepeno razvijaju stavovi koji odobravaju i podstiču agresivno ponašanje kod deteta. Svakodnevno izlaganje nasilnim sadržajima dovodi do povećanja praga osetljivosti i veće tolerancije na nasilje.

Kako roditelji da, sa početkom školskih obaveza, usklade detetovu “zavisnost” od igrica, ili bar da ih preorijentišu na one sa drukčijim, neagresivnim i edukativnim sadržajima?

Sve se više postignuća koja nastaju zahvaljujući vlastitom radu zamenjuju ponudom gotovih proizvoda, sve je lako dostupno i olakšano. Tako je i sa dečijom igrom. Evo primera. I u realnom i virtuelnom svetu deca se kroz igru suočavaju sa preprekama koje treba rešavati. Ako se deca u realnoj igri međusobno ne slažu, onda se i posvađaju, pa se mire. Ulažu napor da otklone neku prepreku, ne postoji klik na dugme koji će to uraditi umesto deteta. Tako se uče važnim životnim veštinama. U virtuelnom prostoru to je drugačije. Ako ga neko nervira, jednostavno ga isključi. Ako treba brže da se kreće, podesiće klikom brzinu. Mislim da je jako važno da roditelji budu svesni ove razlike i da kontinuirano omoguće svojoj deci iskustva realne igre u kojoj su uključena sva čula. To ne znači da su virtuelne igre totalno nekorisne i štetne. Njihova upotreba treba da bude minimalizovana, jer se stvaraju radi komercijalne dobiti. U tu svrhu kreatori koriste jednostavan recept; zabava mora biti u velikoj dozi i lako probavljiva, što je osnova za stvaranje zavisnosti. Još nešto smatram vrlo važnim da naglasim i da pozovem roditelje na promišljanje: nijedan uređaj, nijedna igračka na baterije koja govori i slične tehničke inovacije koje se reklamiraju pod parolom “poboljšanja detetovog razvoja” ne mogu da zamene topao, posvećen roditeljski odnos. Roditelj mora biti uključen i sveprisutan u detetovom odrastanju – nikakav gotov proizvod (telefon, tablet, meda koji priča…) ne sme da posluži roditelju da mu olakša i pojednostavi bavljenje svojim detetom tako što će svoje roditeljske uloge preusmeriti na pomenuta sredstva.

Koji bi bili saveti roditeljima za ispravno postupanje, u detetovu korist?

Što se tiče konkretnih postupaka kojih bi roditelji trebalo da se pridržavaju navela bih sledeće:

– igranje video-igara sa svojom decom kako bi podelili iskustvo i razgovarali o sadržaju igre

– postavljanje jasnih pravila o sadržaju igre i vremenu igranja, kako u kući tako i van nje

– praćenje onlajn interakcija i upozoravanje deteta o potencijalnim opasnostima od internet kontakata dok igraju igrice na mreži

– omogućavanje igranja video-igara samo na javnim mestima u kući, ne i u dečijoj spavaćoj sobi

– imajte na umu da ste uzor svojoj deci, uključujući i to koje video-igrice igrate i koliko dugo ih igrate

– primena ograničenja ukupnog vremena uključenog ekrana

– obezbeđivanje da se video igrice igraju samo nakon što su domaći i kućni poslovi završeni

– podsticanje učešća deteta u drugim, posebno fizičkim aktivnostima.

U kom momentu roditelji treba da reaguju, šta je crvena lampica koja ukazuje da je detetu potrebna pomoć psihologa?

Neki od signala zbog kojih bi roditelji i dete trebalo da se obrate stručnjaku su: zanemarivanje skoro svih aspekata života osim igranja igrica, izolacija od drugih kako bi se što više vremena provodilo igrajući, osećanja nemira ili razdražljivosti kada se ne može igrati, zaokupljenost mislima vezanim za igrice, laganje o vremenu provedenom u igri, poremećen san, povećana agresivnost. Ovi simptomi su, takođe, važeći i za odrasle. Uvek predlažem da se roditelji edukuju, informišu o pravilnom dečijem razvoju i da primenjuju stimulacije koje odgovaraju uzrastu i karakteristikama deteta, i da izbegavaju štetne uticaje na razvoj kako se crvena lampica ne bi upalila. Stručne osobe – psiholozi, pedijatri, psihijatri, mogu biti veoma korisni kao savetnici i edukatori, radeći zajedno sa roditeljima na pravilnom razvoju deteta i prevenciji različitih poteškoća.

