Predstava „Oblaci – Dušan Vasiljev“ koja je bila zakazana za večeras, otkazuje se zbog bolesti glumca, saopštilo je Narodno pozorište Kikinda.
U narednom terminu, u petak od 20 sati igraće se komedija „Ljubavno pismo“.
oblaci
Na repertoaru Narodnog pozorišta sutra (utorak, 5. novembar) na repertoaru će biti predstava o Dušanu Vasiljevu, „Oblaci – pseudobiografija i fantazmagorija”. Po tekstu Nine Plavanjac, predstavu na maloj sceni režirao je Stevan Bodroža. Igraju: Vladimir Maksimović, Nikola Joksimović, Mina Stojković, Anđela Kiković, Luka Jovanović Dživdžanovski, Miljana Kravić i Filip Klicov.
Takođe na maloj sceni Pozorišta, u petak (8. novembra) na repertoaru je komad „Pa se vidimo u snu“ reditelja Nikole Zavišića. Igraju: Tanja Markov, Anđela Kiković, Mihailo Laptošević, Nikola Joksimović, Vladimir Maksimović i Aleksa Marković.
Predstava “Siroti mali hrčki”, koja je bila otkazana u petak, biće odigrana u četvrtak, 14. novembra i za nju će važiti već kupljene ulaznice.
Početak predstava je u 20 sati.
Kako saznajemo u kikindskom Narodnom pozorištu, gostovanje iz Kule sa predstavom “Kus petlić”, koje je bilo zakazano za petak 12. april, otkazano je i odloženo za naredni mesec.
U petak će na repertoaru biti predstava na maloj sceni, “Siroti mali hrčki” koju je, po tekstu Gordana Mihića, režirao Marko Đurić. Igraju: Dragan Ostojić, Branislav Knežević, Branislav Čubrilo, Mihailo Laptošević i Nikola Joksimović.
U utorak, 16. aprila, igraće se predstava “Oblaci”.
U najnovijem izdanju “Komune”, koja će na kioscima biti sutra, 11. aprila, biće objavljena imena dobitnika besplatnih ulaznica za ova dva izvođenja i novi kupon – nova šansa za dobijanje po dve ulaznice za predstave u Narodnom pozorištu.
Predstava „Oblaci“ – pseudobiografija i fantazmagorija o Dušanu Vasiljevu, na repertoaru je Narodnog pozorišta u utorak, 26. marta, od 20 sati, kao deo programa „Dani Dušana Vasiljeva“ kojim Grad obeležava sto godina od smrti pesnika.
Za sredu, 27. mart, za 19 sati, takođe u Narodnom pozorištu, zakazane su Svečana akademija pod nazivom “Naš Dušan – čovek peva posle rata“ i dodela književnih nagrada.
U utorak, 7. novembra, na maloj sceni Narodnog pozorišta, biće odigrani „Oblaci“, predstava o Dušanu Vasiljevu kojeg igra Vladimir Maksimović. Komad je, po tekstu Nine Plavanjac, režirao Stevan Bodroža.
Takođe na maloj sceni, predstava „Pa se vidimo u snu“, projekat Nikole Zavišića, na repertoaru je u petak, 10. novembra. Početak predstava je u 20 sati.
Odluku da bude glumac doneo je još kao sedmogodišnjak, kada ga je majka odvela u Teatar 13. Ipak, nakon završene akademije, radio je kao varilac i zamalo otišao u vatrogasce. Posle Momčila u „Ljubavnom pismu” i Dušana Vasiljeva u „Oblacima”, priprema se da, u novoj predstavi kikindskog teatra, zaigra čak sedam uloga.
Na 58. Filmskim susretima u Nišu, glumac Narodnog pozorišta Kikinda, Vladimir Maksimović, dobio je nagradu za najbolju epizodnu ulogu- brata blizanca u filmu „Ovuda će proći put”. Nagradi se, priznaje, nije nadao.
