Od dečaka koji je rano ostao bez oca, do lekara kome se dolazi sa poverenjem – jedini specijalista otorinolaringologije u Opštoj bolnici Kikinda, dobitnik najvišeg gradskog priznanja, nije čovek velikih reči, već upornosti, rada i odgovornosti, ali i optimizma.
Kada u Kikindi neko kaže „idem kod doktora Antala“, nije potrebno objašnjenje. Iza tog imena stoje decenije rada, istrajnosti i poverenja pacijenata. Medicina je bila njegov san – u doslovnom smislu.
– Otac mi je poginuo kad sam bio dete, u svojoj četrdeset četvrtoj godini. Bio je električar i na banderi ga je udarila struja. Majka je ostala sama sa troje dece, bez ikakvih prihoda- priča dr Antal.
Imao je tada samo sedam godina. Najstariji brat 14, a srednji 12. Majka Eržebet izvela ih je na put.
Posle osnovne škole u Adi, u više nego skromnim prilikama, obližnja srednja elektrotehnička škola delovala je kao realan izbor. Medicina je izgledala nedostižno.
– Nije bilo novca za autobusku kartu. Srednja medicinska škola je bila u Senti, kilometrima daleko, priseća se.
Noć pred upis dogodilo se nešto što će odrediti njegov život:
– Sanjao sam da sam lekar. Nije bio maglovit san. Bio je jasan. Probudio sam se i znao, moram da pokušam.
Nakon srednje medicinske škole i potom Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, zaposlio se u kikindskoj bolnici.
– Diplomirao sam 19. marta 1982, a 1. aprila sam već počeo da radim. Posle stažiranja, radio sam u Sajanu, usledila je vojska, VMA i škola rezervnih vojnih oficira u Osijeku, a potom ponovo rad u ambulanti u Sajanu.
Put do specijalizacije nije bio lak. Hirurgija mu je bila bliska, ali okolnosti su ga odvele na otorinolaringologiju.
Specijalizaciju završava u Beogradu 1989. godine. Ispita se i danas seća.
– Sedam profesora, svaka oblast, pitanja uzduž i popreko. Nije bilo milosti. Ali sam znao šta radim.
Seća se i kako je dočekan među kolegama:
– Bacili su me u vatru od prvog dana. I to je bilo najbolje što je moglo da mi se desi.
RAD I POSLE PENZIJE
Radni dan je nepredvidiv – od hitnih slučajeva do redovnih pregleda. U kikindskoj bolnici pokriva veliki broj pacijenata, ali svojom posvećenošću i ljudskim pristupom stekao je više od profesionalnog ugleda- poverenje ljudi. Ostao je da radi i posle penzije, evo već petu godinu.
– Regionalna bolnica ne može bez odeljenja. Neko mora da ostane. Nisam mogao da ostavim ljude na cedilu. Ako mogu da radim, radiću. Nije pitanje da li je teško, nego da li si potreban- kaže u razgovoru.
U medicini, tehnologija je važna, ali su iskustvo i ljudski pristup nezamenljivi.
– Mladi lekari su puni znanja. Ali to je kao internet – sve na gomilu, a treba izvući ono što je bitno. Znanje bez iskustva nije dovoljno. Simptomi su isti kod osamdeset odsto bolesti. Umetnost je da znaš šta nije.Medicina nije egzaktna nauka, počinje tamo gde prepoznaš čoveka, a ne snimak.
Ističe važnost principa „rrimum non nocere“.
– Kako lečiti pacijenta a da mu ne naudiš. Jer mi koliko možemo da pomognemo, možemo i da naudimo, ukazuje.
Korupciju u zdravstvu ne relativizuje.
– Zahvalnost nije isto što i mito. Ali tražiti novac – to nije lekarstvo, to je strašno. Nije svaki čovek lekar, ali nije ni svaki lekar čovek- iskren je dr Antal.
PACIJENT KAO MERA SVEGA
Svako dežurstvo, svaki pregled prilika je da se pokaže da medicina nije samo tehnika, već ljudskost. I upravo tu leži najveća satisfakcija.
– Kad vidite da dete prestane da plače. Kad čovek izađe nasmejan iz ambulante. Kad čujem dobar glas.
Najviše gradsko priznanje, za koje su ga predložile kolege i koje mu je dodeljeno krajem prošle godine, dirnulo ga je.
– Bio sam iznenađen. Obradovao sam se. Znači da je neko primetio trud i zalaganje.
I danas, posle više od četiri decenije rada i posvećenosti, dr Antal je zadržao optimizam.
-Život je kratak. I da svaki dan učiniš samo dobre stvari – i dalje će biti premalo.
A možda najbolje opisuje svoju profesiju i stav prema životu rečenica koju ponavlja:
– Za ovaj posao ne treba samo da se rodiš. Treba da ga voliš.
RUKOMET
Kao srednjoškolac igrao je u prvoj rukometnoj ligi u Potisju u Adi, sa ekipama koje su bile sam vrh jugoslovenskog sporta.
– Kad sam upisao fakultet, trener mi je savetovao da nastavim. Trebalo je da igram u Jugoviću, u Kaću. Ali nisam imao svoj automobil, putovanja na treninge po dva puta dnevno odvlačila bi me od studija. Znao sam da medicina traži punu posvećenost i da moram da izaberem jedno ili drugo- priseća se dr Antal.
DR GALIĆ
Naš sagovornik se priseća i kako ga je dr Galić, kao mladog lekara i budućeg specijalistu, odmah „bacio u vodu“.
– U Beogradu je bilo nas dvadeset dvoje na specijalizaciji. Profesor Krejović, direktor ORL klinike, pitao nas je da li smo već operisali. Jedan kolega iz Valjeva rekao je da je imao četiri operacije, drugi iz Kraljeva nešto više i tako redom. Ja sam rekao oko 400 operacija krajnika i 180 krivih nosnih pregrada. Da niste malo preterali, odakle ste vi? – čudio se profesor. Ispostavilo se da mu je dr Galić bio školski drug.
O rebalansu gradskog budžeta, planovima gradske vlasti, aktuelnim investicijama, fabrici vode i izgradnji mini postrojenja za prečišćavanje vode u selima, zainteresovanim ulagačima, blokadama i opoziciji, gradonačelnik Mladen Bogdan govorio je u podkastu Kikindskog portala.
Stariji sugrađani se, pre današnjih velikih trgovinskih lanaca, sećaju nekadašnjeg kikindskog lanca trgovina – „Angroprometa”. Sa svojom mrežom prodajnih objekata, „Angroprometove” prodavnice krasili su ukusno aranžirani izlozi, čiji je autor bila naša sagovornica Smiljana Šalgo – slikarka, dekoraterka, grafičarka, dizajnerka i mnogo toga još.
-Slikarski talenat se primeti još u zabavištu, tako je bilo i kod mene. Međutim, možda je moj dar za umetnost prva ozbiljnije primetila moja profesorica likovnog u srednjoj školi, Miroslava Kojić- priča Smiljana.
Bilo je to vreme takozvanih „Šuvarica”, odnosno zajedničkih osnova, da bi se Smiljana nakon završenog 10. razreda upisala u novosadsku Školu za grafički dizajn. Tu je usavršila svoje umetničke sklonosti, a nakon završetke srednje škole pokušala je da upiše Likovnu akademiju, ali, nažalost, nije uspela.
-Nedostajalo mi je malo više upornosti, podrške roditelja i samopouzdanja – dodaje naša sagovornica. Ipak, uprkos tome, nastavila je dalje da se usavršava i izgrađuje svoj vlastiti slikarski stil.
-Moram da priznam da ni sama sebe nisam dovoljno razumela u to vreme. Imala sam kritički odnos prema onom što slikam, i tek vremenom sam se izgradila u svom stvaralaštvu, a to je valjda i normalno- priča, uz osmeh.
-Trebalo bi napomenuti da sam ja u stvari počela da slikam iz neke vrste nezadovoljstva. Kada sam shvatila da svet ne može da bude idealan, da postoji smrt i druge ružne stvari, onda sam na neki način slikarstvom počela da se branim i da ulepšavam stvarnost. Sebe bih okarakterisala kao pitomu, a ta moja pitomost nije uvek nailazila na dobar odjek okoline, tako da sam se pronašla u slikanju, kako bih ovaj svet učinila savršenijim, jer ovo današnje surovo vreme mi se uopšte ne dopada. Zato više volim nerealno, a to mi pruža slikarstvo. Umetnost nastaje kad nešto nemate, kad ste za nešto uskraćeni – tad postajete kreativni.
