Представа „Облаци – Душан Васиљев“ која је била заказана за вечерас, отказује се због болести глумца, саопштило је Народно позориште Кикинда.
У наредном термину, у петак од 20 сати играће се комедија „Љубавно писмо“.
oblaci
На репертоару Народног позоришта сутра (уторак, 5. новембар) на репертоару ће бити представа о Душану Васиљеву, „Облаци – псеудобиографија и фантазмагорија”. По тексту Нине Плавањац, представу на малој сцени режирао је Стеван Бодрожа. Играју: Владимир Максимовић, Никола Јоксимовић, Мина Стојковић, Анђела Киковић, Лука Јовановић Џивџановски, Миљана Кравић и Филип Клицов.
Такође на малој сцени Позоришта, у петак (8. новембра) на репертоару је комад „Па се видимо у сну“ редитеља Николе Завишића. Играју: Тања Марков, Анђела Киковић, Михаило Лаптошевић, Никола Јоксимовић, Владимир Максимовић и Алекса Марковић.
Представа “Сироти мали хрчки”, која је била отказана у петак, биће одиграна у четвртак, 14. новембра и за њу ће важити већ купљене улазнице.
Почетак представа је у 20 сати.
Како сазнајемо у кикиндском Народном позоришту, гостовање из Куле са представом “Кус петлић”, које је било заказано за петак 12. април, отказано је и одложено за наредни месец.
У петак ће на репертоару бити представа на малој сцени, “Сироти мали хрчки” коју је, по тексту Гордана Михића, режирао Марко Ђурић. Играју: Драган Остојић, Бранислав Кнежевић, Бранислав Чубрило, Михаило Лаптошевић и Никола Јоксимовић.
У уторак, 16. априла, играће се представа “Облаци”.
У најновијем издању “Комуне”, која ће на киосцима бити сутра, 11. априла, биће објављена имена добитника бесплатних улазница за ова два извођења и нови купон – нова шанса за добијање по две улазнице за представе у Народном позоришту.
Представа „Облаци“ – псеудобиографија и фантазмагорија о Душану Васиљеву, на репертоару је Народног позоришта у уторак, 26. марта, од 20 сати, као део програма „Дани Душана Васиљева“ којим Град обележава сто година од смрти песника.
За среду, 27. март, за 19 сати, такође у Народном позоришту, заказане су Свечана академија под називом “Наш Душан – човек пева после рата“ и додела књижевних награда.
У уторак, 7. новембра, на малој сцени Народног позоришта, биће одиграни „Облаци“, представа о Душану Васиљеву којег игра Владимир Максимовић. Комaд је, по тексту Нине Плавањац, режирао Стеван Бодрожа.
Такође на малој сцени, представа „Па се видимо у сну“, пројекат Николе Завишића, на репертоару је у петак, 10. новембра. Почетак представа је у 20 сати.
Одлуку да буде глумац донео је још као седмогодишњак, када га је мајка одвела у Театар 13. Ипак, након завршене академије, радио је као варилац и замало отишао у ватрогасце. После Момчила у „Љубавном писму” и Душана Васиљева у „Облацима”, припрема се да, у новој представи кикиндског театра, заигра чак седам улога.
На 58. Филмским сусретима у Нишу, глумац Народног позоришта Кикиндa, Владимир Максимовић, добио је награду за најбољу епизодну улогу- брата близанца у филму „Овуда ће проћи пут”. Награди се, признаје, није надао.
– То ми је прва филмска награда. У позоришту сам од 1997. године, у Театру 13 имао сам срећу да будем код Светислава Јанковића који је од нас захтевао да у глуми тражимо игру и чаролију. Дакле не озбиљност, већ само машта и из тога ће нешто изаћи. На овом филму, Нина Огњановић је инсистирала на игри, дајући ми да лик правим на граници лудости и мислим да сам успео у томе. Све време публика не зна да ли је он умно поремећен или пијан. Било ми је јако узбудљиво да се играм на линији између стрипа и реализма, а да ту линију не пређем. Уз помоћ редитељке и целе екипе из Топлог Дола, имао сам срећу да изградим запажену улогу – прича Максимовић.
Филм је до сада освојио шест награда на фестивалима у земљи и иностранству. Говори о девојци Јани која није задовољна у својој средини и као свој излаз види странца који долази у мало село. Ово остварење биће приказано на јесен, на РТС-у.
