Српска православна црква данас ће прославити Васкрсни понедељак, други дан Васкрса којим почиње Светла недеља.
На Васкрсни понедељак се настављају гозбе и весеља, на којима се угошћавају рођаци, кумови, комшије и пријатељи. То је време када се окупља родбина и из удаљенијих крајева, а у многим местима се организују литије, укључујући и манастир Хиландар.
У Србији, претежно у војвођанским селима, задржао се обичај поливања девојака на Васкрсни понедељак, када млади момци обилазе фијакерима или каруцама девојке у селу и са собом воде тамбураше или сами свирају, али носе кантицу или ћуп помоћу којег ће полити девојку.
Симболично, поливање водом представља спирање пређашњих девојачких греха, а то такође подсећа и на то како је Исус својим апостолима опрао ноге. Поред тога, сматрало се да што више неки момак полије девојку, значи да је већа шанса да ће је запросити. Након тога, девојка их служи фарбаним јајима, колачима и вином, а понекад заигра с њима и коло.
Васкрсни понедељак се у појединим местима зове и побусани понедељак јер, по народном обичају, треба побусати гробове умрлих сродника бусењем зелене траве.
У порти храма у Руском Селу, одмах након васкршње литургије, одржана је Туцанијада за децу – али не као класично такмичење, већ као топао празник заједништва, радости и повратка коренима.
Чак 62 малишана, различитих узраста – од најмлађих до средњошколаца – окупило се да учествује у овом веселом догађају. Јаја нису бирана нити припремана унапред – свако дете користило је јаје које насумично одабрало. Иначе, сва јаја фарбала су деца током током радионице на Велики петак, што је целој причи дало посебну чар и лични печат.
Иако резултат није био у првом плану, најтврђе јаје ове године имала је мала Берта Киара, која је у финалу победила дечака Алексу Ђурасовића.
Ипак, како истиче свештеник Слободан Дивљаков, суштина Туцанијаде у Руском Селу није у победи.
-Данас је све протекло у радости, што је и суштина Васкрса. Христово васкрсење решило је највећи људски проблем – смрт. Та радост се преноси и на децу. Црква нас учи да радост произилази из односа и љубави. Стога, нема губитника – сви су победници – поручио је он.
Симболика јајета, додаје, носи дубљу поруку – оно што делује неживо, у себи крије живот. Његово разбијање представља управо ослобађање тог живота, па су, у том смислу, и они чија су јаја разбијена – победници.
Сва деца која су учествовала добила су пакетиће, док су првопласирани и другопласирани награђени нешто богатијим поклонима. Организатори су свесно избегли да подстичу такмичарски дух, стављајући акценат на заједништво и радост празника.
Овом догађају присуствовали су и гости из околних места, али и многи који су се, управо поводом Васкрса, вратили у своје родно Руско Село, што Туцанијаду чини не само дечјом игром, већ и снажним симболом окупљања и припадности.
У духу Васкрса и заједништва, у суботу у Сајану су по 32. пут одржане „Ускршње народне игре“, манифестација која из године у годину окупља све већи број малишана и чува лепоту традиције.
У организацији Друштва за неговање традиције и екологије „Делибаб“, овај празнични догађај обојен је дечјом радошћу, шареним јајима и разиграном атмосфером. Око 80 деце учествовало је у такмичењима, док је изложбу украса и рукотворина употпунило више од 50 излагача, што је, како истичу организатори, премашило очекивања.
У такмичарском делу програма, треће место освојио је КУД „Сцена“ из Банатске Тополе, друго место припало је ОШ „Мора Карољ“ из Сајана, док је прво место такође освојило КУД „Сцена“ из Банатске Тополе. У изложби фарбаних јаја и ускршњих фигура, у категорији деце, прво место припало је Тијани Ротаров која је награду поделила са Потлока Давидом и Кочиш Давидом, а међу награђенима су и Рацков Хана и Катић Хана. У категорији одраслих, најуспешнија је била Даница Накрајкућин, друго место освојила је Весна Буљин, док је треће место припало КУД-у „Еђшег“.
– Иако смо ове године морали да померимо термин одржавања, одзив је био изузетан. Посебно ме радује велики број деце и лепа атмосфера која је владала током целог дана – истакла је председница удружења Силвија Тосеги.