Inače, Smiljana je, kako i rekosmo, pre nego što se posvetila isključivo slikarstvu bila aranžer-dekorater izloga „Angroprometa”. Nadaleko je bio prepoznatljiv izlog trgovinskog objekta u Galadskoj, koji je upravo ona aranžirala.
-Radila sam 15 godina u „Angroprometu”. Mogu neskromno da kažem da se mnogi i danas sećaju kako su s ukusom bili dekorisani naši izlozi. Čujem i sad ponekad komentare kako ne pamte takvog aranžera u našem gradu. Imala sam potpunu stvaralačku slobodu. Bilo je to divno vreme.
Međutim, „Angropromet” je ugašen, a aranžirane izloge danas sa zamenili samolepljivi plakati. U vreme dok sam ja radila kao aranžer izloga, podizala sam svoje dve ćerke bliznakinje, tako da više od deceniju i po nisam slikala. Danas su mi ćerke na doktorskim studijama hemije i mogu ponovo da se maksimalno posvetim slikanju i da mi to bude egzistencija- dodaje s ponosom, ali i nekom vrstom sete.
Osim što se vratila platnima, Smiljana oslikava i kravate, ešarpe i marame.
-To je posebna tehnika i tu geometrijski oblici nemaju skoro nikakvog značaja, jer sve oslikavam ručno. Radim specijalnim, postojanim bojama koje su otporne na habanje i perive su. Nakon što oslikam neku kravatu ili maramu, sledi peglanje, kako bi slika na kravati ili marami ostala trajno utisnuta. Malo ljudi se danas time bavi.
Svojevremeno je Smiljana Šalgo držala i likovnu radionicu za decu u kikindskom Kulturnom centru. Nakon pandemije kovida, bilo je dosta mališana koji su želeli da savladaju osnove slikanja. Trajalo je to tri godine, a ni danas ovoj slikarki ne nedostaje stvaralačkog zanosa.
-Uglavnom od tehnika koristim akrilik, jer je postojan, a nije otrovan. Imala sam samostalne izložbe u Kikindi, Novim Kozarcima i Kanjiži, a pored toga i nebrojeno kolektivnih. Jednom prilikom su naš grad posetili gosti iz Kine i videvši izložene slike Brace Azarića i mene, ponudili su nam da izlažemo u Hong Kongu i Milanu, što se i ostvarilo, tako da je moje slike videla i inostrana publika. Slikala sam za tu priliku manastir Ljubostinju. A što se tiče slikarskih motiva koji me u poslednje vreme zaokupljaju – to je pre svega Kikinda i te moje slike nailaze na jako dobar odjek kod publike – zaključuje ova umetnica, a budući da nam je proleće obojilo ionako lep grad, možda Smiljana neće ovog puta morati puno da ulepšava stvarnost na svojim slikarskim platnima.
-Pa vi u Kikindi možda i ne znate da imate jako zanimljivu i kreativnu osobu, koja potiče iz vašeg grada – reče prilikom susreta s vašim izveštačem poznati TV voditelj Aleksandar Filipović – to je Duška Jovanović, a Novosađanima je dobro znana pod svojim di-džej imenom Looda Sosa.
Krenusmo tako tragom informacije uvaženog kolege i pronađosmo Ludu Sosu na jednom od njenih mnogobrojnih muzičkih nastupa. Doduše, svoju karijeru je vezala više za negdašnji centar Dunavske banovine, nego za rodni kraj, pa stoga poluozbiljno kaže: „Za mene su u Kikindi čuli samo moji roditelji”.
Kako osloviti ovu umetnicu rodno ravnopravnim jezikom, a da ne bude pežorativ? Di-džejica ne ide, još manje u muškom rodu di-džej, hm!? Zato joj se obratismo po „narodski”: ‘Aj ti Duška, što puštaš ploče, zavrti malo unazad, da te se (pod)sete tvoji kikindski poznanici.
-U Kikindi sam završila osnovnu školu „Žarko Zrenjanin”. Iz tog perioda pamtim igranke, učiteljicu Anicu Šargin, večitu četvorku iz matematike, ali i što sam još tada naučila engleski za ceo život. Paralelno sa osnovnom, završila sam i Muzičku školu „Slobodan Malbaški”, u klasi profesora Karastankovića, odsek klavir. Mene je primio u klasu, iako sam po godištu bila mlađa, jer je osetio neverovatnu emociju u mom izvođenju. Nikad nisam bila tehnički precizna, ali su moji nastupi uvek imali pozitivan naboj i emocije-navodi Duška.
Foto: Miloš Lakićević
Trebalo je u tim mladim godinama nositi klavir na grbači. Ne u bukvalnom smislu, već taj teret očekivanja okoline.
-Plan je bio da nastavim sa klavirom dalje, pa sam subotom odlazila u Novi Sad na privatne časove, a onda sam i pohađala kurs kod čuvenog pijaniste Kemala Gekića. Nakon toga sam se na takmičenju u Češkoj susrela sa nepravdom i činjenicom da i nečija sujeta igra važnu ulogu u konačnom plasmanu i odlučujem da prekinem da se usavršavam na klaviru. Dodatni razlog je predstavljala i činjenica da nisam videla sebe kao nekog ko sedi po 12 sati dnevno za klavirom i vežba, a bila sam i jedinica, pa nisam želela da se odvajam od roditelja. Ostajem u Kikindi još četiri godine i upisujem gimnaziju, u kojoj me je takođe pratila četvorka iz matematike.
Ipak, jednom je moralo da usledi odvajanje od roditelja i rodnog grada. O tome Duška pripoveda da je odlučila da diplomira na Ekonomskom fakultetu i krene očevim stopama, kasnije je završila i master, uprkos četvorki iz matematike koja ju je pratila tokom čitavog školovanja do studija. Na fakultetu (naopako bilo) nije tu ocenu popravila u peticu, nego na mnogo višu.
Foto: Miloš Stamenić
Dobar prosek je preporučuje za posao u veleprodaji, a posle i u banci. Međutim, kao i većina nas običnih smrtnika s ove strane šaltera, tako se i naša sagovornica s druge strane stakla, razočarala u banku. Odabrala je zato da ipak bude iza stakla, ali u didžejevskoj kabini.
-Krenula sam tada sa „didžejingom”. Postala sam, što bi rekla moja majka- umetnica na slobodi. Usavršila sam se, upisala di džej školu pre šest godina i odlučila da mi to bude zanimanje.
Inače, elektronska muzika je moja strast. Tražena sam kao di-džej, ali i danas se za svaki set spremam danima, nekad i nedeljama- navodi naša sagovornica, dodajući da se nikad nije nudila, nego je sami klubovi traže.
– Radila sam na binama sa poznatim imenima naše i regionalne scene, a jedan od mojih najvećih uspeha je Egzitov oficijelni after parti, gde sam radila u nizu s velikim imenima evropske di-džej scene.
Osim elektronske, Duška na set listi ima i dip haus, potom tehno, progresiv, ali i afro pravce. Za kraj joj uputismo i neizbežno pitanje zašto je izabrala baš takvo umetničko ime?
-Luda (Looda) u mom imenu je otud što mi pravi odstupnicu i imam izgovor ako nekad pogrešim, a i trudim se da izborom muzike budem nepredvidiva i iznenadim goste na setovima. Sosa, donekle određuje geografsko poreklo, ali na set listi ima i sevdalinki, tako da sam i sa te strane nepredvidiva.
U istom ključu je i njen odgovor o svojoj budućnosti:
-Nisam ljubitelj zakucanih ciljeva, jer me ograničavaju. Može da se desi da u životu poželim i nešto drugo da radim. Doduše, ponekad je sasvim u redu ostaviti stvari takvim kakve jesu, ali život svakog dana donosi nešto novo i šteta je to propustiti- zaključuje Duška Jovanović alijas Looda Sosa.
Povodom Dana grada, u organizaciji Kulturnog centra, a pod pokroviteljstvom lokalne samouprave, u subotu u 19 sati u Narodnom pozorištu grupa „Legende” odsviraće besplatan koncert za naše sugrađane.
Interesantno je da se dogodilo da u našem gradu ovaj sastav nastupa na svakih osam godina. Prethodni put 2016. za Dan žena. a pre toga 2008.
-To je interesantno, kaže Zoran Dašić Daša, vođa “Legendi”, ali mi nismo imali nameru da bude baš takav pravilan vremenski razmak. Jednostavno se tako desilo s obzirom da imamo mnogo nastupa širom sveta, tako da neke gradove nepravedno zaobiđemo. Ovaj kikindski koncert će biti prilika da se „iskupimo“ za toliku pauzu.
