Др Светозар Белеслин (83), након краће болести, преминуо је у Општој болници у којој је, као педијатар, провео читав радни век.
Др Белеслин, како истичу његови пријатељи, али и колеге био је свестран и изузетан. На чело Одељења педијатрије постављен је са 37 година и наредних 28 обављао је ову дужност.
-Др Светозар Белеслин био је човек од којег смо сви ми пуно тога научили – истакла је в.д. директорица Опште болнице др Весна Томин, такође педијатар. – Оставио је неизбрисив траг у здравству нашег града. Имао је чврста морална начела од којих није одступао, а читав живот посветио је лечењу деце. Осим болесној деци, био је стуб ослонца и подршка њиховим породицама.
Остаће упамћен и као изврстан шахиста (о чему је недавно и „Комуна“ писала), дугогодишњи председник Добровољног ватрогасног друштва, играо је преферанс и рекреативно се бавио тенисом.
Комеморација поводом смрти др Светозара Белеслина биће одржана сутра (петак) Библиотеци Опште болнице, а сахрана је у суботу.
Како је подсетио Саво Орељ, председник градског СУБНОР-а, на данашњи дан, пре тачно 84 године, вођена је крвава борба у којој је страдало 17 Кикинђана.
– Подизањем устанка у Србији, 7. јула, дат је сигнал свима који су били спремни да пруже отпор окупатору. Већ 28. јула, двадесетдвојица Кикинђана формирају партизански одред на локацији код Ливнице. За команданта је изабран Угљеша Терзин, а за политичког комесара Рада Трнић Попа. У наредним данима успешно су извели две диверзије – једну на Симићевом салашу, другу на железничком чворишту према Новом Милошеву – казао је Орељ.
Због боље локације и већих шанси за безбедност, одред се премешта на Симићев салаш. Домаћини, Ника Симић са сином и неколико помоћних радника, прихватају борце и обезбеђују им храну и уточиште. Ипак, међу становништвом било је и оних који су сарађивали са окупатором. Немачка полиција добија дојаву да су уочени људи у униформама, а касније им додатно помажу признања двојице заробљених чланова Одреда, једног курира и једног члана Комунистичке партије из Покрајине задуженог за омладину. Они су на путу према Кикинди ухапшени и мучени, и на крају су одали локацију на којој се налазе њихови саборци.
У раним јутарњим сатима, на данашњи дан, преко 350 немачких војника извршило је напад на Симићев салаш. У жестокој борби страдало је 11 бораца. Убијена су и четири војника Вермахта, а више их је рањено.
У том тренутку, заменик команданта био је са групом бораца недалеко од салаша, на обуци. Када су чули пуцњаву, вратили су се и успели да прихвате преживеле саборце. Немци су већ упали на салаш, и митраљеским рафалима покосили кукурузишта и конопљу у којима су се партизани крили. Погинули су бачени у заједничку гробницу.
Из освете, Немци су стрељали Лазара Симића, сина домаћина, као и петорицу помоћних радника који су помагали Одреду. На месту данашњег споменика налази се седамнаест обележја – за погинуле борце и стрељане цивиле.
– Главнина малобројног одреда је уништена. Преживели су се касније прикључили Мокринском одреду, који је заједно са Кумановачким и другим одредима убрзо формирао Севернобанатски партизански одред – истакао је Орељ.
