Од дечака који је рано остао без оца, до лекара коме се долази са поверењем – једини специјалиста оториноларингологије у Општој болници Кикинда, добитник највишег градског признања, није човек великих речи, већ упорности, рада и одговорности, али и оптимизма.
Када у Кикинди неко каже „идем код доктора Антала“, није потребно објашњење. Иза тог имена стоје деценије рада, истрајности и поверења пацијената. Медицина је била његов сан – у дословном смислу.
– Отац ми је погинуо кад сам био дете, у својој четрдесет четвртој години. Био је електричар и на бандери га је ударила струја. Мајка је остала сама са троје деце, без икаквих прихода- прича др Антал.
Имао је тада само седам година. Најстарији брат 14, а средњи 12. Мајка Ержебет извела их је на пут.
После основне школе у Ади, у више него скромним приликама, оближња средња електротехничка школа деловала је као реалан избор. Медицина је изгледала недостижно.
– Није било новца за аутобуску карту. Средња медицинска школа је била у Сенти, километрима далеко, присећа се.
Ноћ пред упис догодило се нешто што ће одредити његов живот:
– Сањао сам да сам лекар. Није био магловит сан. Био је јасан. Пробудио сам се и знао, морам да покушам.
Након средње медицинске школе и потом Медицинског факултета у Новом Саду, запослио се у кикиндској болници.
– Дипломирао сам 19. марта 1982, а 1. априла сам већ почео да радим. После стажирања, радио сам у Сајану, уследила је војска, ВМА и школа резервних војних официра у Осијеку, а потом поново рад у амбуланти у Сајану.
Пут до специјализације није био лак. Хирургија му је била блиска, али околности су га одвеле на оториноларингологију.
Специјализацију завршава у Београду 1989. године. Испита се и данас сећа.
– Седам професора, свака област, питања уздуж и попреко. Није било милости. Али сам знао шта радим.
Сећа се и како је дочекан међу колегама:
– Бацили су ме у ватру од првог дана. И то је било најбоље што је могло да ми се деси.
РАД И ПОСЛЕ ПЕНЗИЈЕ
Радни дан је непредвидив – од хитних случајева до редовних прегледа. У кикиндској болници покрива велики број пацијената, али својом посвећеношћу и људским приступом стекао је више од професионалног угледа- поверење људи. Остао је да ради и после пензије, ево већ пету годину.
– Регионална болница не може без одељења. Неко мора да остане. Нисам могао да оставим људе на цедилу. Ако могу да радим, радићу. Није питање да ли је тешко, него да ли си потребан- каже у разговору.
У медицини, технологија је важна, али су искуство и људски приступ незаменљиви.
– Млади лекари су пуни знања. Али то је као интернет – све на гомилу, а треба извући оно што је битно. Знање без искуства није довољно. Симптоми су исти код осамдесет одсто болести. Уметност је да знаш шта није.Медицина није егзактна наука, почиње тамо где препознаш човека, а не снимак.
Истиче важност принципа „рримум нон ноцере“.
– Како лечити пацијента а да му не наудиш. Јер ми колико можемо да помогнемо, можемо и да наудимо, указује.
Корупцију у здравству не релативизује.
– Захвалност није исто што и мито. Али тражити новац – то није лекарство, то је страшно. Није сваки човек лекар, али није ни сваки лекар човек- искрен је др Антал.
ПАЦИЈЕНТ КАО МЕРА СВЕГА
Свако дежурство, сваки преглед прилика је да се покаже да медицина није само техника, већ људскост. И управо ту лежи највећа сатисфакција.
– Кад видите да дете престане да плаче. Кад човек изађе насмејан из амбуланте. Кад чујем добар глас.
Највише градско признање, за које су га предложиле колеге и које му је додељено крајем прошле године, дирнуло га је.
– Био сам изненађен. Обрадовао сам се. Значи да је неко приметио труд и залагање.
И данас, после више од четири деценије рада и посвећености, др Антал је задржао оптимизам.
-Живот је кратак. И да сваки дан учиниш само добре ствари – и даље ће бити премало.
А можда најбоље описује своју професију и став према животу реченица коју понавља:
– За овај посао не треба само да се родиш. Треба да га волиш.
РУКОМЕТ
Као средњошколац играо је у првој рукометној лиги у Потисју у Ади, са екипама које су биле сам врх југословенског спорта.
– Кад сам уписао факултет, тренер ми је саветовао да наставим. Требало је да играм у Југовићу, у Каћу. Али нисам имао свој аутомобил, путовања на тренинге по два пута дневно одвлачила би ме од студија. Знао сам да медицина тражи пуну посвећеност и да морам да изаберем једно или друго- присећа се др Антал.