S. V. O.

Radionica za đake: „Uključi mozak i utišaj bes“

Igor Crnogorac October 11, 2023

Đaci u Novim Kozarcima učili su, prošle sedmice, na radionici sa psihologom i psihoterapeutom, kako da prepoznaju emocije ljutnju i bes, kako da reaguju i pomognu sebi i drugima.

Inicijativa je potekla iz Tima za zaštitu dece koji je, posle tragičnih događaja u maju, oformljen u svakoj školi. Učiteljica Nela Damjanov iz Osnovne škole „Ivo Lola Ribar“, došla je na ideju da se za đake organizuju radionice sa psihologom i psihoterapeutom Tatjanom Tanović iz Centra za podršku porodici, lični razvoj i humano društvo „Poveži se“ u Kikindi.

Na prošle sedmice održanim radionicama pod nazivom „Uključi mozak i utišaj bes“ pokazalo se da je inicijativa iz Škole bila veoma korisna i za decu i za nastavnike.

– Shvatila sam da je deci potrebna podrška, da ona ne prepoznaju svoje emocije i ne znaju sa njima da izađu na kraj, posebno sa emocijom besa koji ne znaju da kontrolišu i koji onda eskalira u agresivno ponašanje i u nasilje – kaže učiteljica Damjanov. – Radionica je bila veoma uspešna i korisna, deca su bila otvorena i spremna da sarađuju. Važno je da se sa decom radi na mentalnom zdravlju koje je od životnog značaja. Jasno je da je ovo samo početak i da bi trebalo da nastavimo saradnju, što je i dogovoreno.

O ljutnji i besu na radionicama koje su trajale po 75 minuta, učenici trećeg i četvrtog razreda učili su kroz različite aktivnosti: kviz, predavanje, breinstorming, dramu, kaže psiholog Tatjana Tanović. Osnovni cilj bio je da razumeju razliku između zdrave ljutnje i nezdravog besa i kako mogu da, integrišući svoj mozak, na fiziološkom nivou umanje intenzitet besa i da ga transformišu u konstruktivnu ljutnju.

– Đaci su na radionicama učili šta sve okida našu ljutnju, koliko smo slični ili različiti u pogledu toga šta nas ljuti, gde sve osećamo ljutnju, što je jako bitno jer razvija samosvest i svet o pozvezanosti tela, emocija, naših postupaka i naših misli – kaže Tanovićeva. – Svaka osoba, pa i deca, mora biti svesna te povezanosti, jer je važno na kom nivou prepoznaju vlastite i emocije drugih ljudi, zatim u kojoj meri im je razvijen emocionalni rečnik, što je deo emocionalne inteligencije koju ćemo razvijati kroz buduću saradnju.

Učitelji su dobili materijal koji će koristiti u radu sa decom, a u dogovoru sa Školom, u drugom polugodištu biće nastavljen rad na ove teme, uz više vežbe i praktičnih rešenja, kaže Tatjana Tanović, kako bi đaci što bolje naučili kako da se nose sa svojim emocijama.

– Ljutnja je korisna jer nas opominje da nam je urušen sistem vrednosti, da nam se nešto ne dopada, da je načinjena nepravda, ona je sa opravdanjem prisutna emocija. Međutim, važno je kog je intenziteta, jer ne sme da eskalira i da pravi štetu, da dovede do toga da povređujemo druge. Kada smo ljuti naš je zadatak da se konstruktivno zauzmemo za sebe i za svoja prava za koja smatramo da su ugrožena i da smo oštećeni – objašnjava Tanovićeva.

Takođe, dodaje, učestali izlivi besa, bacanje, lupanje vratima, lomljenje i uništavanje stvari, udaranje drugih, povređivanje životinja, znaci su da osoba ima poteškoća sa besom i da je potrebno potražiti pomoć stručnjaka.

Da polazak u školu prođe sa što manje stresa, psiholog savetuje: slušajte dete i hrabrite ga

Igor Crnogorac September 24, 2023

Mnogo malih ljudi i ovog septembra prvi put je uprtilo teške torbe na leđa i sa zebnjom krenulo ka školi. Ovo važno poglavlje u njihovom životu donosi promene u čitavoj porodici. Ili bi tako trebalo da bude.

