Победом у финалу након пенала, резултатом 3:2 (1:1 било је током игре), екипе Кафе бара Нађа из Кумана над домаћим тимом Мењачницом Меја 86, вечерас је у Мокрину окончан турнир у малом фудбалу, који је, под покровитељством МЗ Мокрин и Града Кикинде, током минулих дана окупљао 12 екипа. Победнички састав инкасирао је тако 170 хиљада динара, другопласираном је припало 50, а Зироубету, екипи која је победила тим Стоваришта Ковачевић после резултата 1:1 и потом бољег извођења пенала у утакмици за треће место, 25 хиљада динара.
Жељко Попов из Мењачнице Меја 86 најбољи је стрелац турнира, за најбољег играча проглашен је Игор Дражић из победничке екипе, а најбољи чувар мреже такође је из редова Куманчана – Сава Вадаски. Градски већник за спорт Драган Пецарски нагласио је:
– Град Кикинда наставиће да улаже у ову спортску манифестацију да би турнир постао традиционалан, а имајући у виду да је термин у Мокрину идеалан, наредне године циљ ће нам бити довођење још већег броја екипа.
Дејан Ивановић председник Савета МЗ Мокрин, додао је:
– Угостили смо, на овом другом по реду турниру, екипе из: Руског Села, Кикинде, Кумана, Новог Бечеја, Аде и наше домаће Мокринчане, а потрудићемо се да их већ наредне године буде и из више места, као и да подигнемо квалитет такмичења.
Ђаци ОШ “Васа Стајић” у Мокрину данас су учествовали у садњи своје Школске шуме. У делу познатом као Некина бара засађено је 400 стабала бреста, тополе, храста и врбе „дафине”. У садњи су помогли чланови Удружења грађана “Некина бара” и радници расадника “Викумак”. Акцију “Школске шуме” локална самоуправа предузима од 2014. године, а Град је, само у 2022. години, засадио 17 хиљада стабала.
Пошумљавање у Кикинди и околини спроводи се и као део кампање „Засади шуму“, чији су покретачи „Adria Media Group“ и „dm drogerie markt“, уз подршку Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде – Управе за шуме, Министарства просвете, науке и технолошког развоја, ЈП „Србијашуме“, ЈП „Војводинашуме“, Покрета горана Србије, Привредне коморе Србије, Ботаничке баште „Јевремовац“, Биолошког факултета Универзитета у Београду, Шумарског факултета у Београду, Шумарске школе Краљево, Завода за заштиту природе, Покрајинског секретаријата за урбанизам и заштиту животне средине и Института за шумарство.
Данашњој садњи у Мокрину присуствовао је и градоначелник Никола Лукач са сарадницима.
Турнир у малом фудбалу у Мокрину улази у завршну фазу. Вечерас, од 18 сати, на распореду су полуфиналне утакмице, а сутра увече биће одигран меч за треће место потом и финале.
У утакмицама четвртфинала постигнути су резултати: Зироубет (на насловној слици) – Грађевинар Бране 4:1, Стовариште Ковачевић (на слици) – Термо Драгонс 3:0, Гејм Хаус – Кафе Нађа 1:4 и Мењачница 86 – Хостел Папарацо 6:4. Тако ће се у полуфиналу састати: Зироубет – Мењачница 86 (18 сати) и Стовариште Ковачевић – Кафе Нађа (19 сати).
Утакмицама последњег кола такмичења по групама, синоћ је у Мокрину завршена прва фаза турнира у малом фудбалу, а за уторак од 18 сати, заказани су елиминациони мечеви четвртфинала. Састаће се: Мењачница 86 – Хостел Папарацо, Стовариште Ковачевић – Термо Драгонс, Гејм Хаус – Кафе Нађа Кумане и Зироубет – Грађевинар Бране. Финале је на распореду у петак, а победнику ће припасти 170 хиљада динара.
Највише становника Мокрин је имао, по попису из 1931.године- 9.107 што је за чак 3.837 више него према попису из 2011.године.
Према попису из 1869.године Мокрин је имао 8.502 становника, а 1991. 6.300 становника.