– To mi je prva filmska nagrada. U pozorištu sam od 1997. godine, u Teatru 13 imao sam sreću da budem kod Svetislava Jankovića koji je od nas zahtevao da u glumi tražimo igru i čaroliju. Dakle ne ozbiljnost, već samo mašta i iz toga će nešto izaći. Na ovom filmu, Nina Ognjanović je insistirala na igri, dajući mi da lik pravim na granici ludosti i mislim da sam uspeo u tome. Sve vreme publika ne zna da li je on umno poremećen ili pijan. Bilo mi je jako uzbudljivo da se igram na liniji između stripa i realizma, a da tu liniju ne pređem. Uz pomoć rediteljke i cele ekipe iz Toplog Dola, imao sam sreću da izgradim zapaženu ulogu – priča Maksimović.
Film je do sada osvojio šest nagrada na festivalima u zemlji i inostranstvu. Govori o devojci Jani koja nije zadovoljna u svojoj sredini i kao svoj izlaz vidi stranca koji dolazi u malo selo. Ovo ostvarenje biće prikazano na jesen, na RTS-u.
Maksimović je deo ansambla kikindskog pozorišta od 2020. godine. Ovdašnjoj publici poznat je po predstavama koje su premijerno izvedene u protekloj sezoni: „Ljubavno pismo” reditelja Dragana Ostojića, gde je pobrao simpatije gledalaca ulogom Momčila, i „Oblaci” u režiji Stevana Bodrože, u kojoj mu je poverena glavna rola, lik pesnika Dušana Vasiljeva.
– U Kikindi su me poznavali i znali kakav sam u radu i kao kolega. Ukazala se prilika kada je kolega Matić otišao u penziju, tako da sam došao na njegovo mesto. Inače, prvu predstavu ovde sam odigrao 2013. godine. Bio je to komad „Neću da platim i ne mogu da platim”, Slobodana Brankovića. A prvi put u Kikindu sam došao sa bratskim pozorištem iz Paraćina – otkriva mladi glumac.
Kada ga je kao sedmogodišnjaka majka odvela u Teatar 13, vrlo brzo je odlučio šta će biti njegov životni poziv. Studije glume završio je u Novom Sadu, u klasi Ljuboslava Majere.
– Velika je sreća raditi sa Majerom, biti njegov student. Stalno nas je učio kako svemu treba da damo smisao. Kod njega sam učio da od minimalnih sredstava pravim velike stvari, na tome je insistirao – priseća se studentskih dana.
Ipak, nakon završene akademije, činilo se da ga putevi ne vode u željenom smeru- u pozorište. Na ovoj drugoj sceni, životnoj, tada je zasukao rukave i dve godine radio kao varilac u jednoj firmi. Zamalo da postane vatrogasac. I odustane od glume. Ali, kao u narodnoj mudrosti- strpljen, spasen.
– Nije mi se ukazala šansa da radim, ali sam ipak imao strpljenja i sačekao svoju priliku- komentariše. Glumio je u filmovima: „Mali Budo”, „Zaspanka za vojnike”, „Nebo iznad nas”, „Južni vetar”, „Čizmaši”, „Branio sam Mladu Bosnu”, „Što se bore misli moje”. O razlici između glumačkog angažmana na filmu i u pozorištu kaže:
– Pozorište mi daje šansu da razmišljam o liku, kako taj čovek hoda, kako se smeje, a na filmu nemate tu mogućnost. Tamo je glumac jednako važan kao svetlo. Svi rade za film i sve je ponavljanje, nema se vremena za takve analize. Pozorište je živa stvar, nema prevare – jasan je Maksimović koga ćemo, uz Nikolu Joksimovića, gledati u novoj predstavi našeg pozorišta. Irsku crnu komediju „Džepovi puni kamenja” režira Rastislav Ćopić.