Podsetimo, prethodne kikindske nastupe „Legendi”, vokalno je obojio njihov sad već bivši pevač Ivan Milinković. Promena vokalnog soliste pre nekoliko godina se u audio obliku nije ni osetila, jer mladi Nikola Zekić ima skoro identičnu boju glasa kao Milinković, tako da „Legende“ nisu ni morale da „pomeraju“ harmonije, jer i stari repertoar mladi Zekić peva iz originalnog tonaliteta.
Nizom svirki ove godine nastavili su da praše ovdašnjim i svetskim binama. Postoje već 37 godina, a broj svirki u njihovoj karijeri premašuje cifru od 2.500 a napokon se u njihovom koncertnom kalendaru našla i Kikinda.
O karijeri, uticaju Bore Đorđevića i televizije na karijeru ovog benda, bivšem pevaču Ivanu Milinkoviću, koncertima i drugim segmentima karijere za naš “Komunu” govorio je osnivač, kompozitor, tekstopisac Zoran Dašić Daša.
„Legendama” je kumovala legenda, dakle, podsetimo se na priču da je ime vašoj grupi dao Bora Čorba.
– Mi smo i privatno bili kumovi. Ja sam jedno kratko vreme bio u „Ribljoj čorbi”, tamo osamdesetih godina i onda, pošto sam se zaposlio u Televiziji Beograd, jednostavno sam se opredelio za posao, a sviranje je bilo više kao neki hobi koji se neverovatno isplatio. Na kraju se ispostavilo da sam ja u stvari živeo od hobija, a plata mi je bila za komunalije (smeh). Niko to nije očekivao. Za dva meseca u kojima sam bio u „Čorbi“ sam presekao. Morao sam ili ovamo ili onamo i odlučio sam se za sigurnost. Bio sam kontra od onog Borinog „pekar. lekar apotekar“. Ja sam se odlučio da budem baš pekar, lekar, apotekar, a ne da budem roker, jer sam već pre toga mnogo godina svirao, ali je to bilo sve onako, ništa ozbiljno. Onda je Bora kao moj kum oko cele te priče debelo zalegao da mi pomogne i tako je počela priča o „Legendama”. Ja sam planirao da to bude meni onako, uz posao, vikendima.
Čini se da su „Legende” muzički pravac za sebe?
– Namerno smo odabrali ovu vrstu muzike koja je onako bila između – niti rok, niti narodnjaci. Da bude prijemčiva za mnoge ljude koji to vole da slušaju. Nisam očekivao sad neku ogromnu karijeru. Onda se ispostavilo da je posle nekoliko godina to preraslo u jednu stvarno veliku stvar. Kad pogledamo – šezdeset puta Sava centar, što je jedino još Balašević uspeo i niko drugi. Onda, preko 2.500 koncerata, ali zaista pravih koncerata širom sveta – Amerika, Kanada, Australija. To su sale gde je malo ko od naših ulazio, a kamoli održavao koncerte, bez potcenjivanja drugih koji rade kafane i slično, to je njihov izbor. Tako da je to preraslo u jednu lepu priču koju sam ja paralelno mogao da vodim uz televiziju. Trideset i sedam godina, koliko radimo, to je neočekivano i za mene da ćemo toliko dugo da trajemo, ali, eto, ispostavilo se da smo ostavili jedan dubok trag. To je činjenica koju tek sad vidim kad se malo okrenem unazad. Ko god šta mislio o nama, mi smo sigurno jedno veliko ime. To me ubeđuju i svi ovi čuveni naši menadžeri, da smo mi zaista jedna ogromna institucija koja je narasla.
Kad pogledate unazad, imate verovatno razloga za zadovoljstvo, a opstajete i u novim muzičkim okolnostima?
– Trenutna popularnost i aktuelnost zavise od mode i svega toga. Nove generacije su došle, ali mi i dalje imamo dosta nastupa. Vidim da publika to lepo prihvata i dan danas, a opet, ja sa svoje strane mogu da budem prezadovoljan, s obzirom da mnogi ne znaju, jer nisam to nigde isticao, ali da kažem: mi smo jedna od retkih pojava na estradi, ako tako mogu da kažem. Jer, ja sam redovni član Srpske akademije scenskih umetnosti, zatim Udruženja književnika, Udruženja kompozitora. Imam sve moguće nagrade koje postoje – za životno delo, pa dvostruku Estradnu nagradu Srbije, Zlatni beočug i još mnogo toga. Nisam očekivao da ću toliko da se ostvarim kao autor, kao pesnik i kompozitor. U ono vreme kad smo počinjali nisam ni razmišljao o tome. Tako da kad se osvrnem iza sebe, mogu da osetim jedno veliko zadovoljstvo. Malo sam očekivao, malo sam se nadao, a dobio sam i više od toga nego što sam očekivao.
Kad ste spomenuli televiziju, ona je bila neizbežna, jer bez medijske podrške vaš rad bi ostao manje zapažen.
– Kako da ne. Ja sam bio urednik u RTS-u do pre neku godinu. Sad sam u penziji, ali sigurno je da nam je to dosta pomoglo bez obzira na sve. Ja sam poznavao sve urednike iz svih medija, prvo profesionalno, ovako kao kolege, ali ne možeš na silu da guraš svoje ako to narod neće i ne prihvata – to ne ide. Mi smo imali tu sreću da nas publika prihvata, tako da mnogi i ne znaju da sam ja bio u medijima, uopšte u televiziji, jer nisam hteo da dolazi do sukoba interesa, da neko kaže: lako je njemu, on gura sebe. Čak sebe nismo ni stavljali, nego smo uvek puštali drugima da nas oni sami puste, ali popularnost je to zahtevala, da nas bude uvek.
Dakle, ukratko, smatrate da je iza „Legendi” velika i uspešna karijera, uprkos promeni pevača Ivana i drugim personalnim promenama?
– Kad se okrenem unazad osećam jedno veliko zadovoljstvo. Mislim da smo uradili dobru i veliku stvar, jedino što mi je žao u ovom trenutku je što je došlo do tih promena, jer jednostavno ne volim kad se pokvari priča. Mi smo bukvalno doživeli jednu bajku o kojoj niko nije ni sanjao da može da se desi, jer smo dostigli visoke domete i uspeha i nastupa. I onda jednostavno, kad neko tako ode, meni dođe žao. Nemam nikakve ljutnje, čak ako već pričamo o njemu, nikakve svađe nije bilo, daleko od toga. Jednostavno nek radi svoj posao, a mislim da je to lošije i za njega i za nas.
Danas kada koncentracija prosečnog gledaoca postaje sve upitnija usled sve prisutnijih kratkih video sadržaja na društvenim mrežama, postavlja se pitanje kako će se pozorište nositi sa svim tim izazovima. Glumica Tanja Markov Križan smatra da je prisustvo živog čoveka na sceni neprocenjivo iskustvo, tako da ako nešto ne treba dovoditi u pitanje, to je pozorište. Uverena je da će ono pretrpeti sve izazove koje nosi moderna era. „Kauboji”, „Buba u uhu”, „Mirgorod”, „Smrt čoveka na Balkanu”, „Izbiračica”, „Laža i paralaža”, „Pa se vidimo u snu”, samo su neki od naslova u kojima je igrala ova mlada umetnica. Kaže da joj je najznačajnije što je u matičnoj kući imala priliku da igra najrazličitije likove i što se Narodno pozorište Kikinda ne plaši da žanrovski istražuje. Posle porodiljskog odsustva, publika će imati priliku da je ponovo gleda od jeseni, kada je planiran njen povratak na scenu.
Vaša prva uloga bila je u sada već legendarnoj predstavi „Kauboji” Kokana Mladenovića, za čije se izvođenje uvek tražila karta više. Kakva Vas sećanja vežu za ovaj komad?
– Uvek će mi biti posebno draga moja prva profesionalna uloga, a još mi je draže što je to bilo baš u predstavi „Kauboji”. Bila sam tek završila Akademiju i odmah dobila priliku da igram u jednom velikom projektu. Sa „Kaubojima” smo obišli ceo region, osvajali nagrade, i gde god smo igrali nailazili na bezbroj otvorenih aplauza, smeh, suze, i ono što je najbitnije, na bezrezervnu ljubav publike prema jednoj predstavi. Tokom svakog izvođenja vladala je stvaralačka energija kod svakog učesnika, kako na sceni, tako i iza scene. Bila je pravi primer pozorišne magije i radosti igre. Uvek ću biti zahvalna Kokanu što mi je dao moju prvu ulogu.