Први пад броја становника јавио се између 1869. и 1880.године као последица повећане смртности и смањеног природног прираштаја због честих епидемија, али и исељавања. Између ова два пописа, било је епидемија колере (1873.) и тифуса. У наредне две деценије, између 1880. и 1900. број становника је повећан (за 1.613 лица) због усељавања и позитивног природног прираштаја. Поново следи пад у првој деценији XX века, због исељавања, пре свега у Северну Америку.
Између 1921. и 1931,године број становника повећан је природним прираштајем и досељавањем оптантских и других породица.
Према попису из 1948. Мокрин је имао 738 становника мање него 1931 (пописом евидентирано 8.369 становника). Иако је, у периоду од 1945. до 1948. године, овде насељено стотинак породица из Босне са око 700 чланова, ни оволики број усељених није успео да покрије смањење популације настало током Другог светског рата.
Године 1777. забележен је сукоб између становника Мокрина и Тисахеђеса (Иђоша) око острва Ђукошин на реци Аранки. Становници Мокрина су се пожалили да општина Тисахеђес покушава да присилно присвоји острво које припада атару места Мокрин и да су чак прибавили једног инжењера који је дошао да подигне граничну хумку.
Ово је само један од примера на који начин су се власти Дистрикта суочавале са покушајима да им се умањи територија која је била под привилегијама заштићеноом аутономијом. Дистрикт је оштро реаговао и, 25. јуна, послао допис Земаљској администрацији да се одлуке Привилегије морају поштовати и да спречи овакву самовољу властелина.
Сукоб око ове међе наставио се у неколико наврата, али сваки пут су власти Дистрикта одлучно реаговале на покушај угрожавања повељом загарантоване аутономије.
Фудбалски клуб Делија из Мокрина током последње трећине ове године обележава столеће постојања. Након изложбе клупских фотографија која је отворена баш на дан када је Делија основан пре 100 година (28. августа 1922.), потом, 7. септембра, свечарске утакмице прве екипе мокринског клуба против јуниорског погона суботичког Спартака, још ће на Дан месне православне Славе, 21. новембра, бити представљена и књига „Сто година фудбала у Мокрину”.
Хроничар (све)мокринског битисања, па тако између осталог и фудбала у овом некада највећем селу Краљевине Југославије па и потоње СФРЈ, проф. Драгољуб П. Бадрљица, специјално за портал „Кикиндски”, написао је пригодни чланак.
Како „АЈДУЦИ” постадоше „ДЕЛИЈЕ”
(мале приче што на бајке личе, поводом обележавања једног века постојања)
Делија 1930. године
Лазар (Миливоја) Тешић Мокринчанин је, достојан великог поштовања. Потицао је из лозе Теодора Теше Бајшанског (1693- 1777.) од којега настаде презиме Тешић у Мокрину. Лазар је рођен 1906. године у Мокрину. Пре Првог рата бавио се телесним вежбањем у мокринском Соколском друштву. Мокринчани су се спремали за соколски слет о
Петар Попов Кршин
Видовдану 1914. године у Великој Кикинди али им је аустроугарска полиција забранила одлазак. Основну школу похађао је у родној варошици, а са радошћу је дочекао 1. март 1919. године, када је почела са радом Српска гимназија у Великој Кикинди, коју је похађао, а наставио и завршио у Суботици. Правни факултет завршио је у Суботици, јер му је отац Миливој, као српски добровољац из Првог светског рата, одбио добровољачку земљу и прихватио се државне службе (железничар). Као дипломирани правник имао је велику част да бива одабран, као врсни вежбач Сокола, за трогодишњу Предњачку соколску школу у Прагу од 1931. до 1934. године.
Др Душан Новаков
Касније ће постати начелник Соколског друштва Суботица, једног од најбоље уређених друштава у Краљевини Југославији. Истакао се осмисливши слетски свечану игру „Хеј Словени”, где је вежбало укупно 3.220 учесника. За тај подухват признање му је одало само руководство Соколског врха тадашње Чехословачке, дарујући му, са посветом, велику монографију. Међу оснивачима, који су поставили темеље потоњем СК Делија, које увек треба наводити су и: Петар Попов „Кршин”, Урош Бадрљица и Душан Адамов „поп Душа”.