– Moja nova uloga su zapravo sedam uloga. Biće vrlo uzbudljivo. Reditelj traži da svaka uloga bude jasna, a da promene budu u samo jednom polukrugu. To je predstava karaktera, komedija sa elementima drame. Imam poverenja u Nikolu Joksimovića, mislim da je on jedan od darovitijih glumaca u našoj zemlji i onda sam spokojan jer imam partnera na sceni koji će mi pomagati – kaže Maksimović.
U razgovoru za „Komunu”, otkrio nam je i u kojoj ulozi bi posebno voleo da se oproba.
– Kada budem imao te godine, želeo bih da odigram Astrova iz Čehovljevog ujka Vanje, to mi je omiljen dramski lik. Običan, a pun gorčine i neke tuge koju vešto krije.
KIKINDA POBEDILA BEOGRAD
– Ja sam Kikindu birao. Desilo mi se da sam posle godina odsustva iz glume, mogao da biram da li ću da dođem ovde ili da budem u Beogradu, ali sam izabrao Kikindu. Miran je grad, kao neka banja, ovde su ljudi pitomi.
O „LJUBAVNOM PISMU” I „OBLACIMA”
– „Ljubavno pismo” je režirao naš kolega Dragan Ostojić, to je njegova ideja i zamisao, a s obzirom na to da je odavde i da bolje, od većine nas, poznaje ovdašnju publiku, pogodio je u metu. Mislim da smo dali publici baš ono što treba, to je duhovita, brza, uzbudljiva i eksplozivna predstava, puna emocija, a opet ne može baš sve da bude smešno, ako nije malo tužno. Sa druge strane, lik Dušana Vasiljeva u „Oblacima” bio je velika odgovornost, jer se radi o stvarnim ljudima, o našem najboljem rodoljubivom pesniku koji je mlad stradao. Predstavu nismo pravili kao realan život već prikazujući demone i utvare koje su ga proganjale, zbog kojih je stvarao takvu poeziju – navodi Maksimović.
Najnovija predstava Narodnog pozorišta, „Oblaci“, pseudobiografija i fantazmagorija o životu Dušana Vasiljeva, biće izvedena u petak, 9, i u utorak, 13. juna.
Do kraja sezone repertoarskog izvođenja igraće se predstava „Pa se vidimo u snu“, 16. juna, i gostujuća duo-drama beogradske produkcije, „Emigranti“ Slavomira Mrožeka, u kojoj igraju Luka Pavlović i Stefan Jugović, 30. juna.
„Oblaci“, veliki projekat Narodnog pozorišta, predstava koja je nastajala od same osnove, naručenog teksta o životu Dušana Vasiljeva, sinoć je imala svoju pretpremijeru ili, kako to ljudi u pozorištu nazivaju, otvorenu generalnu probu.
Gledali smo je za vas
Možda je u svim najavama ove predstave, a bilo ih je dovoljno, premalo pažnje posvećeno podnaslovu – pseudobiografija i fantazmagorija. Ovo je važno da imate na umu kada sednete na jednu od (još uvek krajnje neudobnih i opasnih praktikabala, oprez!) na maloj sceni; sve što ćete gledati nije biografija Dušana Vasiljeva, književnika, revolucionara, nesrećnog, siromašnog i tužnog čoveka. To je samo briljantno napisana, izmaštana priča o njegovom životu.
U kojoj meri je tačna, u umetnosti, posebno u pozorištu se ne pita i prilično je irelevantno. Ako je ovo polazište, razumljivo je da su i Dušanovi snovi, težnje, unutrašnja previranja, konačno emocije, podjednako autentične, i u potencijalu.
Šta je stiglo do nas
Zaista neverovatna drama mlade Nine Plavanjac, evo sada preslabe fraze, ostavlja bez daha. Veliku većinu teksta zapravo je napisao sam Vasiljev na razne teme, u različitim delima i formama, dakle u većini su njegove rečenice. Nina Plavanjac je danas, vek kasnije, sabrala fragmente i uradila sve ostalo – istkala neverovatnu dramu o njemu samom.