ДР ГАЛИЋ
Наш саговорник се присећа и како га је др Галић, као младог лекара и будућег специјалисту, одмах „бацио у воду“.
– У Београду је било нас двадесет двоје на специјализацији. Професор Крејовић, директор ОРЛ клинике, питао нас је да ли смо већ оперисали. Један колега из Ваљева рекао је да је имао четири операције, други из Краљева нешто више и тако редом. Ја сам рекао око 400 операција крајника и 180 кривих носних преграда. Да нисте мало претерали, одакле сте ви? – чудио се професор. Испоставило се да му је др Галић био школски друг.
О ребалансу градског буџета, плановима градске власти, актуелним инвестицијама, фабрици воде и изградњи мини постројења за пречишћавање воде у селима, заинтересованим улагачима, блокадама и опозицији, градоначелник Младен Богдан говорио је у подкасту Кикиндског портала.
Старији суграђани се, пре данашњих великих трговинских ланаца, сећају некадашњег кикиндског ланца трговина – „Ангропромета”. Са својом мрежом продајних објеката, „Ангропрометове” продавнице красили су укусно аранжирани излози, чији је аутор била наша саговорница Смиљана Шалго – сликарка, декоратерка, графичарка, дизајнерка и много тога још.
-Сликарски таленат се примети још у забавишту, тако је било и код мене. Међутим, можда је мој дар за уметност прва озбиљније приметила моја професорица ликовног у средњој школи, Мирослава Којић- прича Смиљана.
Било је то време такозваних „Шуварица”, односно заједничких основа, да би се Смиљана након завршеног 10. разреда уписала у новосадску Школу за графички дизајн. Ту је усавршила своје уметничке склоности, а након завршетке средње школе покушала је да упише Ликовну академију, али, нажалост, није успела.
-Недостајало ми је мало више упорности, подршке родитеља и самопоуздања – додаје наша саговорница. Ипак, упркос томе, наставила је даље да се усавршава и изграђује свој властити сликарски стил.
-Морам да признам да ни сама себе нисам довољно разумела у то време. Имала сам критички однос према оном што сликам, и тек временом сам се изградила у свом стваралаштву, а то је ваљда и нормално- прича, уз осмех.
-Требало би напоменути да сам ја у ствари почела да сликам из неке врсте незадовољства. Када сам схватила да свет не може да буде идеалан, да постоји смрт и друге ружне ствари, онда сам на неки начин сликарством почела да се браним и да улепшавам стварност. Себе бих окарактерисала као питому, а та моја питомост није увек наилазила на добар одјек околине, тако да сам се пронашла у сликању, како бих овај свет учинила савршенијим, јер ово данашње сурово време ми се уопште не допада. Зато више волим нереално, а то ми пружа сликарство. Уметност настаје кад нешто немате, кад сте за нешто ускраћени – тад постајете креативни.
Иначе, Смиљана је, како и рекосмо, пре него што се посветила искључиво сликарству била аранжер-декоратер излога „Ангропромета”. Надалеко је био препознатљив излог трговинског објекта у Галадској, који је управо она аранжирала.
-Радила сам 15 година у „Ангропромету”. Могу нескромно да кажем да се многи и данас сећају како су с укусом били декорисани наши излози. Чујем и сад понекад коментаре како не памте таквог аранжера у нашем граду. Имала сам потпуну стваралачку слободу. Било је то дивно време.
Међутим, „Ангропромет” је угашен, а аранжиране излоге данас са заменили самолепљиви плакати. У време док сам ја радила као аранжер излога, подизала сам своје две ћерке близнакиње, тако да више од деценију и по нисам сликала. Данас су ми ћерке на докторским студијама хемије и могу поново да се максимално посветим сликању и да ми то буде егзистенција- додаје с поносом, али и неком врстом сете.
Осим што се вратила платнима, Смиљана осликава и кравате, ешарпе и мараме.
-То је посебна техника и ту геометријски облици немају скоро никаквог значаја, јер све осликавам ручно. Радим специјалним, постојаним бојама које су отпорне на хабање и периве су. Након што осликам неку кравату или мараму, следи пеглање, како би слика на кравати или марами остала трајно утиснута. Мало људи се данас тиме бави.
Својевремено је Смиљана Шалго држала и ликовну радионицу за децу у кикиндском Културном центру. Након пандемије ковида, било је доста малишана који су желели да савладају основе сликања. Трајало је то три године, а ни данас овој сликарки не недостаје стваралачког заноса.
