psiholog tatjana tanović

Видео-игрице насупрот стварности: Опасности виртуелног света

Igor Crnogorac September 25, 2024

Почетком школске године и повратком обавезама, али и дружењу и стварању нови контаката, социјализацији у реалности, у супротности са свеприсутном виртуелном стварношћу у којој деца и млади, чини се, проводе све више времена, актуелизују се и питања која забрињавају родитеље.

Да ли могуће да, због посвећености компјутерским игрицама, посебно онима са насиљем, и поистовећивања са ликовима из њих, дете помеша виртуелни и реални свет у тој мери да чак изгуби границу између тога шта је то што озлеђује, шта је дозвољено, а шта забрањено? Да се конфузија пренесе у стварност и да таква деца показују агресивност према вршњацима, посебно ако су игрице пуне насиља, и да ли то може да створи проблеме у развоју и какве?

О томе смо разговарали са Татјаном Тановић, психологом, психотерапеутом и оснивачем Центра за подршку породици, лични развој и хумано друштво „Повежи се“ у Кикинди.

Да ли и како играње агресивних видео-игрица (пуцачке мисије, пљачке…) утиче на дете предшколског и нижег основношколског узраста, на њихово расположење и комуникацију?

Видео-игре нису само вид забаве, постају све доминантнији медиј. Међу различитим врстама видео-игрица као што су едукативне, спортске, авантуристичке, стратешке, постоје и акцијске игре чији су садржаји испуњени насиљем.Када се разматра утицај видео игара са агресивним и насилним садржајем на децу предшколског и нижег основношколског узраста, већина истраживања наглашава да играње насилних видео-игара представља фактор ризика који, симултаним деловањем са одређеним другим факторима окружења и личности детета, доприносе испољавању агресивног понашања.

Који су остали фактори ризика и колики је и какав утицај породице?

Узраст се наводи као једна од најзначајнијих индивидуалних карактеристика од које зависе ефекти играња агресивних видео игрица. Због социјалне и емоционалне незрелости и недовршеног когнитивног развоја, млађе особе су осетљивије и подложније негативним утицајима. Такође, особе са израженијом цртом агресивности понашаће се агресивније након излагања медијским приказима насиља у односу на особе са мање израженом цртом агресивности . Као додатни фактори ризика наводе се: претходно агресивно и насилно понашање, слабије вештине решавања проблема, висок неуротицизам, низак ниво савесности и неадекватан или одсутан родитељски надзор. Породично окружење има несумњив утицај на испољавање агресивног понашања деце и адолесцената. С једне стране, породица може директно утицати на испољавање агресивног понашања детета, док се, с друге стране, тај утицај остварује у симултаном деловању више различитих фактора, укључујући и играње видео-игрица са насилним садржајем. У складу с тим, анализа утицаја породичних конфликата и изложености насиљу у видео-игрицама показују да деца и адолесценти који живе у конфликтној породици, уз континуирану изложеност медијским приказима насиља, испољавају значајно агресивније понашање. Истраживачи су такође, открили да одређене ситуације повећавају изложеност насилним видео играма – као што је лоцирање конзола за игре и рачунара у дечијим спаваћим собама и омогућавање старијој браћи и сестрама да деле игре са млађима.

Да ли то може да утиче на њихову слику о свету и животу?

Утицај играња насилних видео-игрица очигледан је на десензитизацију (умањено реаговање) на насилна дешавања. Десензитизација се огледа у смањеном кардиоваскуларном, електродермалном, неуралном и емпатичком одговору на насилне сцене. Дете и млада особа насилно дешавање не препознаје као хитан случај и не осећа одговорност и потребу да реагује у спречавању наставка насиља. Он постаје посматрач. Мала деца ће чешће, због неразвијених когнитивних капацитета, мешати измишљено насиље са насиљем у стварном свету, а без оквира за доношење моралних одлука, могу да опонашају радње које виде у насилним видео-играма. Учестало играње насилних видео-игрица може утицати на промену уверења да насилно понашање није погрешно, те се постепено развијају ставови који одобравају и подстичу агресивно понашање код детета. Свакодневно излагање насилним садржајима доводи до повећања прага осетљивости и веће толеранције на насиље.

Како родитељи да, са почетком школских обавеза, ускладе дететову “зависност” од игрица, или бар да их преоријентишу на оне са друкчијим, неагресивним и едукативним садржајима?

