први светски рат

У Кикинди су данас обележене 104 године од ослобођења у Првом светском рату и уласка Српске војске у град. Положени су венци на спомен-костурницу на Железничком гробљу и, у холу Градске куће, код спомен плоче бригадиру Драгутину Ристићу. Ристић је био вођа пешадијског Гвозденог пука „Књаз Михајло“ који је ушао у Кикинду 20. новембра 1918. године.

Комеморативни скуп одржан је на Железничком гробљу, код споменика који је подигнут за 184 преминула током Првог светског рата. Међу њима су: 64 Срба, 62 настрадалих руских војника и 21 Румун – генерали, лекари, научници, просветари и писци, они који су у време Великог рата уточиште пронашли у Кикинди.

Обележавању годишњице присуствовали су представници борачких организација, Војске Србије и локалне самоуправе, председник Градског парламента, Младен Богдан, и начелник Градске управе, Драгиша Михајловић.

Младен Богдан истакао је да је, све до 2012. године и промене политике, сећање на један од најважнијих догађаја у историји града било неправедно запостављено.

– Срби у Гвозденом пуку извојевали су велике битке у Првом светском рату. Заслужили су да им се одају признање и почаст јер су се борили за ослобођење града и ове земље, што је довело и до уједињења српског народа у једну државу. Прилика је и да поручимо новим генерацијама да не треба да се стиде војске, да их позовемо на добровољно служење војног рока, и да промовишемо нашу војску као стуб одбране земље. И данас су пред нама тешке одлуке које, у интересу нашег народа, само уједињени можемо да доносимо; да, ако је могуће, сарађујемо и са Истоком и са Западом, али да сачувамо Србију и српски пут. Најважније је да очувамо мир и независност – рекао је Богдан.

Професор Лазар Демић подсетио је на историјске околности на овим просторима у току Првог светског рата.

– Док су кикиндски Мађари и Немци своје проблеме са Царевином били решили Аустроугарском нагодбом 1867. године, положај Срба остао је политички неприхватљив. То је разлог због којег су српски буржоаски елементи у Кикинди, они који су могли да уздрмају и заталасају незадовољне, били хапшени, одвођени у логоре широм Мађарске, многи су интернирани. Један од најзлогласнијих затвора у који су одвођени био је „Чилаг“ у Сегедину. Становништво у Кикинди је о рату извештавала немачка и мађарска штампа, разуме се, нетачно. Када су Срби, 1917. године, почели да се враћају, сазнало се и да Централне силе губе на фронту, што је утицало на то да српско становништво почне да се мобилише. Прихватали су обавезну мобилизацију, њих су слали на Источни фронт, у Галицију, где су се предавали и оснивали своје ослободоилачке одреде. Претходница српске војске, на челу са капетаном Гудовићем, у Кикинду је ушла 18. новембра, а два дана касније стигао је и пешадијски пук бригадира Драгутина Ристића. Он је и преузео власт у граду, што је изазвало неописиву радост и славље. Наредних дана, на збору Српског народног већа, изабрана су шестнаесторица Кикинђана који су представљати град на Великој народној скупштини. Нишком декларацијом, 1. децембра, Срби су прикључени матици и остварен је српски сан – испричао је  професор Демић.

Тог 20. новембра, пре 104 године, ослободиоце је, на Железничкој станици дочекао велики број грађана који су их и допратили до центра града. Драгутин Ристић је прво ушао у цркву, а затим и у Градску кућу, са чијег балкона се обратио Кикинђанима, доносећи им вести о слободи.