Poslednja uloga pre odlaska na porodiljsko odsustvo bila je u predstavi „Pa se vidimo” u snu Nikole Zavišića. Ovom predstavom ste uspeli da snove prenesete na scenu. Koliko ste puta stigli da je odigrate?
– Svega nekoliko puta. „Pa se vidimo u snu” je predstava koju smo kreirali mi glumci zajedno sa rediteljem. Kada su se spojile Zavišina mašta i energija sa našim snovima, nastala je jedna pozorišna vožnja koju smo mi samo pratili i puštali da nas odvede gde god poželi. U procesu rada naše snove smo nadogradili i razigrali tako da moj san više nije samo moj nego svih nas, a ja sam neizostavni deo drugih snova. Svaki lik koji igram mi je na svoj način uzbudljiv. Sadržaj naših snova isprepletan je i sa Jungovim rečenicama i poezijom Fernanda Pesoe. Pošto sam je odigrala samo nekoliko puta, ovo je predstava koje sam možda i najželjnija, tako da jedva čekam da ponovo uskočim u naše snove.
Svedoci smo da su društvene mreže uspostavile narativ kratkih video-sadržaja. Da li mislite da će to uticati da prosečan gledalac, kada čuje da neka predstava traje preko dva sata, potencijalno odustane od posete pozorištu?
– Društvene mreže su svakako narušile koncentraciju i pažnja prosečnog gledaoca postaje sve kraća. Dobijamo hiljade informacija dnevno, mozak više ne zna šta je bitno, a šta nije. Gleda se bezbroj kratkih video-sadržaja, a to sigurno utiče na koncentraciju i tokom pozorišne predstave. Najviše me brinu mladi ljudi kojima je celo odrastanje obeleženo društvenim mrežama i kratkim video-sadržajima. Međutim, ono što je najbitnije jeste da živ čovek na sceni nema zamenu. Verujem da će čovečanstvo, kada shvati u kojoj meri su nas obuzeli uređaji i kada odluči da se konačno trgne iz svega toga, bežati u pozorište još više nego ranije. Ta magija ulaska u pozorišnu salu nema cenu i ne može biti zamenjena bilo kojim drugim sadržajem. Jedno je sigurno, pozorište će izdržati sve testove modernog vremena.
Većina ansambla je zaposlena u Kikindi, ali živi u Beogradu, da li je naporno putovati?
– Pošto to nisu svakodnevna putovanja nije toliko naporno. Putujem zajedno sa kolegama, nekada vozim ja, nekada neko drugi. Slušamo dobru muziku, stignemo da se dobro ispričamo, tako da ta dva sata prolete. Jedno vreme nas je najviše zabavljalo da igramo našu izmišljenu igru koju smo zvali Pesma suđenica. Tako da čak i kada naiđe period da jeste naporno, dosadno nije.
Čini se da se Kikinđani retko upuštaju u dramske vode, i da pre biraju neke druge fakultete. Delite li moje mišljenje?
– Istina je da se, iz nekog razloga, slabije odlučuju za dramske umetnosti, kao da srednjoškolci u Kikindi uopšte ne razmišljaju o smerovima kao što su režija, dramaturgija, kamera, produkcija. Jedan period sam imala priliku da, na poziv svog profesora Srđana Srdića, radim u Centru za talente na odseku Dramske umetnosti. Srednjoškolce je isključivo zanimala gluma, dok druge smerove nisu ni spominjali. A i za samu glumu se retko kad neko priprema. Dešavalo se da neko dođe kod nas u pozorište i raspituje se, ali kasnije čujemo da ipak nisu ni izašli na prijemni nego su upisali nešto drugo. Zašto je to tako, ne znam. Gotovo da mogu na prste jedne ruke da nabrojim mlade koji su upisali nešto od ovih smerova u poslednjih deset godina. Nadam se da će se stvari menjati. Želim darovitim i vrednim mladim ljudima koji bi se sutra posvećeno bavili ovim poslom i pronalaze u tome svoj smisao, da istraju u svojoj nameri. Kao i da ih posluži sreća na tom putu.
Takođe ste imali priliku da radite na festivalima kratkometražnog filma kao što su Bašta fest i Kustendorf, gde je takođe fokus na mladima. Šta je ono što ih čini posebnim?
– Bašta fest su pokrenule moje kolege sa klase i primer je mladalačkog entuzijazma koji je zamisao sproveo u delo. Takođe je dobar primer decentralizacije kulture. Filmovi se gledaju pod otvorenim nebom, što je poseban doživljaj. Volim kada mi leto počne ovim festivalom. Kustendorf u glavnom takmičarskom programu ima kratkometražne, a prikazuje i odlične dugometražne filmove. Pošto se sve odigrava na Mokroj gori ljudi su upućeni jedni na druge, tako da učesnici imaju priliku da razmenjuju iskustva i ideje sa svetski priznatim umetnicima, što je veoma dragoceno, posebno mladim autorima koji su na početku karijere. A sve je neposredno i prirodno, što je zapravo najdivnije od svega. Uvek se radujem ovom festivalu.
Strateški razmišljamo o budućnosti grada, a ulaganjem u svim segmentima želimo da učinimo Kikindu kvalitetnijim, modernijim i lepšim mestom za život i rad, u čemu imamo snažnu podršku Republike i Pokrajine, kaže gradonačelnik Lukač
Mnogo je povoda za prvi ovogodišnji intervju sa prvim čovekom grada Nikolom Lukačem. Sa kakvim planovima, ambicijama i željama se ušlo u Novu 2024. godinu? Šta pokazuje rezime godine za nama, pune izazova- poznatih, ali i neplaniranih?
Koji su to naredni koraci kako bi Kikinda postala bolje mesto za život? Koliko je važan oslonac nesumnjiva podrška Pokrajine i Republike? Da li ćemo u ovoj godini dobiti higijenski ispravnu pijaću vodu i prvi ritejl park? O svim ovim temama, gradonačelnik je govorio za gradski informativni nedeljnik KOMUNA.
Kada se osvrnete na 2023. godinu, šta je generalna ocena proteklih dešavanja i rezultata?
– Iza nas je vrlo izazovna i turbulentna godina, ponosan sam na sve što smo uspeli da uradimo kao tim koji vodi grad, a uz ogromnu podršku republičke Vlade i konstantnu pomoć i razumevanje Pokrajinske vlade. Uz svesrdnu podršku svih naših predstavnika u Republici i Pokrajini uspeli smo da prevaziđemo izazove koje smo imali u toku 2023. godine. Tu mislim na blokadu računa grada i značajne projekte koje realizujemo- neke od njih uspešno privodimo kraju- od fabrike vode i zamene vodovodnih cevi, atmosferske kanalizacije, rekonstrukcije bolnice gde se završava prva faza, potom rekonstrukciju putne infrastrukture od Kikinde ka Ruskom Selu i ka Bašaidu gde se gradi kružni tok. To su veliki projekti koje ne možemo sami da realizujemo. Brza saobraćajnica Sombor- Kikinda je od strateškog značaja, to je nacionalni projekat za koji možda i nismo svesni koliko će nam benefita doneti. Podići će naše investicione potencijale, učiniti da Kikinda postane tranzit. „Osmeh Vojvodine” značajno će uticati i na cilj kojem težimo- a to je ostanak i povratak ljudi u Kikindu. Na nama je da u narednom periodu pripremimo sve što je potrebno kako bi radovi otpočeli i od Kikinde ka Somboru.
Ranije je najavljeno da će na proleće ove godine početi sa radom postrojenje za preradu pijaće vode? Kako se razvija taj projekat?
– Konačno, posle više decenija dobićemo kvalitet vode kakav građani i zaslužuju. Fabrika vode je pri kraju. Konkretno, krenuće testiranje postrojenja, u martu i aprilu biće puštena voda u vodovodne cevi gde će se obaviti testiranje kroz vodovodnu mrežu. Inženjeri i kompletan stručni tim testiraće kvalitet vode u cilju finog podešavanja parametara i u aprilu treba da dobijemo željeni kvalitet vode. U maju, izvođač radova zajedno sa konsultantima za tehnologiju, treba Gradu da preda na upravljanje postrojenje. Predstoji nam i nastavak rekonstrukcije vodovodne mreže kako u gradu, tako i u selima.