Све се више постигнућа која настају захваљујући властитом раду замењују понудом готових производа, све је лако доступно и олакшано. Тако је и са дечијом игром. Ево примера. И у реалном и виртуелном свету деца се кроз игру суочавају са препрекама које треба решавати. Ако се деца у реалној игри међусобно не слажу, онда се и посвађају, па се мире. Улажу напор да отклоне неку препреку, не постоји клик на дугме који ће то урадити уместо детета. Тако се уче важним животним вештинама. У виртуелном простору то је другачије. Ако га неко нервира, једноставно га искључи. Ако треба брже да се креће, подесиће кликом брзину. Мислим да је јако важно да родитељи буду свесни ове разлике и да континуирано омогуће својој деци искуства реалне игре у којој су укључена сва чула. То не значи да су виртуелне игре тотално некорисне и штетне. Њихова употреба треба да буде минимализована, јер се стварају ради комерцијалне добити. У ту сврху креатори користе једноставан рецепт; забава мора бити у великој дози и лако пробављива, што је основа за стварање зависности. Још нешто сматрам врло важним да нагласим и да позовем родитеље на промишљање: ниједан уређај, ниједна играчка на батерије која говори и сличне техничке иновације које се рекламирају под паролом “побољшања дететовог развоја” не могу да замене топао, посвећен родитељски однос. Родитељ мора бити укључен и свеприсутан у дететовом одрастању – никакав готов производ (телефон, таблет, меда који прича…) не сме да послужи родитељу да му олакша и поједностави бављење својим дететом тако што ће своје родитељске улоге преусмерити на поменута средства.

Који би били савети родитељима за исправно поступање, у дететову корист?

Што се тиче конкретних поступака којих би родитељи требало да се придржавају навела бих следеће:

– играње видео-игара са својом децом како би поделили искуство и разговарали о садржају игре

– постављање јасних правила о садржају игре и времену играња, како у кући тако и ван ње

– праћење онлајн интеракција и упозоравање детета о потенцијалним опасностима од интернет контаката док играју игрице на мрежи

– омогућавање играња видео-игара само на јавним местима у кући, не и у дечијој спаваћој соби

– имајте на уму да сте узор својој деци, укључујући и то које видео-игрице играте и колико дуго их играте

– примена ограничења укупног времена укљученог екрана

– обезбеђивање да се видео игрице играју само након што су домаћи и кућни послови завршени

– подстицање учешћа детета у другим, посебно физичким активностима.

У ком моменту родитељи треба да реагују, шта је црвена лампица која указује да је детету потребна помоћ психолога?

Неки од сигнала због којих би родитељи и дете требало да се обрате стручњаку су: занемаривање скоро свих аспеката живота осим играња игрица, изолација од других како би се што више времена проводило играјући, осећања немира или раздражљивости када се не може играти, заокупљеност мислима везаним за игрице, лагање о времену проведеном у игри, поремећен сан, повећана агресивност. Ови симптоми су, такође, важећи и за одрасле. Увек предлажем да се родитељи едукују, информишу о правилном дечијем развоју и да примењују стимулације које одговарају узрасту и карактеристикама детета, и да избегавају штетне утицаје на развој како се црвена лампица не би упалила. Стручне особе – психолози, педијатри, психијатри, могу бити веома корисни као саветници и едукатори, радећи заједно са родитељима на правилном развоју детета и превенцији различитих потешкоћа.

С. В. О.

Радионица за ђаке: „Укључи мозак и утишај бес“

Igor Crnogorac October 11, 2023

Ђаци у Новим Козарцима учили су, прошле седмице, на радионици са психологом и психотерапеутом, како да препознају емоције љутњу и бес, како да реагују и помогну себи и другима.

Иницијатива је потекла из Тима за заштиту деце који је, после трагичних догађаја у мају, оформљен у свакој школи. Учитељица Нела Дамјанов из Основне школе „Иво Лола Рибар“, дошла је на идеју да се за ђаке организују радионице са психологом и психотерапеутом Татјаном Тановић из Центра за подршку породици, лични развој и хумано друштво „Повежи се“ у Кикинди.

На прошле седмице одржаним радионицама под називом „Укључи мозак и утишај бес“ показало се да је иницијатива из Школе била веома корисна и за децу и за наставнике.

– Схватила сам да је деци потребна подршка, да она не препознају своје емоције и не знају са њима да изађу на крај, посебно са емоцијом беса који не знају да контролишу и који онда ескалира у агресивно понашање и у насиље – каже учитељица Дамјанов. – Радионица је била веома успешна и корисна, деца су била отворена и спремна да сарађују. Важно је да се са децом ради на менталном здрављу које је од животног значаја. Јасно је да је ово само почетак и да би требало да наставимо сарадњу, што је и договорено.