Максимовић је део ансамбла кикиндског позоришта од 2020. године. Овдашњој публици познат је по представама које су премијерно изведене у протеклој сезони: „Љубавно писмо” редитеља Драгана Остојића, где је побрао симпатије гледалаца улогом Момчила, и „Облаци” у режији Стевана Бодроже, у којој му је поверена главна рола, лик песника Душана Васиљева.
– У Кикинди су ме познавали и знали какав сам у раду и као колега. Указала се прилика када је колега Матић отишао у пензију, тако да сам дошао на његово место. Иначе, прву представу овде сам одиграо 2013. године. Био је то комад „Нећу да платим и не могу да платим”, Слободана Бранковића. А први пут у Кикинду сам дошао са братским позориштем из Параћина – открива млади глумац.
Када га је као седмогодишњака мајка одвела у Театар 13, врло брзо је одлучио шта ће бити његов животни позив. Студије глуме завршио је у Новом Саду, у класи Љубослава Мајере.
– Велика је срећа радити са Мајером, бити његов студент. Стално нас је учио како свему треба да дамо смисао. Код њега сам учио да од минималних средстава правим велике ствари, на томе је инсистирао – присећа се студентских дана.
Ипак, након завршене академије, чинило се да га путеви не воде у жељеном смеру- у позориште. На овој другој сцени, животној, тада је засукао рукаве и две године радио као варилац у једној фирми. Замало да постане ватрогасац. И одустане од глуме. Али, као у народној мудрости- стрпљен, спасен.
– Није ми се указала шанса да радим, али сам ипак имао стрпљења и сачекао своју прилику- коментарише. Глумио је у филмовима: „Мали Будо”, „Заспанка за војнике”, „Небо изнад нас”, „Јужни ветар”, „Чизмаши”, „Бранио сам Mладу Босну”, „Што се боре мисли моје”. О разлици између глумачког ангажмана на филму и у позоришту каже:
– Позориште ми даје шансу да размишљам о лику, како тај човек хода, како се смеје, a на филму немате ту могућност. Тамо је глумац једнако важан као светло. Сви раде за филм и све је понављање, нема се времена за такве анализе. Позориште је жива ствар, нема преваре – јасан је Максимовић кога ћемо, уз Николу Јоксимовића, гледати у новој представи нашег позоришта. Ирску црну комедију „Џепови пуни камења” режира Растислав Ћопић.
– Моја нова улога су заправо седам улога. Биће врло узбудљиво. Редитељ тражи да свака улога буде јасна, а да промене буду у само једном полукругу. То је представа карактера, комедија са елементима драме. Имам поверења у Николу Јоксимовића, мислим да је он један од даровитијих глумаца у нашој земљи и онда сам спокојан јер имам партнера на сцени који ће ми помагати – каже Максимовић.
У разговору за „Комуну”, открио нам је и у којој улози би посебно волео да се опроба.
– Када будем имао те године, желео бих да одиграм Астрова из Чеховљевог ујка Вање, то ми је омиљен драмски лик. Обичан, а пун горчине и неке туге коју вешто крије.
КИКИНДА ПОБЕДИЛА БЕОГРАД
– Ја сам Кикинду бирао. Десило ми се да сам после година одсуства из глуме, могао да бирам да ли ћу да дођем овде или да будем у Београду, али сам изабрао Кикинду. Миран је град, као нека бања, овде су људи питоми.
О „ЉУБАВНОМ ПИСМУ” И „ОБЛАЦИМА”
– „Љубавно писмо” је режирао наш колега Драган Остојић, то је његова идеја и замисао, а с обзиром на то да је одавде и да боље, од већине нас, познаје овдашњу публику, погодио је у мету. Мислим да смо дали публици баш оно што треба, то је духовита, брза, узбудљива и експлозивна представа, пуна емоција, а опет не може баш све да буде смешно, ако није мало тужно. Са друге стране, лик Душана Васиљева у „Облацима” био је велика одговорност, јер се ради о стварним људима, о нашем најбољем родољубивом песнику који је млад страдао. Представу нисмо правили као реалан живот већ приказујући демоне и утваре које су га прогањале, због којих је стварао такву поезију – наводи Максимовић.
Најновија представа Народног позоришта, „Облаци“, псеудобиографија и фантазмагорија о животу Душана Васиљева, биће изведена у петак, 9, и у уторак, 13. јуна.
До краја сезоне репертоарског извођења играће се представа „Па се видимо у сну“, 16. јуна, и гостујућа дуо-драма београдске продукције, „Емигранти“ Славомира Мрожека, у којој играју Лука Павловић и Стефан Југовић, 30. јуна.