Iz pokrajinske kase je obezbeđeno finansiranje izgradnje prva četiri mini postrojenja za prečišćavanje pijaće vode u selima. Kada će početi radovi?
– Pred kraj prošle godine završena je javna nabavka za izgradnju mini postrojenja za prečišćavanje pijaće vode u Mokrinu, Nakovu, Iđošu i Banatskom Velikom Selu. U toku je uvođenje izvođača u posao i u ovoj godini počeće izgradnja tih mini postrojenja. Nastavljamo dalje, da završimo projekte za ostalih pet sela i da u ovoj godini apliciramo za izgradnju preostalih postrojenja kako bismo u naredne dve, tri godine na celoj teritoriji Grada Kikinde imali zdravu pijaću vodu.
Čitaoci nam često šalju pitanja o budućem ritejl parku. Hoće li se obistiniti najava da bude otvoren u ovoj godini?
– Bilo je više zainteresovanih investitora za izgradnju ritejl parka u Mikronaselju. Potpisali smo ugovor i uređenje na delu placa je počelo. Malo se kasnilo zbog određenih procedura. U februaru će početi intenzivno izgradnja. Ritejl park će tokom godine biti završen. Taj deo grada biće uređen, a značajno je i to što će između 50 i 100 sugrađana dobiti posao. Planiramo i da ulicu Mihajla Pupina, zajedno sa investitorom uredimo. Novi sadržaji doprineće i boljem kvalitetu života.
Ima li još investitora zainteresovanih da posluju u našem gradu?
– Nama jeste cilj da u narednom periodu pronađemo kvalitetne, pouzdane i odgovorne investitore koji nude možda i plaćenije poslove, u čemu nam takođe treba pomoć naših predstavnika u republici i pokrajini, kao i republičke i pokrajinske Vlade. Želimo da uposlimo što veći broj sugrađana, i pokušamo da neke vratimo da rade i žive ovde. Imamo investitore koji su zainteresovani za izgradnju u Mikronaselju. Na uglu Svetosavske i Partizanske, kupljeno je nekoliko parcela kako bi jedan investitor proširio svoj prodajni lanac. Nastojaćemo i da privučemo ulagače za stanogradnju. Takođe, promociji grada doprinose i dešavanja u oblasti kulture i turizma. Broj noćenja u prošloj godini porastao je u odnosu na 2022. godinu za nekoliko hiljada. Posetioci koji dođu da se upoznaju sa lepotama našeg grada, rado se i vraćaju ovde. Kako je Hotel „Narvik” pretvoren u ruinu, tražimo investitore za izgradnju novog hotela jer nas sadašnji smeštajni kapaciteti ograničavaju da određene manifestacije organizujemo na višem nivou, a to i kao sedište okruga zaslužujemo.
Svedoci smo da su kapaciteti vrtića u Kikindi postali tesni. Kako ćete rešiti to pitanje?
– Po postojećim pravilnicima, nema dovoljno mesta da svi zainteresovani roditelji upišu decu, pa ćemo razmotriti izgradnju novog ili dogradnju postojećeg vrtića. Definisaćemo lokaciju i izraditi projekat, a potom konkurisati za sufinansiranje kako bismo omogućili da se sva deca upišu u vrtiće. Povećava se broj novorođene dece, što nas raduje. Nastavljamo ulaganja u vrtiće u gradu i selima, kao i u školske objekte. Nakon što smo od pokrajine dobili 150 miliona dinara za rekonstrukciju škole „Feješ Klara”, u narednom periodu sledi priprema dokumentacije za rekonstrukcije zgrade Gimnazije. Intenzivno ćemo nastojati da sa državom i pokrajinom obezbedimo potrebna sredstva.
Šta su još prioriteti po pitanju infrastrukturnih ulaganja?
– To je naredna faza rekonstrukcije bolnice, izgradnja fekalne kanalizacije u naseljima Strelište i Železnički novi red, potom radovi na atmosferskoj kanalizaciji u slivu Moravske ulice za šta je deo novca opredeljen iz pokrajine, a deo iz gradskog budžeta. Kako je i najavljeno, Dispanzer za žene dobiće adekvatan prostor, a uslediće i izgradnja novog Centra za socijalni rad. Kada je reč o putnoj infrastrukturi u gradu i selima, urađeno je na desetine ulica, a mnogo je još preostalo. Planski je da, zajedno sa građanima i Savetima mesnih zajednica, odredimo prioritete. Za velike saobraćajnice apliciraćemo za sufinansiranje. U svakom selu želimo da podignemo kvalitet života, počev od komunalne infrastrukture pa do ulaganja u sport, KUD-ove, domove kulture, škole, vrtiće, igrališta, parkove, stadione…
I ova godina je izborna, u maju ili junu slede lokalni izbori u Kikindi. Šta će biti vaša poruka građanima?
– Hvala građanima na podršci na prethodnim izborima u Republici i Pokrajini. Pokazali su da politika Aleksandra Vučića i SNS uživa podršku i da su sugrađani prepoznali borbu za bolju sutrašnjicu. Pokazatelj toga su i rad i rezultati u Kikindi u proteklih 11 godina, te sam siguran da će kontinuitet napretka biti prepoznat kako bismo završili kapitalne projekte, i realizovali brojne druge koji će unaprediti kvalitet života sugrađana.
Za razliku od nekih političara koje funkcija neretko udalji od tzv običnog naroda, vi ste u stalnom kontaktu sa sugrađanima. Zbog čega vam se najčešće obraćaju?
– Važna nam je dobra komunikacija sa sugrađanima u kojoj čujemo brojne sugestije, predloge, zamerke i kritike. To nam je i putokaz da preusmeravamo prioritete. Ponosan sam na to jer moj tim i ja konstantno osluškujemo potrebe, probleme, želje i usmeravamo našu strategiju i program.
ZA OSTANAK I POVRATAK SUGRAĐANA
Za pet do deset godina, Kikinda će izgledati drugačije, lepše, modernije, ali uz našu obavezu i posvećenost da čuvamo istoriju, arhitekturu, multikulturalnost, istakao je Lukač.
– Sa fabrikom vode dobićemo bolji kvalitet života, sa brzom saobraćajnicom nove investicije, sa rekonstrukcijom bolnice viši nivo zdravstvenih usluga, sa ritejl parkom nove sadržaje. Strateški gledamo šta je to sve što je potrebno za ostanak i za povratak ljudi u Kikindu i da investitori dolaze da otvaraju nove pogone i nove sadržaje za građane, ne samo Kikinde, već za ceo ovaj region. Nastavljamo ulaganja u sport, kulturu, podršku mladima. Svake godine Grad daje nekoliko stotina stipendija. Nastojimo i da domaćim preduzetnicima izađemo u susret kako bi zaposlili što više sugrađana. Kada imate dobre saradnike i kvalitetne ideje pretočene u projekte, uz podršku politike predsednika Vučića, odnosno republike i pokrajine, siguran sam da ćemo viziju Kikinde kao modernijeg, lepšeg i boljeg grada za život, za koju se borimo, i ostvariti- ističe gradonačelnik.
Nije bilo dileme da li će Milenko Jovanov, šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke u proteklom sazivu Skupštine Srbije, ponovo osvojiti mandat u najvišem predstavničkom telu. Ne samo da je bio „prvi među jednakima”, već i ubedljivo najaktivniji u redovima poslanika. Brojnim nastupima u Skupštini potvrdio je britkost u izrazu i izuzetan oratorski dar, te bespoštedno zalaganje za politiku koju vodi predsednik Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka. Za razliku od većine prethodnika iz našeg grada, ostao je da sa porodicom živi u Kikindi, i da poziciju na kojoj je, koristi za lobiranje za svoj grad.
O proteklim izborima, neredima koje je izazvala opozicija u Beogradu, medijskim napadima, zalaganjima za razvoj Kikinde, radu kancelarije narodnog poslanika, gradskoj vlasti, ali i fudbalu, sa Jovanovim je razgovarala Jelena Crnogorac.
Posle izbora, Srpska napredna stranka ima razloga za zadovoljstvo. Kakav je, posle 17. decembra, odnos vaših očekivanja i izbornih rezultata?
– Mi nastavljamo tamo gde smo stali. Sledi proglašenje izbornih rezultata posle ponavljanja izbora na nekim biračkim mestima, potom formiranje Parlamenta, Vlade i da nastavimo da se borimo za podizanje životnog standarda građana i za razvoj Srbije kada je u pitanju infrastruktura, privreda, zapošljavanje… Posle 11 godina dobiti ovakvu podršku je čast, ali i velika obaveza da se ispune očekivanja građana, kao i sve što smo govorili u kampanji. Nema vremena za čekanje, nego da što pre krenemo da radimo.