Kako pomoći svom prvaku i sebi da se u novu životnu fazu zakorači sa što manje stresa, pitanje je o koje se roditelji i čitave porodice oduvek sapliću. O tome smo razgovarali sa psihologom i psihoterapeutom Tatjanom Tanović, koja je osnovala i rukovodi Centrom za podršku porodici, lični razvoj i humano društvo „Poveži se“ u Kikindi.

Polazak deteta u školu je vrlo važna etapa u razvoju porodice, to nisu samo zadaci koji stoje pred detetom, već pred celom porodicom, jer dolazi do velike promene, kaže Tatjana Tanović za „Kikindski portal“.

– U okviru porodice menjaju se i uloge i zadaci i obaveze određenih članova: ko je taj ko će da uči sa detetom, ko će da proverava domaće zadatke, da odvodi i dovodi dete iz škole, dukčije se planiraju obroci i tako dalje. Ovo je bitna faza jer, ako porodica ne odgovori adekvatno na sve ove zadatke koji stoje pred njom, to može da dovede do problematičnih situacija, porodica upada u ćorsokak – objašnjava Tanovićeva.

Koliko dobro i brzo će se prvak prilagoditi novim obavezama, vrlo je individualno i u velikoj meri zavisi od toga da li je ranije imao obaveze, koje su to obaveze bile, koliko je samostalno bilo u svakodnevnim ritualima – oblačenju, spremanju svojih stvari, da li ima odgovornost za svoje stvari, napominje naša sagovornica. Što je veća samostalnost deteta, njegova emocionalna i socijalna zrelost, to će se ono brže adaptirati na uslove koje mu škola zadaje.

– Vrlo je važno da praćenje prilagođavanja deteta bude podjednako zadatak i škole – učitelja/učiteljice i roditelja. Oni moraju biti u međusobnoj interakciji, saradnji, posebno ukoliko primete bilo šta što je neuobičajeno. To je, možda, više uloga učitelja, jer je u školi s detetom, ali i uloga roditelja; da primete da li dete odlazi neraspoloženo u školu, da li je zainteresovano za zadatke, da li ih, možda, teško savladava… Ukoliko se tako nešto događa, moraju se, prvo, sresti roditelj i učitelj da utvrde šta je u pitanju. To mogu biti i problemi u prihvatanju i razumevanju školskih pravila, u socijalnim interakcijama. Ukoliko, u bilo kom području, dete „iskače“, roditelj i učitelj su prva stanica – mora doći do saradnje. U slučaju da poteškoće nastave da se manifestuju, možda je potrebno uključiti i psihologa, da se vidi gde je i šta je problem. U svakom slučaju, detetu može da pomogne ohrabrujući stav i učitelja i roditelja i što manje kritike, što ne znači da se zažmuri pred detetovim neadekvatnim ponašanjem, ili neispunjavanjem zadataka. Svaka kritika mora biti adekvatno saopštena, tako da sačuva detetovo samopoštovanje i dostojanstvo, jer jedino sa ohrabrujućim stavom, kada su sačuvani detetovo samopoštovanje i dostojanstvo, ono će moći da napreduje, da se menja i da se prilagođava novim situacijama – kaže Tatjana Tanović.

U novom okruženju, sa novim vršnjacima, nažalost, neretko se dešava da neka deca budu okrutna. Izrugivanje, ismevanje, odbacivanje, pojave su koje posebno teško mogu da padnu najmlađima.

– Pre svega, roditelji moraju biti otvoreni za detetove promene ponašanja, raspoloženja, rituala i navika koje ima – tvrdi Tanovićeva. – To su prvi signali da se s detetom nešto dešava, da nešto nije u redu, da se sa nečim ne snalazi. U takvim situacijama treba polako krenuti u razgovor. Treba mu reći: vidim da te nešto muči. Potrebno je otvoriti temu i dopustiti detetu da ono priča, suzdržati se od toga da odmah donosimo zaključak, presudu i rešenje, što obično roditelji rade, naravno iz najbolje moguće namere, da detetu prenesu sva moguća znanja. Međutim, vrlo je važno slušati ga, čuti šta ga muči, sa kim ima problema, jer ako mi odmah počnemo da dajemo gotova rešenja, savete, presude i kritike, dete se zatvara, i onda nećemo čuti ono što je potrebno da čujemo. Dakle, prvi korak je saslušati dete, dozvoliti mu da se otvori. Sledeći korak je obratiti se učitelju, ostvariti saradnju, nikako sam kao roditelj isterivati pravdu. U svakom slučaju, dete treba emotivno osnažiti. Svako dete je priča za sebe, ali generalno, to konkretno znači objasniti mu da je to što drugi rade – do njih, da je ono i dobro i pametno i lepo, treba mu dati „vetar u leđa“.