О љутњи и бесу на радионицама које су трајале по 75 минута, ученици трећег и четвртог разреда учили су кроз различите активности: квиз, предавање, бреинсторминг, драму, каже психолог Татјана Тановић. Основни циљ био је да разумеју разлику између здраве љутње и нездравог беса и како могу да, интегришући свој мозак, на физиолошком нивоу умање интензитет беса и да га трансформишу у конструктивну љутњу.

– Ђаци су на радионицама учили шта све окида нашу љутњу, колико смо слични или различити у погледу тога шта нас љути, где све осећамо љутњу, што је јако битно јер развија самосвест и свет о позвезаности тела, емоција, наших поступака и наших мисли – каже Тановићева. – Свака особа, па и деца, мора бити свесна те повезаности, јер је важно на ком нивоу препознају властите и емоције других људи, затим у којој мери им је развијен емоционални речник, што је део емоционалне интелигенције коју ћемо развијати кроз будућу сарадњу.

Учитељи су добили материјал који ће користити у раду са децом, а у договору са Школом, у другом полугодишту биће настављен рад на ове теме, уз више вежбе и практичних решења, каже Татјана Тановић, како би ђаци што боље научили како да се носе са својим емоцијама.

– Љутња је корисна јер нас опомиње да нам је урушен систем вредности, да нам се нешто не допада, да је начињена неправда, она је са оправдањем присутна емоција. Међутим, важно је ког је интензитета, јер не сме да ескалира и да прави штету, да доведе до тога да повређујемо друге. Када смо љути наш је задатак да се конструктивно заузмемо за себе и за своја права за која сматрамо да су угрожена и да смо оштећени – објашњава Тановићева.

Такође, додаје, учестали изливи беса, бацање, лупање вратима, ломљење и уништавање ствари, ударање других, повређивање животиња, знаци су да особа има потешкоћа са бесом и да је потребно потражити помоћ стручњака.

Да полазак у школу прође са што мање стреса, психолог саветује: слушајте дете и храбрите га

Igor Crnogorac September 24, 2023

Много малих људи и овог септембра први пут је упртило тешке торбе на леђа и са зебњом кренуло ка школи. Ово важно поглавље у њиховом животу доноси промене у читавој породици. Или би тако требало да буде.

Како помоћи свом прваку и себи да се у нову животну фазу закорачи са што мање стреса, питање је о које се родитељи и читаве породице одувек саплићу. О томе смо разговарали са психологом и психотерапеутом Татјанoм Тановић, која је основала и руководи Центром за подршку породици, лични развој и хумано друштво „Повежи се“ у Кикинди.

Полазак детета у школу је врло важна етапа у развоју породице, то нису само задаци који стоје пред дететом, већ пред целом породицом, јер долази до велике промене, каже Татјана Тановић за „Кикиндски портал“.

– У оквиру породице мењају се и улоге и задаци и обавезе одређених чланова: ко је тај ко ће да учи са дететом, ко ће да проверава домаће задатке, да одводи и доводи дете из школе, дукчије се планирају оброци и тако даље. Ово је битна фаза јер, ако породица не одговори адекватно на све ове задатке који стоје пред њом, то може да доведе до проблематичних ситуација, породица упада у ћорсокак – објашњава Тановићева.

Колико добро и брзо ће се првак прилагодити новим обавезама, врло је индивидуално и у великој мери зависи од тога да ли је раније имао обавезе, које су то обавезе биле, колико је самостално било у свакодневним ритуалима – облачењу, спремању својих ствари, да ли има одговорност за своје ствари, напомиње наша саговорница. Што је већа самосталност детета, његова емоционална и социјална зрелост, то ће се оно брже адаптирати на услове које му школа задаје.