Vi ste bili jedan od onih koji je ukazivao da opozicija ima planirani scenario da organizuje proteste posle izbora, traži njihovo poništavanje i izazove nasilje na ulicama u cilju rušenja vlasti. Svedoci smo bili nasilnog pokušaja upada u Skupštinu grada Beograda. Kuda nas sve to vodi?
– Bilo je očigledno da će se ovako ponašati. Pa isti scenario ponavljaju od 2017. godine. Šta je ovde, međutim, važno? Oni su, tačnije njihovi čuvari kutija, potpisali apsolutno sve zapisnike! Ni na jednom biračkom mestu u Srbiji nisu imali nikakvu primedbu na izborni proces i rezultate. Na sam izborni dan, nisu se pojavili u medijima do pola 11 uveče, tada je bilo prvo njihovo obraćanje. Bili su šokirani svojim lošim rezultatima, pre svega u Beogradu, to svedoči i njihov partner Miloš Jovanović, a onda su se setili da sutradan proglase nekakvu krađu. Kao Srećko Šojić. A onda da pogledamo šta su sve pričali. Prvo su rekli da je 40.000 ljudi iz Republike Srpske glasalo u Beogradu. Pa kad im je rečeno da za ceo dan više od 20.000 ljudi nije prešlo granicu, a nemaju svi pravo glasa, ta laž prestane, a kreće nova. A nova je da su 30% upisanih u birački spisak fantomski birači! To je 500.000 ljudi! E, a kada su videli da niko u te laži ne veruje, onda su pokušali nasilno otimanje vlasti napadom na Skupštinu Grada Beograda.
Printskrin
Šta je ovde zapravo tema? Oni hoće na silu da promene volju naroda. Da otmu na silu ono što im narod glasovima nije dao. Da bez obzira šta narod hteo, oni budu vlast, jer im se hoće. E, taj film neće da gledaju ni oni, a ni oni koji im daju uputstva šta da rade. Dakle, izbori su bili čisti, rezultat jasan, mi smo mandat naroda dobili, a za nasilje i demoliranje Beograda moraće da odgovaraju. Očigledno u svemu tome ima i uticaja stranog faktora. Neko se nadao da će uspeti izborima da dođe u poziciju da vrši pritisak da Srbija promeni politiku kada je u pitanju KiM, uvođenje sankcija Rusiji, ali narod to nije želeo i u skladu sa tim je i glasao. E, a sada bi, suprotno volji naroda da tu politiku nametnu silom, na ulici. Međutim, džaba im sve, to se neće desiti.
Koji su, po vama, razlozi za izborni debakl SPS-a? Više nego dvostruko manje glasova dobili su i u Kikindi?
– Možda bi umeo bolje na to da Vam odgovori onaj njihov stručnjak koji je predsedniku Vučiću i meni držao lekcije u Bodrožićevim novinama, koje je, uzgred, i finansirao, naravno ne iz svog džepa, već parama radnika „Toze”. Šalu na stranu, ne bih se bavio njima. Neka sami analiziraju svoje rezultate. Gledam prvenstveno u naše dvorište. Rezultati koje smo postigli su nam na čast i ponos. Posebno sam ponosan na rezultate koje je lista „Srbija ne sme da stane” postigla u Kikindi. Zahvalio bih se svima koji su nas podržali. Narod u Kikindi voli i podržava predsednika Vučića i politiku koju on vodi i veliko hvala na tome. Isto tako, čestitam ljudima koji su radili kampanju u Kikindi, Srđanu Kruževiću, koordinatoru naše stranke, Stanislavi Hrnjak, predsednici Gradskog odbora, i svim ljudima, a to su na stotine njih, koji su vredno i posvećeno učestvovali u kampanji koja je dala ovako dobar rezultat. Dodatnu i ličnu satisfakciju mi pruža to što se znalo da sam kandidat na listi „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane“, kao i koji sam na listi. Vi ste, uostalom, pisali o tome. Međutim to ni na koji način nije oslabilo rezultat, iako sam meta ludačke kampanje koja traje već sedam godina u kontinuitetu. To su bile najgore uvrede, klevete, laži, objave na društvenim mrežama, neke su se rešavale na sudu, pa se i dokazalo kakvi su lažovi. Tako da kad se sve uzme u obzir – zaista me rezultat naše liste i glas naroda u Kikindi čini ponosnim. Što se tiče ostalih, neka se svako počeše po glavi, razmisli šta je i kako radio, pa ga je narod nagradio ili kaznio glasovima.
Da li vidite SPS i dalje kao vaše koalicione partnere?
– Videćemo, to je stvar procene stranke. Predsednik Vučić je u veče izbora rekao, a sa tim se potpuno slažem, da nam je potrebno neko šire jedinstvo i konsenzus. Podržavam taj stav. Još nismo u stranci razgovarali o budućoj koaliciji, a kad budemo, obavestićemo javnost blagovremeno šta smo odlučili.
Kako komentarišete izborno iznenađenje- dr Nestorovića?
-Ozbiljna istraživanja su to nagoveštavala neki dan pred izbore. Očigledno je da za birače sa tog političkog spektra dr Nestorović deluje autentičnije od onog što je ponuđeno u prošlosti kroz Dveri, Zavetnike, Narodnu stranku itd. Ali ponavljam, pre svega se bavim nama. Mi već sada analiziramo šta je to što smo mogli bolje, gde smo imali propuste i kakvu poruku su nam poslali birači drugih stranaka. Za razliku od ovih koji vređaju ljude koji su glasali za listu „Srbija ne sme da stane”, mi poštujemo sve birače za koga god da su glasali. Tamo gde ima prostora da razmislimo o kritici, svakako da ćemo analizirati kako da na te primedbe reagujemo i popravimo stvari. Naravno, postoje oni koji samo mrze i u čijim stavovima nema ničeg racionalnog i ozbiljnog i tu i nema o čemu da se ozbiljno razgovara, ali tamo gde je kritika ozbiljna i argumentovana, imamo obavezu da razmislimo o onome šta nam se zamera.
Zbog čega kod nas nema ujedinjavanja niti sloge vlasti i pozicije kada je reč o najvažnijim, strateškim državnim pitanjima?
– Zato što imate ljude koji svaku situaciju koriste ne bi li zabeležili neki politički poen. Nažalost, to smo u prošlom sazivu videli na najtežoj temi za srpski narod, a to je Kosovo i Metohija. Kada je bilo važno da na unutrašnje – političkom planu, ali i ka spolja pošaljemo poruku jedinstva, uz sve razlike u pogledima na to pitanje, mi smo imali situaciju da Miloš Jovanović skida kravatu i zaleće se da bije predsednika države. Incident koji su odmah sa oduševljenjem prenosili Kurtijevi mediji u Prištini, a onda i mediji u regionu koji na ružan način govore o Srbiji. I to su ljudi koji za sebe kažu da su nacionalno odgovorni. Onda možete zamisliti kako bi se ponašali da sebe tako ne doživljavaju. To je, nažalost, propuštena šansa. Kao što je propuštena šansa da svi zajedno osudimo svaki vid nasilja, nakon dve strašne tragedije u maju. Umesto toga, imali smo zloupotrebu tragedije i pokušaj da se na smrti dece dođe na vlast. Evo, sada se tragedija desila u Pragu. Četrnaest mladih ljudi je pobio neki ludak. 25 ranio. Studenata, uglavnom. Ima li šetnji, pretnji, pokušaja smene vlasti zbog toga? Naravno da nema. Nema nikoga u svetu ko bi pao tako nisko da takvu tragediju zloupotrebi. Samo naša opozicija. I u ovome su učestvovali svi. Bukvalno svi. I levi i desni. I zeleni i plavi i žuti… Dakle, taj nedostatak ozbiljnog pogleda na politiku i odnosa prema državi i narodu je uzrok da nemamo nacionalni konsenzus po najvažnijim pitanjima. Nisam optimista ni da ćemo ga imati u narednom periodu. Ne zbog SNS-a.
O LOBIRANJU ZA SVOJ GRAD I MEDIJSKIM NAPADIMA
Godinama unazad ste bili meta stalnih medijskih napada u najrazličitijim kontekstima? Kako reagujete na njih?