Tatjana Tanović ističe da, u svakom slučaju i u svakoj situaciji, ne treba zaboraviti da je prvi korak graditi samopouzdanje deteta i jačati ga. Ono mora da zna da je roditelj tu za njega i da je moguće rešiti situacije i probleme koji u školi mogu da eskaliraju ukoliko se ne reaguje na vreme.

Kako su svi uplivi u toku razvoja deteta veoma važni, a škola čini veliki deo tog procesa, važno je olakšati đaku prve pa i sve ostale korake. Takođe i roditeljima i svima koji brinu da male glave budu što manje opterećene i da što više uživaju u sticanju znanja, druženju i svim ostalim aktivnostima koje ga izgrađuju kao čoveka.

Psiholog Tatjana Tanović: Trauma za celo društvo, više ništa neće biti isto

Igor Crnogorac May 5, 2023

Posle nezapamćene tragedije u školi na Vračaru, u kojoj je trinaestogodišnjak ubio devetoro i ranio sedmoro ljudi, još uvek je više pitanja nego odgovora. U pokušaju da shvati neshvatljivo, potresena javnost targetira one koje smatra odgovornima i pokušava da prepozna uzroke koji su doveli do krvavog pira koje je počinilo dete.

Da nije u pitanju samo tragedija, već i velika trauma za porodice nastradalih, za decu i zaposlene u školi i za društvo u kojem živimo, potvrđuje Tatjana Tanović, psiholog, psihoterapeut i osnivač Centra za podršku porodici, lični razvoj i humano društvo „Poveži se“ u Kikindi.

– Mislim da će, od ovog momenta, mnogo toga početi drukčije da se posmatra i vrednuje i da ćemo se drukčije baviti mnogim stvarima – ističe Tanovićeva na početku razgovora.

Kikindski portal: Kako je moguće da se dečak od 13 godina mesec dana priprema da učini masovno ubistvo i da, verovatno, mnogo duže ima problem, a da niko ne primeti promenu u njegovom ponašanju?

Tatjana Tanović: Ne postoji jedan faktor koji je prouzrokovao ovu nesreću, niti možemo prstom da uperimo samo u jednom pravcu, to je vrlo složena priča. Ja ne mogu da pričam o dečaku niti o njegovoj porodici, jer ih ne znam. Imam samo neke informacije koje nisu ni proverene, i sve što bih rekla o njima bilo bi nagađanje, pa ću govoriti u načelu. Sam čin je pokazao da je ipak moguće da nismo dovoljno obazrivi, osetljivi, ni kao roditelji, zaposleni u školi, svi koji se susreću sa decom, da primetimo signale koje ona šalju kada se nađu u nekom problemu, kada trpe neko teško emotivno stanje. Ovo tumačim time da živimo u vreme veoma brzog ritma, u kojem roditelji jure za novcem da bi obezbedili egzistenciju porodici. S druge strane, imamo sve veću otuđenost u samoj porodici. Sve više vremena provodimo sami ili sa savremenim tehnologijama, koje veoma utiču na svest dece i mladih, njihov sistem vrednosti, na njihov doživljaj sveta, a pogotovo na doživljaj sebe i drugih. Vrlo je važno da roditelji porade na svojoj osetljivosti da prepoznaju šta se to sa detetom dešava, da prate signale i da nekako nađu vremena za svoju porodicu i za svoje dete. Možda ponekad ni sami nismo svesni da je ono što smo videli toliko ozbiljno, moguće je da nismo prepoznali ozbiljnost onoga što se pred našim očima dešava. To ne smemo da radimo jer je dečiji signal koji ukazuje na promenu prioritet. Moramo odmah da stanemo i da se pozabavimo time, nikako to ne smemo da preskočimo ili zaobiđemo jer može da preraste u nešto dramatičnije.