Ово је прича која треба да помогне будућим истраживачима када се буде наводила година настанка фудбалског клуба. Писац ових редова имао је среће и част да чује и забележи сећања Лазара Тешића.
„Почели сми се окупљати и играти у малој улици иза наше (Тешићеве) куће, угао улица Ђура Јакшић и А. Ранковић. По завршетку Првог рата, бригу о нама дечурлији, тако ми се чинило, нико није водио. Прихватио нас је Аксентије Убавић (убијен од стране шваба (намерно пишем малим словима злочинце) октобра 1941.), који је имао кафану на Брегу (данас у тој кући живи породица Лазе Кувизића). Замислите, са нама је припремао позоришне комаде.
Научио нас је: шта је улога, чин, песма, кретање на позорници и све оно што је потребно у тој прилици. Чика Аксентије није могао да се уклопи у ниске критеријуме који су тада, после рата, владали. Увек је стремио ка вишим и даљим циљевима. Код њега смо припремали озбиљне позоришне комаде: „Ајдуци”, „Лажа и паралажа” од Јована Стерије Поповића, „Школски надзорник”, „Љубавно писмо”, „Француско – пруски рат” од Косте Трифковића и друга дела. На Божић 1920. године извели смо позоришни комад „Ајдуци”.
Представљање књиге “Делија банатски Уругвај” 2011.
Писац ових редова успео је да пронађе књижице из којих су глумци припремали позоришну представу, потписе на насловним странама и све то провери у разговорима са господином Лазаром, који је као судија Врховног суда Војводине у пензији живео у Новом Саду и у старости био слеп. Дејствујућа лица су били: Лазар Тешић – Милета арамбаша, Петар Попов – Обрад, Лазар Кнежев – Живојин, Душан Адамов – Витомир, Урош Бадрљица – Иван, Коста Јовић – Петар, сви Милетини момци, Мита Димитрије Кнежев – Срећко, Миле Попов – Ненад, Бранко Живанић – Лука, Сава Бугарчић – Андрија, сви Обрадови момци, Данка Маленичина – Зелида , једна Туркиња.
Тако је почело дружење једне изванредне генерације деце старости од 11 до 14 година, које су настављали такмичењем у „шорању крпењаче”, па преко незаборавних утакмица на Вашаришту, оркестара, забава, избора лепотице Мокрина, заједно са београдским листом „Време” и другарством достојним највећег поштовања.
Делија значка
А када се повео разговор око имена клуба, Лазар Тешић предложио је ДЕЛИЈА, под утицајем народних песама, што на турском језику значи јунак, што и би усвојено.
Прва утакмица одиграна је 1922. године, па ће Петар Попов „Кршин”, најважнија личност клуба, усвојити ту годину као почетак.
По једној причи прву лопту у Мокрин донео је студент медицине у Грацу Душан Љ. Новаков, купивши је у „златном” Прагу.
По другој причи, лопту су купили код Телбиса у Великој Кикинди, гимназијалци: Душан Адамов, Петар Попов и Урош Бадрљица и сликали се са њом.
Живојин Секулић
Судбина ће се са некима немилосрдно поиграти: Живојин Секулић, неуморни организатор, умре навршивши само 19 година. Споменик су му подигли његови „Делијаши”, а срушили неки нечасни људи око 2000. године, Урош Бадрљица постаће бележник мокринске Општине, начелник Соколског друштва и завршиће трагично после Другог светског рата, Димитрије „Мита” Кнежев (1909-1997.) завршио је Правни факултет, писао песме и књиге о свом завичају, Новом Саду, Београду, Маутхаузену, Гросрамингу, филијали Маутхаузена, Голом Отоку… Преживео је страхоте логора Маутхаузен, а вест о његовој смрти у Београду доћи ће у Мокрин после више од месец дана.
Највећи скуп „Делијаша”, играча и навијача, обележавајући 50. годишњицу клуба, био је на Велику Госпојину дан славе клуба, 1970. године, када су били живи многи оснивачи, чланови управе, играчи и навијачи (Петар Попов „Кршин”, Душан Адамов „поп Душа”, Лазар Тешић, Мирко Кнежев, отац тројице синова, играчи: Димитрије Кнежев, Паја Бадрљица, Аркадије Кулаузов… Из Аргентине је само за ту прилику допутовао Стеван И. Дражић.