Посетиоци су уживали у богатом програму – од такмичења у народним играма, преко изложбе украшених ускршњих јаја и фигура, до омиљене дечје игре – тражења јаја, која је због великог интересовања организована у две узрасне групе.
Најуспешнији су награђени, али, како су многи истакли, највећа награда била је управо прилика за дружење, игру и очување обичаја. Посебну чар догађају дали су и најмлађи учесници – деца из вртића, која су песмом и рецитацијама улепшала свечано отварање.
„Ускршње народне игре“ у Сајану још једном су показале да традиција живи кроз дечји смех, креативност и заједништво, остављајући иза себе топлу успомену и ишчекивање наредног сусрета.
У духу Васкрса, радости и заједништва, у порти храма Светих Козме и Дамјана први пут је одржана туцанијада, која је окупила најмлађе суграђане и донела осмехе на лица свих присутних.
Према речима организатора, проф. Драгана Оџића, у надметању је учествовало око тридесеторо деце, а читав догађај протекао је у изузетно лепој и топлој атмосфери.
– Било је заиста дивно. Деца су била весела, раздрагана и није уопште било важно ко ће победити. Најбитније је да су уживали и да су отишли кући срећни – истакао је Оџић.
Иако резултат није био у првом плану, најуспешнији такмичари су награђени – прво место освојио је Марко Филипић, док је друго припало Стефани Лукић. Они су добили медаље, док су сви остали учесници награђени захвалницама и књигама, као симболом учешћа и труда.
Оно што ову туцанијаду чини посебном јесте чињеница да је одржана у храмском дворишту, што јој даје додатну духовну димензију. Организатори верују да је ово тек почетак једне лепе традиције која ће из године у годину окупљати све више деце.
На крају, како истиче Оџић, најважнија порука коју су деца понела јесте да су – сви победници.
На препуном тргу у Мокрину, уз смех, навијање и неизвесне дуеле, одржано је данас 36. Светско првенство у туцању фарбаним васкршњим јајима, манифестација која из године у годину потврђује статус једног од најпрепознатљивијих обичаја овог краја.
У обе конкуренције виђена је велика борба, али и изненађења. У јуниорској категорији титулу је освојио осмогодишњи Душан Терзић из Мокрина, ученик Основне школе „Васа Стајић“, којем је ово било прво учешће – и одмах победничко.
– Први пут учествујем. У тражењу победничког јајета ми је помогао тата. Целу зиму смо тражили јаје, много смо их прегледали. Честитам Ускрс свима! – рекао је мали шампион.
До победе је дошао након што је у полуфиналу савладао Ивана Терзића, док је у финалу био бољи од Георгија Маленчића, који је заузео друго место. Треће место припало је Ивану Терзићу.
У сениорској конкуренцији славила је Ивана Продановић, којој ово није прва титула – победнички пехар освајала је и као дете, али и 2022. године.
– Бити светски шампион је прелеп, неописив осећај. Имала сам трему, највише сам се плашила Иве Дилбера јер ме је раније победио. Одабрати јаје било је тешко, тата ми је помогао, као и његов пријатељ Жига. Победничко јаје смо тражили од јануара – каже Продановићева.
У финалу је била боља од Миливоја Радојчина, док је треће место заузео Иван Дилбер.
Да иза победе не стоји случајност, потврђује и председник такмичарске комисије Живица Терзић, који истиче да су искуство и припрема кључни.
– Увек победи онај ко заиста има тврдо јаје и ко се тиме бави интензивно. Не можете узети било које јаје и доћи на такмичење. Ако желите да уђете у завршницу, морате пажљиво да бирате – нагласио је Терзић, додајући да су ове године, осим домаћих такмичара, учествовали и гости из Централне Босне, Републике Српске, Шведске и Канаде.
Пехаре за друго и треће место уручио је председник Савета Месне заједнице Мокрин Горан Ристић, док је победници награду и пехар предао градоначелник Кикинде Младен Богдан.
Организатори манифестације су Месна заједница Мокрин и Удружење „Чуваркућа“, уз подршку Покрајинске владе и Града Кикинде.
Најрадоснији хришћански празник, Васкрс, у Кикинди је обележен свечаном литургијом која је окупила велики број верника, потврђујући снагу вере, заједништва и духовне обнове. Храм је био испуњен до последњег места, а празнична атмосфера прожета молитвом, песмом и дубоким осећајем заједништва.