Kikindski: Kako vidite i objašnjavate podršku koju K. K. dobija od nekih vršnjaka na društvenim mrežama posle ovog strašnog događaja?

Tanović: To mi govori da je reč o osobama lišenih empatije, saosećanja i svesti da su nečiji životi prekinuti. Mene brine normalizacija surovosti, brutalnosti, agresivnosti, bezosećajnosti i nedostatak odgovornosti oko nas. Jedan od uzroka tome je glorifikacija svega navedenog i to prepoznajem svuda oko nas, čak i na mestima gde ne bi smelo da bude prisutno, a to je, recimo, Skupština. Tako visoko državno telo treba da bude za primer, u njemu treba da vladaju i empatija, saosećanje, dijalog i razumevanje, a toga nema. Zatim su tu mediji koji glorifikuju nasilje, brutalnost, nesaosećanje, i ne postoji niko ko će da kaže „Stop, to ne može!“. Koreni svega lošeg su duboki. Svakako uključujem i ono što se dešava u porodici, kako porodica neguje empatiju. Međutim, porodica ne može biti izolovana od vremena i sistema u kojem postoji. Problem je veoma složen. Mislim, takođe, da mediji treba da daju manje prostora ovakvim reakcijama.

Kikindski: Da li osoba sa 13 godina, psihički zdrava, može da ima potpunu svest o delu i posledicama?

Tanović: Da, svaka mentalno zdrava osoba, čak i u mlađem uzrastu, svesna je posledica i može da ih predvidi. Itekako mogu da budu svesni onoga što njihov čin može da prouzrokuje.

Kikindski: Koji su najčešći znaci upozorenja u ponašanju deteta koji ukazuju na to da mu je neophodna pomoć stručnjaka?

Tanović: Znaci upozorenja mogu biti vrlo individualni, to zavisi od osobe do osobe, od toga kakva je struktura ličnosti, i od uzrasta deteta. Načelno govoreći, najčešći znaci upozorenja, kada je reč o ovom uzrastu, 13 i 14 godina, jesu: svako povlačenje deteta u sebe, intenzivno smanjeni kontakti sa članovima porodice i prijateljima, odstupanje od uobičajenih navika ili pokazivanje nezainteresovanosti za aktivnosti koje su mu do tada bile interesantne i koje je često upražnjavalo. Takođe, česta uznemirenost, povećena osetljivost, neraspoloženje i dugotrajna izolovanost, ali i vrlo agresivni ispadi, mogu biti znakovi da se u duši jedne mlade osobe dešavaju poteškoće, psihički lomovi, teške epizode kroz koje prolazi i vrlo teška, neprijatna iskustva sa kojima ona nema resurse da izađe na kraj.

Kikindski: Šta možete da preporučite deci i roditeljima koji su sada uplašeni prilikom uobičajenih dečijih aktivnosti – odlaska u školu, na treninge, skupove?

Tanović: Deci bih preporučila da pitaju sve što ih interesuje, da ne ćute i da odgovore potraže među članovima svoje porodice pre nego na društvenim mrežama. Kad su roditelji u pitanju, to zavisi od uzrasta. Ukoliko je dete mlađe od osam godina, savet je da ga ne opterećuju brutalnim informacijama i detaljima o ovome što se dogodilo. Treba da budu otvoreni da čuju pitanja koja decu muče, jako je bitno da se posvete, da deca mogu slobodno da im kažu šta ih brine i koje dileme imaju o ovom strašnom događaju i onda da im, u skladu s njihovim uzrastom, daju adekvatne odgovore i objašnjenja.

Kikindski: Šta, inače, najčešće nedostaje u odnosima roditelja i dece školskog uzrasta danas?

Tanović: Današnjoj porodici prvenstveno nedostaje zajedničko vreme provedeno u razumevanju, razgovoru, bliskosti i u druženju. U nekim porodicama roditelji uspevaju da izbalansiraju vreme i da imaju zajedničke trenutke. To je i preporuka da, i pored vremena koje provedemo jureći i organizujući se, pronađemo vreme da budemo zajedno, ali usmereni i fokusirani jedni na druge.