– To je sa jedne strane deo posla, a sa druge tako funkcionišu Šolakova i Đilasova fabrika mržnje, njihovi političari, novinari, najamnici i nadničari… Pa pogledajte šta rade predsedniku Vučiću i njegovoj porodici. Kao neko ko je odabrao da se bavi politikom, nemam prava da se žalim, ali važno mi je što građani Kikinde ne veruju onima koji su to radili i to je i ovog puta potvrđeno. Jer, zaista je smešno da mi lekcije drži biće koje se obraćalo kolegi sa: „Neđo, Neđice, vole čokanski!“. Govorim o Željku Bodrožiću, koji je umislio da ima prava nekome da drži predavanja, jer je valjda, i biću ironičan, poznat kao fini gospodin sofisticiranih manira. Izgleda da je poverovao u lažnu sliku koju gradi o sebi i koju proda na neko vreme nekima po Beogradu, ili Novom Sadu. Ali to ovde ne prolazi. Mi ga ovde odlično znamo.
Da li to ima i neku ličnu komponentu?
Čini se da ima, ali nisam stručan to da tumačim. Ja sam pravnik, nisam psihijatar. Međutim, odlično mu ide to što radi i samo neka nastavi. Nama je iz izbora u izbore rezultat sve bolji, a ja sam davno shvatio da nije bitno šta se govori, nego ko govori, pa me, što kažu ovde „boli ćošak“ za to šta o meni misli i piše i Bodrožić i čitava ta Đilasova i Šolakova ekipa.
Lobirate za Kikindu, posebno kada je reč o važnim infrastrukturnim projektima. O tome smo pisali navodeći konkretne projekte. Kako ste vi zadovoljni Kikindom danas?
– Zadovoljan jesam, ali daleko od toga da sad smemo da budemo opušteni. Ima još mnogo toga da se uradi, ali su mnoge stvari daleko unapređene u odnosu na 2012. godinu. Samo kad pogledate broj fabrika, granični prelaz Nakovo, saobraćajnice… To je ogromna promena, ali ima još mnogo prostora za napredak.
Kako lobiranje izgleda u praksi?
-Tako što iskoristite poziciju na kojoj ste da predstavite onome ko donosi odluke interes vašeg grada i tražite pomoć i podršku za realizaciju projekata.
Niste mnogo u javnosti govorili o tome?
Želim da se zahvalim koleginici Stanislavi Hrnjak, koja je iskreno i pošteno govorila o tome u vašim novinama. Zaista radim ono što se od mene traži i uradio sam sve što je zatraženo, čak i neke stvari na svoju inicijativu, ali se to retko spomene. Ali šta ja tu mogu? Nema mnogo smisla, složićete se, da stanem ispred Kulturnog centra i zaustavljam prolaznike da bih im rekao da sam kod Maje Gojković išao da objašnjavam zašto nam je potrebno tih 25 miliona za rekonstrukciju krova na zgradi. Ako direktor Kulturnog centra ne vidi da treba to da kaže, ne mogu ni ja umesto njega. Ili da zaustavljam automobile u Bašaidu i pričam ljudima u njima kakva je bila moja uloga da tamo krene izgradnja kružnog toka, jer je Bojan Mikalački kao predsednik MZ Bašaid to rekao medijima i zahvalio se, a ovi nisu preneli. Verovatno nije bilo mesta u tekstu. Zahvaljujem se svima koji to spomenu, jer mi znači iz prostog razloga što sam uvek bio „alergičan” na ljude koji su otišli iz Kikinde i potom je zaboravili. A ja ništa nisam zaboravio, a nisam nigde ni otišao, jer ovde živi cela moja porodica. Nemam ni nameru da odlazim i činim sve što mogu da uradimo dodatne stvari za naš grad. Da li je moglo više, verujem da jeste, i, iskreno rečeno, mislim da nismo potpuno iskoristili potencijal koji su pozicije na kojima sam se nalazio od 2016. do danas omogućavale. Ja sam uvek na raspolaganju, ali inicijativa mora da ide odavde. I najvažnije je da uradimo konkretne stvari, a posle, što kaže Ilija Čvorović, ako me se sete – sete.
Radovi su počeli, očekivanja su da će Osmeh Vojvodine imati strateški značaj za nas?
– Nas ta saobraćajnica povezuje sa Koridorom 10. I onda autoputem dalje kuda hoćete. Brže ćete stići, iako je duže, nego kroz 10 naseljenih mesta da putujete. Ta saobraćajnica kad dođe do Odžaka produžava se na hrvatsku granicu i to će za ljude iz Temišvara biti najkraći put do Jadranskog mora. Postojala je namera da se pravi saobraćajnica na jugu Mađarske čime bismo bili zaobiđeni i dobro je što smo to izbegli. Nama brza saobraćajnica znači u strateškom smislu, i otvara dalje mogućnosti za nove investicije. U planu je i rekonstrukcija pruge Pančevo- Zrenjanin- Kikinda, koja bi trebalo da bude za brzinu vozova od 120 km/sat. Računam da će od Beograda do Pančeva voz lokalnog karaktera biti rešen, tako da ćete za sat vremena vozom biti do Pančeva. a potom lokalnim brzim vozom do Beograda. Često naši ljudi kažu da smo slepo crevo, a ovim će Kikinda dobiti jedan potpuno drugačiji strateški položaj. Onda moramo da se borimo za dalje. Da se povežemo na autoputeve koje Zrenjanin dobija, da se spusti, recimo od Novog Bečeja preko Kumana na Zrenjanin, da se urade obilaznice oko Bašaida i Melenaca, pa da se promoviše severna trasa prema Kneževcu i Horgošu. To bi za Kikindu značilo jednu potpuno novu dimenziju. Ali nas borba za sve to tek očekuje.
Maločas ste pomenuli da možda ipak nije potpuno iskorištena vaša pozicija. Zbog čega?
Ne znam. Prosto imam utisak da smo mogli više. Mirno spavam jer sam uradio sve što je od mene traženo, a neke stvari sam uradio i sam, kao što je bilo obezbeđivanje novca za Dispanzer za žene. Svakome sam uvek bio dostupan od predsednika mesnih zajednica, preko direktora ustanova i javnih preduzeća do lokalnih organa vlasti.
U proteklom periodu, Kikinda nije imala takvu sponu sa najvišim mestima odlučivanja u državi, a to otvara mnoga vrata.
– Ne bih se složio sa Vama. Zoran Milešević je imao kontakte i sa Borisom Tadićem, predsednikom države, i sa Bojanom Pajtićem, a da ne pričam o Dušanu Elezoviću i još nekima. Bili su na ti, ali ništa nije radio za grad, već za sebe. Od njegovih kontakata imamo hladnjaču, koju je „prodao“ Đilasu, a gde danas drže pse, ili šta već. Put za Adu je posebna tema o kojoj će se tek pričati. Nego, ne vidim ga da ide po gradu i maše papirima i presudama sudova ovih dana. Nadam se da će građani Kikinde uskoro imati priliku da čuju zašto je ponovo u mišjoj rupi. Dakle, mislim da smo i tu pokazali značajnu razliku u odnosu na taj period. Na mom mestu, isto bi se ponašala i Stanislava Hrnjak ili Nikola Lukač, u to sam uveren. To je stvar odnosa prema gradu u kom živite, prema ljudima sa kojima živite, vaspitanja i kulture, čak ne ni političkog opredeljenja.
Važite za osobu koja „vedri i oblači” gradom. Da li vam to imponuje ili vas nervira?
– To nije tačno, ali što bi me nerviralo? Neko vas čini moćnijim nego što zaista jeste. Oni kreću od sebe i vremena kada je Zoran Milešević sedeo u Narviku, a ljudi iz gradske vlasti dolazili da im izda naloge šta i kako da rade, a ko ne posluša, on ga smeni. Ko ne veruje, neka pita gospođu Jagodu Tolicki. Grad danas funkcioniše na drugačiji način, ima gradonačelnika i lokalne organe. A ja, niti sam, Bogu hvala, profil Mileševića, niti imam nameru to da budem. Moj posao i nije da se bavim lokalnom politikom, kao ni lokalnih političara da se bave politikom na državnom nivou. Kad me pitaju za savet i mišljenje, kažem im, ali da ja namećem svoje mišljenje i stavove, a da neko drugi odgovara za to, ne pada mi na pamet niti bi to bilo fer i korektno pre svega prema Nikoli Lukaču, a onda ni prema drugima koji su deo lokalne vlasti.
