knjige

slepi-poezija-(6)

У организацији слепих „Северни Банат“  организована је промоција књига поезије чији су аутори Ратомир Шћепић, Јелка Бота и Јагода Накрајкућин, више пута награђивани и објављивани.

Јелка Бота пише песме од ране младости и има пет самосталних збирки. Последњу под називом „Све моје“ је написала са Јагодом Накрајкућин:

-Пишем различиту поезију. Моје песме говоре о ономе што је дубоку у човеку, о ономе што осећамо, што свако од нас носи, о животу. Волим да пишем о деци и за децу. Сматрам да нема више добрих бајки и наши најмлађи треба да читају приче које ће им развијати машту.  И хаику поезија је део мог стваралаштва.

На евиденцији организације „Северни Банат“ је 150 чланова од којих је 20 одсто активно, окупља се и учествује у раду организације, додала је Јагода Накрајкућин која је и председница организације.

-Моје песме посвећену су завичају и родном Банату. У књизи постоји и посвета – напоменула је Накрајкућин.

Ратомир Шћепић представио је трећу самосталну књигу „Љубав је јача од свега“.

-Објединио сам породицу, љубав, духовност, родољубивост. У збирци је шездесетак песама и у првом делу „Изданци моје душе“ пишем о мојим праунуцима, у другом делу је љубавна поезија и у трећем делу су родољубиве песме – истакао је Шћепић

Промоцији књига присуствовала је и чланица Градског већа Маријана Мирков .

-Уметност и књижевност не познаје препреке и овај догађај то и потврђује. Доказ је и да снага емоције пронађе свој пут. Локална самоуправа је ту да подржи ово и слична удружења – додала је Маријана Мирков.

Књиге су штампане су средствима Министарства културе.

А.Ђ.

knjige

Народна библиотека „Јован Поповић“ расписала је наградни конкурс за најбољи трејлер за књигу, намењен деци и младима до 20 година. Циљ је да млади, на креативан и занимљив начин, препоруче књиге својим вршњацима.

Филм може да траје од 30 секунди до 10 минута, а радови могу бити индивидуални или тимски. Учесници који желе помоћ у реализацији могу затражити ментора путем имејла: kultura@kibiblioteka.gmail.com, са назнаком „Желим ментора“.

Готове радове потребно је послати на исти имејл до 15. октобра. Један аутор може да учествује са највише два рада – једним самосталним и једним тимским.

Конкурс је јединствен у Србији и региону, јер омогућава младима да једни другима препоручују књиге кроз форму кратког филма. Односи се на наслове објављене у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској и Северној Македонији.

У циљу популаризације писане речи међу младима, Библиотека овај конкурс организује од 2018. године.