– Врло је важно да праћење прилагођавања детета буде подједнако задатак и школе – учитеља/учитељице и родитеља. Они морају бити у међусобној интеракцији, сарадњи, посебно уколико примете било шта што је неуобичајено. То је, можда, више улога учитеља, јер је у школи с дететом, али и улога родитеља; да примете да ли дете одлази нерасположено у школу, да ли је заинтересовано за задатке, да ли их, можда, тешко савладава… Уколико се тако нешто догађа, морају се, прво, срести родитељ и учитељ да утврде шта је у питању. То могу бити и проблеми у прихватању и разумевању школских правила, у социјалним интеракцијама. Уколико, у било ком подручју, дете „искаче“, родитељ и учитељ су прва станица – мора доћи до сарадње. У случају да потешкоће наставе да се манифестују, можда је потребно укључити и психолога, да се види где је и шта је проблем. У сваком случају, детету може да помогне охрабрујући став и учитеља и родитеља и што мање критике, што не значи да се зажмури пред дететовим неадекватним понашањем, или неиспуњавањем задатака. Свака критика мора бити адекватно саопштена, тако да сачува дететово самопоштовање и достојанство, јер једино са охрабрујућим ставом, када су сачувани дететово самопоштовање и достојанство, оно ће моћи да напредује, да се мења и да се прилагођава новим ситуацијама – каже Татјана Тановић.

У новом окружењу, са новим вршњацима, нажалост, неретко се дешава да нека деца буду окрутна. Изругивање, исмевање, одбацивање, појаве су које посебно тешко могу да падну најмлађима.

– Пре свега, родитељи морају бити отворени за дететове промене понашања, расположења, ритуала и навика које има – тврди Тановићева. – То су први сигнали да се с дететом нешто дешава, да нешто није у реду, да се са нечим не сналази. У таквим ситуацијама треба полако кренути у разговор. Треба му рећи: видим да те нешто мучи. Потребно је отворити тему и допустити детету да оно прича, суздржати се од тога да одмах доносимо закључак, пресуду и решење, што обично родитељи раде, наравно из најбоље могуће намере, да детету пренесу сва могућа знања. Међутим, врло је важно слушати га, чути шта га мучи, са ким има проблема, јер ако ми одмах почнемо да дајемо готова решења, савете, пресуде и критике, дете се затвара, и онда нећемо чути оно што је потребно да чујемо. Дакле, први корак је саслушати дете, дозволити му да се отвори. Следећи корак је обратити се учитељу, остварити сарадњу, никако сам као родитељ истеривати правду. У сваком случају, дете треба емотивно оснажити. Свако дете је прича за себе, али генерално, то конкретно значи објаснити му да је то што други раде – до њих, да је оно и добро и паметно и лепо, треба му дати „ветар у леђа“.

Татјана Тановић истиче да, у сваком случају и у свакој ситуацији, не треба заборавити да је први корак градити самопоуздање детета и јачати га. Оно мора да зна да је родитељ ту за њега и да је могуће решити ситуације и проблеме који у школи могу да ескалирају уколико се не реагује на време.

Како су сви упливи у току развоја детета веома важни, а школа чини велики део тог процеса, важно је олакшати ђаку прве па и све остале кораке. Такође и родитељима и свима који брину да мале главе буду што мање оптерећене и да што више уживају у стицању знања, дружењу и свим осталим активностима које га изграђују као човека.

Психолог Татјана Тановић: Траума за цело друштво, више ништа неће бити исто

Igor Crnogorac May 5, 2023

После незапамћене трагедије у школи на Врачару, у којој је тринаестогодишњак убио деветоро и ранио седморо људи, још увек је више питања него одговора. У покушају да схвати несхватљиво, потресена јавност таргетира оне које сматра одговорнима и покушава да препозна узроке који су довели до крвавог пира које је починило дете.

Да није у питању само трагедија, већ и велика траума за породице настрадалих, за децу и запослене у школи и за друштво у којем живимо, потврђује Татјана Тановић, психолог, психотерапеут и оснивач Центра за подршку породици, лични развој и хумано друштво „Повежи се“ у Кикинди.

– Мислим да ће, од овог момента, много тога почети друкчије да се посматра и вреднује и да ћемо се друкчије бавити многим стварима – истиче Тановићева на почетку разговора.

Кикиндски портал: Како је могуће да се дечак од 13 година месец дана припрема да учини масовно убиство и да, вероватно, много дуже има проблем, а да нико не примети промену у његовом понашању?