Током богослужења прочитана је Васкршња посланица патријарха српског, која је верницима упутила снажну духовну поруку у времену пуним изазова. У њој се истиче да речи Јеванђеља нису само апстрактне мисли, већ живе истине које се испуњавају у свакодневном животу. Посебно је наглашено да, упркос немирима и страдањима у свету, из празног Христовог гроба одјекује охрабрујући позив: „Не бојте се“.
Јереј Никола Мишковић истакао је да је овогодишња литургија једна од најпосећенијих у последњих двадесет година.
-Данас смо се окупили у огромном броју, са око 600 причасника. То је показатељ да је васкрсли Господ Исус Христос увек ту да нас сабере и уједини. Свим суграђанима желимо да празник проведу у миру, здрављу и радости, са својим најмилијима.
Васкрс, као празник победе живота над смрћу, и ове године је потврдио своје место у срцима верника. Поруке наде, љубави и заједништва биле су у средишту празничног окупљања, а посебан значај дат је породици и духовном јединству.
Градоначелник Младен Богдан честитао је празник свим верницима, истичући важност мира и слоге у данашњем времену.
-Васкрс је празник који нас подсећа да је живот победио смрт. Наши храмови су пуни, што показује колико је људима потребно јединство и окупљање око вредности које су нас одржале кроз векове. Нека овај празник донесе мир и љубав у сваку породицу – поручио је Богдан.
Свечана литургија завршена је традиционалним поздравом који је одјекивао међу окупљенима:
Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!
Након литургије, деца из позориштанцета Лане, поделили су слаткише и јаја верницима.
Поводом најрадоснијег хришћанског празника, Васкрса, православним верницима обратио се свештеник отац Бобан Петровић, упутивши снажну поруку јединства, вере и љубави.
-Честитајући нашим православним верницима Васкрсење Христово, молим се Богу да у овом времену подела, када се делимо на ове и на оне, пронађемо снагу да се ујединимо око васкрслог Христа. Као што каже апостол Христов: нема више Грка ни Јеврејина, нема више роба ни слободњака, нема више мушко ни женско – сви смо једно у Исусу Христу – поручио је отац Бобан.
Он је истакао да управо та порука и данас треба да буде у срцу сваког верника – да нас Христово васкрсење окупља у хришћанском животу, врлинама и љубави.
-Христолика љубав подразумева жртву, одговорност, па и страдање. Христос није страдао ради себе, нити због својих грехова, већ због наших. Управо по том примеру и ми треба да живимо – да будемо спремни да понекад поднесемо жртву за своје ближње. Тек тада можемо разумети пуноћу хришћанске вере и живота – нагласио је он.
На крају, отац Бобан Петровић упутио је празничну честитку свима који славе:
Снажна прича о повратку, породици и неизговореним емоцијама оживела је на сцени Културно-уметничког друштва „Еђшег“, где је вечерас премијерно изведена представа „Ернелини код Фаркашевих“ у извођењу драмске секције „Јожеф Атила“.
Публика је имала прилику да погледа актуелну и животну причу о изазовима повратка из иностранства и поновном сусрету породица које се, након дужег времена, налазе под истим кровом. Управо ти сусрети, како истичу аутори, откривају потиснуте емоције и старе сукобе, али и покрећу лична преиспитивања.
– У представи се говори о томе како изгледа повратак из иностранства, какви су изазови када се људи врате у свој родни крај и како се породице поново спајају. То је врло актуелна тема – истакла је Рамона Тот, председница КУД „Еђшег“, која је заједно са Шандором Кираљом радила на режији овог комада.
Припреме за представу трајале су од новембра, а како наводе из ансамбла, иза њих је интензиван рад који је кулминирао успешном премијером. Ова представа представља адаптацију мађарског филма из 2016. године.
Улоге су тумачили Теодора Сили (Естер), Давид Чикош (Фаркаш), Вивиен Фазекаш (Ернела), Норберт Ђуранки (Алберт), Диана Тот (Лаура) и Огњен Гавранов (Бруно).
Иначе, драмска секција „Јожеф Атила“ позната је по континуитету и посвећености. Тот истиче да сваке године припремају нову представу са којом учествују на Смотри војвођанских аматерских ансамбала.
-Јединствени смо по томе што већ три деценије без прекида учествујемо на овој смотри.