Dakle, videćete Dušana, njegovu porodicu, prijatelje i neprijatelje. Videćete i najavljene fantazmagorije i verovatno ćete (zaista se nadam jer se meni to dogodilo), s mukom prepoznavati tananu granicu između jave i sna. Što je, možda, i bila namera.
Gledaćete magiju glume u pravom smislu te reči, onu zbog koje odjednom shvatate da ste privilegovani da prisustvujete umetnosti u najčistijem obliku; zbog Vladimira Maksimovića u ulozi Dušana, Mine Stoković kao njegove majke, i Nikole Joksimovića u ulozi oca i još nekoliko likova. Svakako i zbog igre Miljane Kravić i Anđele Kiković, posebno sjajnih u emotivno teškim duo-scenama. Luka Jovanović Dživdžanovski i Filip Klicov odlično su parirali iskusnijim kolegama, što govori i o dobrom timskom radu.
Kostimi neprevaziđene Tatjane Radišić istovremeno su tačni, maštoviti, u funkciji i vremena i likova i rečene fantazmagorije. Izuzetno pametnu i zanimljivu kopču imeđu kostima i Dušanovog dela Tatjana Radišić je uradila u detaljima, zato posebno obratite pažnju na njihovu simboliku.
Scenografiju – neobičnu, funkcionalnu, ovde takođe sa puno simbolike, i neočekivano atraktivnu za uslovnost male scene, potpisala je Milica Bajić Đurov.
Za muzičku temu, kao i instrumentale za pojedine scene nisu potpisani autori, pa ne možemo nikome da pripišemo zasluge koje su, svakako, izuzetne.
Sve navedeno doprinelo je izuzetnosti predstave koja se, iako traje dva sata, gleda bez daha.
Čega nije moralo da bude
Ovom (za vas) gledaocu ipak ostaje nekoliko nejasnoća. Zašto je za probe bio angažovan lektor/ saradnik za scenski govor? Uz rizik da je tumačenje naivno: akcenti koje čujemo na sceni su književni i nema ni reči o (sa) lokalnim dužinama, uz to, svršeni glumci su položili dikciju.
Pojedini akteri igraju više likova i obavezno, svako od njih, igra i deo naroda (svetine). Distinkcija između likova kada ulaze bukvalno jedan posle drugog, bez pauze, a igra ih isti glumac, na nekim mestima tehnički ne postoji, što dovodi u pitanje čitav koncept „uštede“ na glumcima čak i da je simbolički opravdana i namerna.
O poruci predstave
U najavi komada, reditelj Stevan Bodroža ga određuje i kao pokušaj ispravljanja nepravde prema Dušanu Vasiljevu. Socijalno diskriminisan, u nemogućnosti da ostvari svoj san, siromašni mladić ne odustaje od svoje pasije i ostaje posvećen umetnosti po svaku, pa i cenu života. Na korak iza ove konstatacije je klasična diskriminacija, to jest društvo nejednakih mogućnosti i kritika istog. Ništa novo, nažalost, ni čudno.
Da li će ova pozorišna opomena pomeriti konstelaciju društvene neravnopravnosti? Da će se neko postideti, pokajati, ili, budimo krajnji utopisti, promeniti nešto zbog toga? Da li onda pozorište ipak može da se ne obazire na navedeno? Neće, neće i ne treba.
Ipak, iako je poruka sasvim precizna i jasna, može li se, bar za malo neophodnog, ova kritika maćehinskog odnosa tamo gde je štetan, nepravedan i nije mu mesto, proširiti i uputiti i pozorištu samom? Svakako i apsolutno da.
Umetnost mora biti oslobođena nepravde i njenih posledica. A umetnost živi u pozorištu, zar ne?