Они су најбоље знали коју годину треба узети за почетак, јер није забележено да је један фудбалски клуб настао од скупине млађаних глумаца који су имали своју позоришну књижницу.
На питања радозналих новинара и знатижељника: „Како је све то могло да се дешава у Мокрину баш тако”, следио би скоро једногласно јасан одговор: „Тако смо хтели, могли и смели”.
Лазар Тешић преминуо је 18. маја 1991. године у Новом Саду и сахрањен је близу гроба Мирослава Антића. Таква је била Божија воља.
Богдан Ибрајтер Тане, дугогодишњи новинар београдске Политике више пута писао је о Делији и Делијашима. Под насловом „Делија, банатски Уругвај” Тане је са сарадницима 2011. године објавио изузетну и подацима пребогату књигу.
Поводом ове значајне стогодишњице, спрема се нова, коју ради Јован Вељин Мокрински са помоћницима.
Мокрин и ФК Делија, као области проучавања, обилују занимљивим причама без краја, као и многа друга места. Само се мора прионути на дуготрајни рад и темељна истраживања.
Драгољуб П. Бадрљица, проф. физичке културе из Мокрина
Победом у финалу након пенала, резултатом 3:2 (1:1 било је током игре), екипе Кафе бара Нађа из Кумана над домаћим тимом Мењачницом Меја 86, вечерас је у Мокрину окончан турнир у малом фудбалу, који је, под покровитељством МЗ Мокрин и Града Кикинде, током минулих дана окупљао 12 екипа. Победнички састав инкасирао је тако 170 хиљада динара, другопласираном је припало 50, а Зироубету, екипи која је победила тим Стоваришта Ковачевић после резултата 1:1 и потом бољег извођења пенала у утакмици за треће место, 25 хиљада динара.
– Град Кикинда наставиће да улаже у ову спортску манифестацију да би турнир постао традиционалан, а имајући у виду да је термин у Мокрину идеалан, наредне године циљ ће нам бити довођење још већег броја екипа.
Ђаци ОШ “Васа Стајић” у Мокрину данас су учествовали у садњи своје Школске шуме. У делу познатом као Некина бара засађено је 400 стабала бреста, тополе, храста и врбе „дафине”. У садњи су помогли чланови Удружења грађана “Некина бара” и радници расадника “Викумак”. Акцију “Школске шуме” локална самоуправа предузима од 2014. године, а Град је, само у 2022. години, засадио 17 хиљада стабала.
Министарства просвете, науке и технолошког развоја, ЈП „Србијашуме“, ЈП „Војводинашуме“, Покрета горана Србије, Привредне коморе Србије, Ботаничке баште „Јевремовац“, Биолошког факултета Универзитета у Београду, Шумарског факултета у Београду, Шумарске школе Краљево, Завода за заштиту природе, Покрајинског секретаријата за урбанизам и заштиту животне средине и Института за шумарство.
Турнир у малом фудбалу у Мокрину улази у завршну фазу. Вечерас, од 18 сати, на распореду су полуфиналне утакмице, а сутра увече биће одигран меч за треће место потом и финале.
Научио нас је: шта је улога, чин, песма, кретање на позорници и све оно што је потребно у тој прилици. Чика Аксентије није могао да се уклопи у ниске критеријуме који су тада, после рата, владали. Увек је стремио ка вишим и даљим циљевима. Код њега смо припремали озбиљне позоришне комаде: „Ајдуци”, „Лажа и паралажа” од Јована Стерије Поповића, „Школски надзорник”, „Љубавно писмо”, „Француско – пруски рат” од Косте Трифковића и друга дела. На Божић 1920. године извели смо позоришни комад „Ајдуци”.
Они су најбоље знали коју годину треба узети за почетак, јер није забележено да је један фудбалски клуб настао од скупине млађаних глумаца који су имали своју позоришну књижницу.
Лазар Тешић преминуо је 18. маја 1991. године у Новом Саду и сахрањен је близу гроба Мирослава Антића. Таква је била Божија воља.