„Облаци“, велики пројекат Народног позоришта, представа која је настајала од саме основе, нарученог текста о животу Душана Васиљева, синоћ је имала своју претпремијеру или, како то људи у позоришту називају, отворену генералну пробу.
Гледали смо је за вас
Можда је у свим најавама ове представе, а било их је довољно, премало пажње посвећено поднаслову – псеудобиографија и фантазмагорија. Ово је важно да имате на уму када седнете на једну од (још увек крајње неудобних и опасних практикабала, опрез!) на малој сцени; све што ћете гледати није биографија Душана Васиљева, књижевника, револуционара, несрећног, сиромашног и тужног човека. То је само бриљантно написана, измаштана прича о његовом животу.
У којој мери је тачна, у уметности, посебно у позоришту се не пита и прилично је ирелевантно. Ако је ово полазиште, разумљиво је да су и Душанови снови, тежње, унутрашња превирања, коначно емоције, подједнако аутентичне, и у потенцијалу.
Шта је стигло до нас
Заиста невероватна драма младе Нине Плавањац, ево сада преслабе фразе, оставља без даха. Велику већину текста заправо је написао сам Васиљев на разне теме, у различитим делима и формама, дакле у већини су његове реченице. Нина Плавањац је данас, век касније, сабрала фрагменте и урадила све остало – исткала невероватну драму о њему самом.
Дакле, видећете Душана, његову породицу, пријатеље и непријатеље. Видећете и најављене фантазмагорије и вероватно ћете (заиста се надам јер се мени то догодило), с муком препознавати танану границу између јаве и сна. Што је, можда, и била намера.
Гледаћете магију глуме у правом смислу те речи, ону због које одједном схватате да сте привилеговани да присуствујете уметности у најчистијем облику; због Владимира Максимовића у улози Душана, Мине Стоковић као његове мајке, и Николе Јоксимовића у улози оца и још неколико ликова. Свакако и због игре Миљане Кравић и Анђеле Киковић, посебно сјајних у емотивно тешким дуо-сценама. Лука Јовановић Џивџановски и Филип Клицов одлично су парирали искуснијим колегама, што говори и о добром тимском раду.
Костими непревазиђене Татјане Радишић истовремено су тачни, маштовити, у функцији и времена и ликова и речене фантазмагорије. Изузетно паметну и занимљиву копчу имеђу костима и Душановог дела Татјана Радишић је урадила у детаљима, зато посебно обратите пажњу на њихову симболику.
Сценографију – необичну, функционалну, овде такође са пуно симболике, и неочекивано атрактивну за условност мале сцене, потписала је Милица Бајић Ђуров.
За музичку тему, као и инструментале за поједине сцене нису потписани аутори, па не можемо никоме да припишемо заслуге које су, свакако, изузетне.
Све наведено допринело је изузетности представе која се, иако траје два сата, гледа без даха.
Чега није морало да буде
Овом (за вас) гледаоцу ипак остаје неколико нејасноћа. Зашто је за пробе био ангажован лектор/ сарадник за сценски говор? Уз ризик да је тумачење наивно: акценти које чујемо на сцени су књижевни и нема ни речи о (са) локалним дужинама, уз то, свршени глумци су положили дикцију.
Поједини актери играју више ликова и обавезно, свако од њих, игра и део народа (светине). Дистинкција између ликова када улазе буквално један после другог, без паузе, а игра их исти глумац, на неким местима технички не постоји, што доводи у питање читав концепт „уштеде“ на глумцима чак и да је симболички оправдана и намерна.
О поруци представе
У најави комада, редитељ Стеван Бодрожа га одређује и као покушај исправљања неправде према Душану Васиљеву. Социјално дискриминисан, у немогућности да оствари свој сан, сиромашни младић не одустаје од своје пасије и остаје посвећен уметности по сваку, па и цену живота. На корак иза ове констатације је класична дискриминација, то јест друштво неједнаких могућности и критика истог. Ништа ново, нажалост, ни чудно.
Да ли ће ова позоришна опомена померити констелацију друштвене неравноправности? Да ће се неко постидети, покајати, или, будимо крајњи утописти, променити нешто због тога? Да ли онда позориште ипак може да се не обазире на наведено? Неће, неће и не треба.
Ипак, иако је порука сасвим прецизна и јасна, може ли се, бар за мало неопходног, ова критика маћехинског односа тамо где је штетан, неправедан и није му место, проширити и упутити и позоришту самом? Свакако и апсолутно да.
Уметност мора бити ослобођена неправде и њених последица. А уметност живи у позоришту, зар не?