Istvan-Marta
-Имала сам срећу да се четврт века бавим оним што волим. Књиге су ми светиња,  још од ђачких дана. Моји нераздвојни другари. Чаролији лепе речи, када је духовни ужитак у питању, нема равна. На располагању сам у библиотеци имала све вредно написано на српском и мађарском. Предиван угођај.  Док прелиставаш пожутеле странице, буди ти се и распламсава радозналост. Хоћеш да сазнаш више од написаног, па се хваташ нових записа, а потом настојиш да то новооткривено, а драгоцено за историју или занимљиво за јавност, обелоданиш. Још ако знаш језик – знаш све.
Тако у најкраћем Марта Иштван дефинише сопствени радни опус у Градској библиотеци „Јован Поповић“, који се, у највећој мери, сводио на ангажман у позајмном одељењу, да би потом преузела поступак обраде књига на српском и мађарском језику.
И није ова наша суграђанка само „обичним“ читаоцима била на услузи. Одаје кикиндског храма књиге походили су и они који воле  да пишу,  односно мање или више успешни истраживачи прошлости. А Марта је чинила све да те особе што брже и лакше дођу до неопходне литературе, упућивала их на одговарајуће, по њих кључне, детаље писаних трагова овдашњег битисања кроз векове.
И шта се, у једном моменту, десило? На наговор неколицине тих којима је свесрдно помагала, уплови и она у списатељске истраживачке воде. Познавање српског и матерњег, мађарског, језика, као и на факултету  потпуно овладавање немачким, а уз то и руским, били су јој, а и данас су, од непроцењиве вајде.
Марта Иштван за кратко време постала је поуздан и плодоносан хроничар овог дела Баната. И оно што је посебно занимљиво: њен одабир и обрада тема одступају од устаљене матрице већине локалних истраживача прошлости  – да се већ објављено прерађује и компилира, чак и преписује, па „крсти“ као сопствено ауторство. У опсегу њеног интересовања су понајвише људи из давних времена и њихове судбине, о којима пише без идеолошког и етничког зазора. У Мартиним књигама сусрећемо се са галеријом „нових“ ликова, и те како битних за доба у којем су живели, а због  културних, архитектонских, привредних и других трагова који су иза њих остали, и данас, а и убудуће, вредних  помињања и поштовања.
Наша саговорница се, пишући о историји родног града, прво окушала у новинарству. Од 2000. године текстове о завичајној прошлости објављује, сем у кикиндским медијима, у војвођанским гласилима на мађарском језику. Поменимо „Хет Нап“, „Мађарсо“, „Римокатолички гласник“… Временом у њој сазрева жеља да огромно знање овековечи у тврђим корицама од новинске хартије.Марта своју прву књигу посвећује покретачима опекарске индустрије у нашем граду. Саставља својеврсни родослов немачке породице Бон, која, забележила је, досељава из Неузине и овде, између осталог, подиже црепану, која ће у деценијама које следе прославити Кикинду.
-Потрудила сам се да Бона што објективније представим, односно да ту причу растеретим идеолошких стега и заклона, којима су у приличној мери били оптерећени поједини аутори који су се раније бавили овом темом – вели Марта. – Бон је, у целини, био позитивна личност.
Значајно је допринео свеукупном, пре свега привредном, развоју наше средине. На светлост дана изнела сам мноштво података који то потврђују…
Марта 2010. године започиње прикупљање грађе за књигу „Великокикиндске немачке грађанске породице  пре Другог светског рата“, коју, у сопственом издању, уз одређену финансијску помоћ локалне самоуправе,  на српском, мађарском и немачком објављује три године касније. Дело, на иницијативу потомака кикиндских Немаца, који живе у САД и Канади, а не знају немачки језик, с којима је Марта ступила у контакт, доживљава и енглеско издање.
У обимном списатељском опусу Иштванове поменимо у личној продукцији  2012. године штампану књигу на два језика „Кикиндска галерија лица“, у којој се бави суграђанима вредним пажње и уважавања, са којима је као новинар  разговарала. Три године касније следи њено ново ауторско издање на четири језика – српском, мађарском, немачком и енглеском, с подужим насловом „Историја породице Кример – и Суваче у Великој Кикинди“.
Ево најкраћег сижеа Мартиног приповедања. Предузетник Фабијан Кример, овдашњи Немац иначе,  1909. године од групе локалних задругара српске националности за 1.600 форинти, што је тада био огроман новац, купује нешто раније из Падеја у деловима допремљени млин на коњски погон. Сувача је, као власништво породице Кример, под надзором Фабијановог сина Јохана, несметано функционисала све до 1945. године, када је конфискована и проглашена културним добром од државног интереса. Дирљива је, болна и поучна животна прича Кремера, у којој је кључна личност Јохан, који после ослобођења, за разлику од већине својих сународника, са својим ближњима остаје у Кикинди, у породичном дому недалеко од млина.  Обољева и 1954. умире. Јоханова ћерка, иначе, живи на корак од Суваче, док су јој деца у Немачкој.
Марта  је потрошила чак три године на хроничарски подухват о споменицима на укупно 11 кикиндских гробаља с насловом „Сећање за будућност“. Нису, упозорава Марта, само уличне зграде аутентични трагови завичајне прошлости. То су и места на којима почивају наши потомци – Срби, Мађари, Немци, Јевреји и остали. Пуно је оних који завређују да их нова поколења преко штива упознају. Следи ускоро Мартина нова књига на ову тему. Стваралачка инвентивност ове наше тихе и ненаметљиве суграђанке као да нема граница.
Марта, иначе, живи сама. Супруг јој је давно преминуо. Син и ћерка су се осамосталили, имају своје породице, а мамини су редовни, наравно и најдражи, гости. Стан у Галадској  јунакиња наше приче претворила је у својеврсну ризницу лепе литературе, вредних сликарских дела, униката примењене уметности, порцеланских фрагмената из давних времена, атрактивних сувенира донетих са бројних путописних дестинација широм света, личних рукотворина…  Инспиративан амбијент за Мартина нова списатељска остварења.
М. Иветић
biblioteka-kisa-(2)

Пљусак који је синоћ захватио Кикинду довео је до тога да је у Народној библиотеци прокисао плафон изнад Дечијег одељења, просторија у ком се налази рачуноводство, као и у канцеларији директора где је отпао део плафона. Како сазнајемо од директора Бранета Марјановића проблем је настао јер олуци, који су били очишћени, нису могли да приме велику количину воде које је пала у једном моменту. Наиме током протекла 24 сата на територији града пало је 55 литара кише по метру квадратном.

-Библиотека од јутрос не ради за кориснике и тако ће бити до понедељка. Позвали смо мајсторе на чију препоруку је искључена струја у комплетној згради. Књиге са Дечијег одељења које су оштећене од воде суше се, а највише штете претрпело је рачуноводство где је страдало неколико рачунара. Рад ћемо прилагодити насталим околностима и потрудићемо се да у најскорије време санирамо последице настале због велике количине кише – истакао је Марјановић.

Због ванредних околности књижевно вече Гордане Ђилас заказано за 18 сати у Народној библиотеци биће одржано у Културном центру.

А.Ђ.

 

error: Content is protected !!