Са само 26 година, вишеструки државни првак у џудоу, тренер и студент мастер студија Факултета спорта и физичког васпитања, Немања Милић добитник је награде Града Кикинде у области спорта. Иза медаља и титула стоји младић изузетне скромности, стабилности и јасне животне филозофије – човек који зна да прави успеси почињу од карактера.
Иако добитник градске награде, Немања није говорио о себи, већ о труду, процесу и људима око себе.
-Драго ми је што је неко препознао рад и труд који улажем у спорт. Ова награда је круна једне напорне године и снажна мотивација да наставим даље, и као такмичар и као тренер – рекао је Немања.
Година за њега је била изузетно захтевна: повратак сениорске титуле у клуб, интензиван рад са младима, али и повреда која га је приморала да направи паузу у такмичарском делу. Управо зато ову награду доживљава као личну потврду уложеног рада, али и као подстрек за нове изазове.
Немањин пут у џудоу почео је веома рано – са само пет година.
-То је базичан спорт који развија цело тело. Али најважнији је тренер. У том узрасту он мора да буде и педагог и аниматор, да деца заволе салу и простор. Тако сам и ја заволео џудо – поделио је са нама саговорник.
Прве кораке направио је уз тренера Јелену Крвопић, кроз игру и дружење, у условима који су били далеко скромнији него данас.
-Кључну улогу у мом професионалном развоју имао је брат Роберт Биро. Са само петнаест година морао сам да донесем одлуку – рекреативно или професионално бављење џудоом. Уз његову подршку одлучио сам да идем до краја. Дупли тренинзи, јутарњи рад са кондиционим тренером и вечерњи тренинг у клубу, брзо су дали резултате. Са само 16 година постао сам сениорски првак државе – изузетан подвиг у тако младом узрасту – присетио се Немања.
Данас има пет сениорских титула и готово двеста медаља, спакованих у кутије јер више не могу да стану на једно постоље. Али бројеви му нису најважнији. Најдража му је управо прва сениорска титула, за коју је месецима анализирао стил противника, прилагођавао тренинге и симулирао борбе.
-Четири месеца сам се спремао само за тај меч. Та борба се памти целог живота – рекао је наш саговорник.
Једнако му је у сећању остао и пораз који је донео аплауз целе хале – као млади такмичар, против старијег и физички доминантнијег противника, изгубио је меч, али добио поштовање публике и прву новчану награду у каријери.
-Није сваки успех победа. Понекад је успех борити се до самог краја и изгубити достојанствено – истакао је Немања.
Иако је имао могућност да остане у већим срединама, Немања се вратио у родну Кикинду.
-Овде сам направио прве кораке. Потичем из скромне породице која ме је научила поштовању. Желео сам да вратим кикиндску школу џудоа на ниво који је некада имала – открио је саговорник.
Данас ради са више од стотину деце. Улаже у њихову технику, снагу, кондицију, али још више у карактер.
-Мој циљ није да сви буду шампиони, већ да буду добри људи када оду у веће градове на факултет.
Његов дан почиње и завршава се у сали. Ради са децом у школици, са такмичарским групама, али и као персонални тренер у „Сова Гyм“ теретани.
Због повреде скочног зглоба, предстоји му период опоравка. А када зглоб поново ојача, вратиће се такмичењу у новој категорији – до 66 килограма.
-У међувремену, тренерски рад ми је фокус: кампови, сарадња са клубовима из већих градова и систематски развој младих талената – казао је он.
Као и сваки спортиста, сања о великим међународним постољима и Олимпијским играма. Али његове амбиције нису само личне. Он гради систем, људе и вредности. За Кикинду, Немања није само шампион на татамију, већ и шампион карактера. А највећи успеси, чини се, тек су пред њим.
Т. Д.
Милић се надовезао.
Д. П. 
– Такмичење „Загреб опен” најбитније је Хрватима у овом спорту, изузимајући државни шампионат, најбољи им долазе на тај турнир, који је бодовни у њиховој земљи и нама је била част да се опробамо с елитом хрватског џуда, а ја сам презадовољан како су наши момци радили. Сада с много оптимизма очекујемо војвођанско првенство, а потом и првенство Србије – каже Милић.