Поред позоришног програма, вече је употпуњено и отварањем изложбе ручних радова у холу друштва. Посетиоци су имали прилику да погледају уникатни накит од перлица са традиционалним мотивима, који представља део ширег пројекта очувања старих заната Панонске низије.
– Пројекат обухвата различите занате, од израде накита, преко ткања и корпарства, до природне козметике и израде медењака. Циљ је да се сачувају и пренесу традиционалне вештине – објаснила је Јолан Тот, вођа пројекта у Кикинди.
Изложба ће бити отворена за посетиоце до 4. јуна, сваког радног дана од 9 до 13 часова.
Премијерно вече у „Еђшег“-у тако је спојило уметност, традицију и савремене теме, потврдивши још једном важну улогу овог друштва у културном животу Кикинде.
Постоје животи који се не деле на детињство и одрасло доба, већ који од самог почетка траже зрелост. Двадесетчетворогодишњи Веселин Мандарин из Иђоша један је од оних људи који су одрастали брже него што је требало, али не зато што су то желели, већ зато што је живот пред њих поставио околности које се не могу одложити, не могу се игнорисати и не могу се препустити неком другом.
Када данас говори о свом детињству, не почиње од игре, школе или безбрижности, већ од једне слике која се понавља.
-Прва асоцијација на детињство ми је туга. Ходници болнице. И молитва да мајка остане жива.
И управо у томе лежи суштина његове приче — не у томе што је било тешко, већ у томе што је било континуирано, тихо и свакодневно.
Screenshot
ДЕТЕ КОЈЕ ЈЕ УВЕК ЖУРИЛО КУЋИ
Док су друга деца после школе остајала на улици, продужавала игру, тражила још један сат без обавеза, Веселин је имао само један циљ — да што пре стигне кући. Не зато што га је чекала топлина, већ зато што га је чекала одговорност. Са седам година, учио је како да скува ручак, како да препозна промену у мајчином понашању и како да реагује када се свет одједном промени унутар четири зида.
-Враћао бих се кући и никада нисам знао шта ћу затећи. Од депресивних епизода и неконтролисаног плача који би ме испратили у школу до агресије и покушаја суицида које сам затицао при повратку. То је био страх који се не гаси – искрен је Веселин.
И можда је управо то најтеже објаснити онима који никада нису живели у сличним околностима — да страх не долази у таласима, већ да постаје стање.
У кући га је чекала даноћна борба са мајчином болешћу. Са својих дванаест година, већ је водио мајку на контроле и комисије. А напољу, међу вршњацима, чекала га је борба са неразумевањем. Веселин није био само дете које носи породични терет, већ и дете које није припадало.
-Трпео сам увреде и вербално насиље јер сам био другачији. Био сам повучен, нисам имао снаге да објашњавам другима кроз шта пролазима. А нисам желео ни сажаљење. Још мање сам желео да неко сазна истину и почне ружно да прича о мојој мајци. Било ми је лакше да вређају мене него њу.
И зато је ћутао. Али то ћутање није било слабост — било је заштита.
Ипак, упркос свему, постојали су тренуци светла: кратки, ретки, али упечатљиви. Тренуци у којима је мајка била „добро“, у којима је била она коју је свет некада познавао — образована, топла, насмејана жена која пева, учи, разговара.
-Ти тренуци су ми најдражи. Кратки моменти у којима смо читали или певали заједно. Учила би ме да кувам или ми помагала са градивом у школи. Најлепша успомена ми је са завршне приредбе у вртићу. Тих дана била је добро и могао сам у њеним очима да видим љубав и понос што ускоро крећем у школу.
И можда управо у тим тренуцима лежи одговор на питање како се издржи.
-Не издржава се због онога што је тешко. Издржава се због онога што је вредно. А моја мајка јесте вредна свег труда и одрицања.
Screenshot
СЦЕНА КОЈА МЕЊА ЖИВОТ
Један од најтежих тренутака догодио се на путу, у другом граду. Ситуација која је почела као обичан повратак кући, а завршила се као борба за живот.
-Мајка је доживела епилептични напад у колима. Срце јој је стало. Није дисала. Пена и крв на устима, а ми смо у непознатом граду. Срећа па се то догодило у центру града, испред полицијске станице па су полицајци позвали хитну помоћ. Ми смо били у колима иза амбулантних кола. Тих десетак минута, док нисмо знали да ли још увек дише, били су најгори у мом животу – присећа се наш саговорник.