Spekuliše se o tome da pojedini predstavnici drugih partija žele da prelete u SNS? Ima li takvih ponuda i kakav je odgovor stranke na to?
-Mogu samo načelno da kažem, jer to je pitanje za Stanislavu Hrnjak, da svi koji žele da se priključe borbi za modernu i pristojnu Srbiju i Kikindu u njoj su dobrodošli.
Visoko ste pozicionirani na listi „Aleksandar Vučić- Srbija ne sme da stane”? Kakav želite dalji razvoj svoje političke karijere, šta su vaše ambicije?
– Kad dođete na određene pozicije u politici, niste samo vi ti koji nekom željom ili ambicijom određujete gde ćete se naći. Mnogo toga zavisi od okolnosti. Za predsednika Vučića, predsednika stranke Vučevića i SNS sam uvek na raspolaganju. Na svakoj poziciji daću sve od sebe da politika u koju duboko verujem i koja menja našu zemlju na bolje, dobije podršku građana. I da sutra ne budem poslanik niti na bilo kojoj funkciji, isto bih se ponašao. Najveći deo svojih ambicija sam već ostvario, tako da i nemam nekih preteranih želja, bar u vezi sa politikom. Prioritet je da se država i društvo, koje ćemo ostaviti budućim generacijama, popravljaju na bolje, kao i da za grad u kom živim sa svojom porodicom postignemo još bolje rezultate. Svako od nas treba da da svoj doprinos tamo gde nam onaj ko malo šire i bolje vidi celu postavku „igre”, odredi gde ćete biti. Fudbalskim rečnikom rečeno, svi bi voleli da budu na mestu centarfora, onog koji daje golove i koga navijači obožavaju, ali neko mora da bude i zadnji vezni, desni bek, neko i na klupi, jer, na kraju krajeva i to je deo tima. Neko, opet, podržava sa tribina, što je takođe bitno. Dakle, svako tu ima svoju ulogu, a koja god moja da bude, daću sve od sebe da je odigram najbolje što mogu.
KO ĆE BITI GRADONAČELNIK?
Očekuju nas lokalni izbori na proleće. Spekulisalo se o tome ko će biti gradonačelnik, a u jednom tekstu su i pominjani navodni kandidati.
– Nisam se davno tako slatko i dugo smejao, kao kada su te spekulacije izašle u jednom sada već nepostojećem mediju. Frapantno mi je da iko može da potpiše i objavi onakvu gomilu gluposti, tračeva i izmišljotina. Ali i to govori o predsedniku NUNS-a, njegovoj ozbiljnosti i znanju. Čovek napiše da ja, kao, za gradonačelnika guram kuma Vlade Galića, a Galić, logično, umesto svog kuma, gura čoveka koga sam ja doveo i učlanio u SNS. I nikakvu nelogičnost on u tome nije video! Pritom, ni jedan ni drugi ne žele da budu gradonačelnici sve i kada bi im neko nudio. Ko će za šta biti kandidat, odlučiće stranka. Ko će gde biti izabran, odlučiće narod. Mislim da se Nikola Lukač zaista trudi i radi, a ono što je po mom najdubljem uverenju za svaku pohvalu, to je da je ostao narodski čovek kakav je bio i pre dolaska na ovu poziciju. To je čovek koji po sat vremena prolazi trgom, jer sa svakim stane i svako može da mu se obrati. Mislim da je to veoma važno, da građani imaju komunikaciju sa gradonačelnikom. O svemu ostalom kad dođe vreme.
OTVORIO VRATA SUGRAĐANIMA
Proletos je sa radom počela vaša kancelarija narodnog poslanika, koja se nalazi na gradskom trgu, gde sugrađani dolaze sa pitanjima, predlozima, problemima…Zbog čega vam se najčešće obraćaju?
– Više stotina ljudi je prošlo kroz kancelariju. Različiti su razlozi, a najčešći problemi sa upravom, odnosno onima koji vrše upravna ovlašćenja. Moja molba i apel je da se ljudi iz lokalne samouprave time pozabave, jer radnici uprave postoje zbog naroda, a ne narod zbog njih. I sramota je da ljudi ostanu bez odgovora. I ne je odgovor. I ne može je odgovor, ali dajte odgovor. I ne obećavajte ono što ne možete posle da realizujete. Nikada nikome nisam ništa obećao, iako sam pomogao da se mnoge stvari reše ili ubrzaju. Dakle, zaposleni u upravi su tu zbog građana, a ne obrnuto, i obaveza je da budu ljubazni, pristojni i daju odgovor, a ne da bahato otkače ljude.
NOVI ŽIVOT OFK KIKINDE
Poznat je vaš angažman u OFK Kikindi? Kako ste zadovoljni postignutim?
– Mnoge dobre stvari su urađene, klub i simbolički predstavlja razliku od perioda kada su njime rukovodili Milešević, Bodrožić, Panić. Obnovili smo omladinsku školu koja je bila uništena. Deca su nam odlazila u Spartak, Vojvodinu u najmlađem uzrastu, što po mom uverenju, nije dobro ni za decu ni za roditelje. Fudbal je surov i nije jednostavno da dete uspe. Treba u svom gradu da ima uslove fudbalski da se razvija, a ako bude imao kvalitet, doći će po njega ovi veliki klubovi. Tu je i Marko Vukobrat koji vodi vrlo dobro vodi sportski deo, uključen je i veći broj ljudi u organizaciju kluba i uspeli smo u fudbalskom svetu da vratimo ugled kakav je klub nekada imao. Imamo mladu, možda i najmlađu ekipu u ligi i veliki broj igrača iz mesta. I tu mislim da smo rekorderi. Ali politika kluba je da to bude još izraženije i treba nam još dve do tri godine da sjajni klinci iz mlađih kategorija dođu do prvog tima da i to postignemo. Međutim, ni to nije moglo da prođe bez kvazistručnjaka, koji su iz besa i ljubomore podnosili krivične prijave za navodno neka nameštanja utakmica. A prijavu podnosi moralna gromada i čuveni fudbalski pregalac, Željko Bodrožić, za koga ceo grad zna kako je pred Borislavom Plavšićem Žapcem migoljio i gmizao kao kišna glista, ne bi li dobio bodove u Novim Kozarcima da Kikinda ne bi ispala iz lige. Ali to nije za prijavu, je l? Da ne pričam dalje o još pikantnijim detaljima da se narod i krsti i smeje. Prijava je, naravno odbačena, samo su bez veze maltretirali ljude. Ali takvi ništaci svojom pokvarenošću i zlobom svakome ko želi nešto da uradi u gradu ogade samu ideju da se uključi u bilo šta, da bilo šta radi u javnom interesu i ljudi neće da se uključe u sport, kulturu, ni u bilo kakvu drugu delatnost gde mogu da doprinesu, jer šta im treba da ih neko provlači kroz blato i pljuje njihov rad i trud?! A kada se svi kvalitetni sklone, onda sve dopadne njih, a završi se tako što stvari propadnu, na stadionu bude trava od metar visine i svi kukaju da im je klub dužan pare.
U dvobroju KOMUNE koji izlazi u četvrtak 28. decembra, čitajte intervju sa Milenkom Jovanovim, kandidatom liste „Srbija ne sme da stane” i šefom poslaničke grupe SNS u proteklom sazivu Skupštine Srbije.
Otvoreno i direktno za naš list, sa Jovanovim smo razgovarali o brojnim, aktuelnim temama: – od izbornih rezultata i nereda na protestu opozicije u Beogradu do gradske vlasti, lobiranja za Kikindu, kao i o radu kancelarije narodnog poslanika, budućem angažmanu na političkoj sceni, fudbalu…
Na KIKINDSKOM PORTALU danas od 18 sati pogledajte ekskluzivni intervju sa gradonačelnikom Nikolom Lukačem. U šetnji gradom, sa urednicom Jelenom Crnogorac, prvi čovek grada govorio je o najaktuelnijim temama:
Rezime dosadašnjeg mandata na najodgovornijoj funkciji u gradu i ocena postignutih rezultata.
Da li je izgradnja fabrike vode kapitalan projekat koji će ispuniti očekivanja Kikinđana?
Kojom trasom će ići brza saobraćajnica Sombor- Kikinda i šta će u praksi značiti ipsilon krak?
Kakve su posledice letošnje blokade računa grada? Da li je promenjen vlasnik Hotela „Narvik” i ima li gradska vlast bilo kakvu nadležnost da rešava pitanje rugla u centru grada?
Da li na terenu, u kontaktima sa sugrađanima, češće čuje pohvale ili kritike?