Татјана Тановић: Не постоји један фактор који је проузроковао ову несрећу, нити можемо прстом да уперимо само у једном правцу, то је врло сложена прича. Ја не могу да причам о дечаку нити о његовој породици, јер их не знам. Имам само неке информације које нису ни проверене, и све што бих рекла о њима било би нагађање, па ћу говорити у начелу. Сам чин је показао да је ипак могуће да нисмо довољно обазриви, осетљиви, ни као родитељи, запослени у школи, сви који се сусрећу са децом, да приметимо сигнале које она шаљу када се нађу у неком проблему, када трпе неко тешко емотивно стање. Ово тумачим тиме да живимо у време веома брзог ритма, у којем родитељи јуре за новцем да би обезбедили егзистенцију породици. С друге стране, имамо све већу отуђеност у самој породици. Све више времена проводимо сами или са савременим технологијама, које веома утичу на свест деце и младих, њихов систем вредности, на њихов доживљај света, а поготово на доживљај себе и других. Врло је важно да родитељи пораде на својој осетљивости да препознају шта се то са дететом дешава, да прате сигнале и да некако нађу времена за своју породицу и за своје дете. Можда понекад ни сами нисмо свесни да је оно што смо видели толико озбиљно, могуће је да нисмо препознали озбиљност онога што се пред нашим очима дешава. То не смемо да радимо јер је дечији сигнал који указује на промену приоритет. Морамо одмах да станемо и да се позабавимо тиме, никако то не смемо да прескочимо или заобиђемо јер може да прерасте у нешто драматичније.

Кикиндски: Како видите и објашњавате подршку коју К. К. добија од неких вршњака на друштвеним мрежама после овог страшног догађаја?

Тановић: То ми говори да је реч о особама лишених емпатије, саосећања и свести да су нечији животи прекинути. Мене брине нормализација суровости, бруталности, агресивности, безосећајности и недостатак одговорности око нас. Један од узрока томе је глорификација свега наведеног и то препознајем свуда око нас, чак и на местима где не би смело да буде присутно, а то је, рецимо, Скупштина. Тако високо државно тело треба да буде за пример, у њему треба да владају и емпатија, саосећање, дијалог и разумевање, а тога нема. Затим су ту медији који глорификују насиље, бруталност, несаосећање, и не постоји нико ко ће да каже „Стоп, то не може!“. Корени свега лошег су дубоки. Свакако укључујем и оно што се дешава у породици, како породица негује емпатију. Међутим, породица не може бити изолована од времена и система у којем постоји. Проблем је веома сложен. Мислим, такође, да медији треба да дају мање простора оваквим реакцијама.

Кикиндски: Да ли особа са 13 година, психички здрава, може да има потпуну свест о делу и последицама?

Тановић: Да, свака ментално здрава особа, чак и у млађем узрасту, свесна је последица и може да их предвиди. Итекако могу да буду свесни онога што њихов чин може да проузрокује.

Кикиндски: Који су најчешћи знаци упозорења у понашању детета који указују на то да му је неопходна помоћ стручњака?

Тановић: Знаци упозорења могу бити врло индивидуални, то зависи од особе до особе, од тога каква је структура личности, и од узраста детета. Начелно говорећи, најчешћи знаци упозорења, када је реч о овом узрасту, 13 и 14 година, јесу: свако повлачење детета у себе, интензивно смањени контакти са члановима породице и пријатељима, одступање од уобичајених навика или показивање незаинтересованости за активности које су му до тада биле интересантне и које је често упражњавало. Такође, честа узнемиреност, повећена осетљивост, нерасположење и дуготрајна изолованост, али и врло агресивни испади, могу бити знакови да се у души једне младе особе дешавају потешкоће, психички ломови, тешке епизоде кроз које пролази и врло тешка, непријатна искуства са којима она нема ресурсе да изађе на крај.

Кикиндски: Шта можете да препоручите деци и родитељима који су сада уплашени приликом уобичајених дечијих активности – одласка у школу, на тренинге, скупове?

Тановић: Деци бих препоручила да питају све што их интересује, да не ћуте и да одговоре потраже међу члановима своје породице пре него на друштвеним мрежама. Кад су родитељи у питању, то зависи од узраста. Уколико је дете млађе од осам година, савет је да га не оптерећују бруталним информацијама и детаљима о овоме што се догодило. Треба да буду отворени да чују питања која децу муче, јако је битно да се посвете, да деца могу слободно да им кажу шта их брине и које дилеме имају о овом страшном догађају и онда да им, у складу с њиховим узрастом, дају адекватне одговоре и објашњења.

Кикиндски: Шта, иначе, најчешће недостаје у односима родитеља и деце школског узраста данас?

Тановић: Данашњој породици првенствено недостаје заједничко време проведено у разумевању, разговору, блискости и у дружењу. У неким породицама родитељи успевају да избалансирају време и да имају заједничке тренутке. То је и препорука да, и поред времена које проведемо јурећи и организујући се, пронађемо време да будемо заједно, али усмерени и фокусирани једни на друге.