И управо ту, у ходнику болнице, између страха и неизвесности, родила се одлука која ће му одредити пут: да остане, да помогне, да учи. Да буде онај који неће стајати беспомоћно.
Зато Веселин данас ради у здравству. Свакодневно је у контакту са људима којима је потребна помоћ. Али за разлику од многих, он не посматра пацијенте кроз дијагнозу. Он их види као нечије најближе.
-Увек имам на уму да је то нечија мајка, отац или дете. И желим да их третирам онако како сам ја желео да се опходе према мени док сам као дете водио мајку на прегледе и контроле.
Паралелно са тим, Веселин пише. Песме и афоризме смишља од десете године, када је папир постао једино место где је могао да изговори оно што је носио у себи.
-Папир је трпео све што нисам могао да кажем – прича овај млади песник.
Из тог папира настале су књиге. Две збирке песама већ су објављене а трећа ће ускоро у штампу. Веселин тренутно ради и на свом првом роману који је, како каже, научнофантастичног карактера.
ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ОСТАО УЗ РОДИТЕЉЕ
Када данас говори о свом животу, Веселин не бежи од истине. Признаје да му је све то узело детињство, али да му је истовремено дало нешто што се не може научити: саосећање, стрпљење и снагу да остане.
-Ја сам поносан на своју породицу и на све што смо прошли. Поносан сам на свог тату што је остао са мојом мајком у браку. Прошли смо много тога али се још увек држимо заједно, и за то сам захвалан Богу.
И можда је то оно што ову причу чини посебном. Не зато што је тешка, већ зато што није огорчена.
Сада, када каже да осећа мир, то не значи да је живот постао лак. То значи да је Веселин научио да живи са свим што носи.
– Као дете сам заспивао и будио се у сузама, са страхом од тога шта носи дан. Данас легнем срећан и будим се срећан, и на томе сам захвалан.
И у томе нема велике драме, нема патетике. Само једна тиха, упорна одлука да се остане човек.
Данас, Веселин је фармацеутски техничар, медицински техничар и студент фармације.
-У Општој болници Кикинда сам сада на усавршавању, на стицању лиценце за самосталан рад. Поред тога, неких годину дана радим у Геронтолошком центру где нашим најстаријим суграђанима, поред здравствених и социјалних аспеката неге, доприносим да се осећају да је неко ту за њих.
И тако Веселин Мандарин није само младић који је прошао кроз тешко детињство. Он је човек који је из те голготе изашао са жељом да помогне другима, да говори, да разуме и да не окрене главу од туђег бола. У времену у којем се често заборавља шта значи остати уз некога — он подсећа да љубав није увек лака. Али да је, када је истинска, увек довољно јака.
Седам дана дружења, нова пријатељства, али и – нове љубави. Тако би се у најкраћем могло описати путовање које је за своје чланове организовала Синдикална организација пензионера Кикинде, Чоке и Новог Кнежевца.
Око 70 пензионера боравило је у спортско-рекреативном центру „Ајдиновићи“, између Сарајева и Тузле, где су, како кажу, уживали у природи, свежем ваздуху и – пре свега – међусобном дружењу.
– Циљ нам је био да удовољимо нашем чланству. Најважније је да се људи сретну, разговарају и друже – истиче председник Радован Субин.
Посебан значај овом путовању дао је сусрет са пензионерима из Тузле, са којима је договорена будућа сарадња. Размењене су идеје, планови и позиви за узвратне посете – Тузла ће доћи у Кикинду, а Кикинђани ће поново бити гости на чувеним сланим језерима.
Током боравка, учесници су обишли град, знаменитости и уживали у срдачном гостопримству домаћина.
– Певали смо, дружили се, ширили пријатељство. Људи су топли и отворени, заиста смо се повезали – каже Субин.
Путовање је донело и изненађења – од снега „до колена“ по доласку, до сунчаних дана на крају боравка.
Али оно што ће многи најдуже памтити јесу – емоције.
– Дешавале су се и нове љубави. Људи који су били усамљени, сада више нису – додаје Субин.
Иначе, ова организација данас броји око 9.500 чланова и редовно организује активности – од излета до крстарења. Већ средином априла планира се ново дружење на Авали, а у јуну и крстарење Тисом уз тамбураше.
Интересовање не јењава – како кажу, већ у повратку са путовања у аутобусу поставља се исто питање: „Кад је следеће?“ .