-Углавном од техника користим акрилик, јер је постојан, а није отрован. Имала сам самосталне изложбе у Кикинди, Новим Козарцима и Кањижи, а поред тога и небројено колективних. Једном приликом су наш град посетили гости из Кине и видевши изложене слике Браце Азарића и мене, понудили су нам да излажемо у Хонг Конгу и Милану, што се и остварило, тако да је моје слике видела и инострана публика. Сликала сам за ту прилику манастир Љубостињу. А што се тиче сликарских мотива који ме у последње време заокупљају – то је пре свега Кикинда и те моје слике наилазе на јако добар одјек код публике – закључује ова уметница, а будући да нам је пролеће обојило ионако леп град, можда Смиљана неће овог пута морати пуно да улепшава стварност на својим сликарским платнима.
-Па ви у Кикинди можда и не знате да имате јако занимљиву и креативну особу, која потиче из вашег града – рече приликом сусрета с вашим извештачем познати ТВ водитељ Александар Филиповић – то је Душка Јовановић, а Новосађанима је добро знана под својим ди-џеј именом Лоода Соса.
Кренусмо тако трагом информације уваженог колеге и пронађосмо Луду Сосу на једном од њених многобројних музичких наступа. Додуше, своју каријеру је везала више за негдашњи центар Дунавске бановине, него за родни крај, па стога полуозбиљно каже: „За мене су у Кикинди чули само моји родитељи”.
Како ословити ову уметницу родно равноправним језиком, а да не буде пежоратив? Ди-џејица не иде, још мање у мушком роду ди-џеј, хм!? Зато јој се обратисмо по „народски”: ‘Ај ти Душка, што пушташ плоче, заврти мало уназад, да те се (под)сете твоји кикиндски познаници.
-У Кикинди сам завршила основну школу „Жарко Зрењанин”. Из тог периода памтим игранке, учитељицу Аницу Шаргин, вечиту четворку из математике, али и што сам још тада научила енглески за цео живот. Паралелно са основном, завршила сам и Музичку школу „Слободан Малбашки”, у класи професора Карастанковића, одсек клавир. Мене је примио у класу, иако сам по годишту била млађа, јер је осетио невероватну емоцију у мом извођењу. Никад нисам била технички прецизна, али су моји наступи увек имали позитиван набој и емоције-наводи Душка.
Фото: Милош Лакићевић
Требало је у тим младим годинама носити клавир на грбачи. Не у буквалном смислу, већ тај терет очекивања околине.
-План је био да наставим са клавиром даље, па сам суботом одлазила у Нови Сад на приватне часове, а онда сам и похађала курс код чувеног пијанисте Кемала Гекића. Након тога сам се на такмичењу у Чешкој сусрела са неправдом и чињеницом да и нечија сујета игра важну улогу у коначном пласману и одлучујем да прекинем да се усавршавам на клавиру. Додатни разлог је представљала и чињеница да нисам видела себе као неког ко седи по 12 сати дневно за клавиром и вежба, а била сам и јединица, па нисам желела да се одвајам од родитеља. Остајем у Кикинди још четири године и уписујем гимназију, у којој ме је такође пратила четворка из математике.
Ипак, једном је морало да уследи одвајање од родитеља и родног града. О томе Душка приповеда да је одлучила да дипломира на Економском факултету и крене очевим стопама, касније је завршила и мастер, упркос четворки из математике која ју је пратила током читавог школовања до студија. На факултету (наопако било) није ту оцену поправила у петицу, него на много вишу.
Фото: Милош Стаменић
Добар просек је препоручује за посао у велепродаји, а после и у банци. Међутим, као и већина нас обичних смртника с ове стране шалтера, тако се и наша саговорница с друге стране стакла, разочарала у банку. Одабрала је зато да ипак буде иза стакла, али у диџејевској кабини.
-Кренула сам тада са „диџејингом”. Постала сам, што би рекла моја мајка- уметница на слободи. Усавршила сам се, уписала ди џеј школу пре шест година и одлучила да ми то буде занимање.
Иначе, електронска музика је моја страст. Тражена сам као ди-џеј, али и данас се за сваки сет спремам данима, некад и недељама- наводи наша саговорница, додајући да се никад није нудила, него је сами клубови траже.
– Радила сам на бинама са познатим именима наше и регионалне сцене, а један од мојих највећих успеха је Егзитов официјелни афтер парти, где сам радила у низу с великим именима европске ди-џеј сцене.
Осим електронске, Душка на сет листи има и дип хаус, потом техно, прогресив, али и афро правце. За крај јој упутисмо и неизбежно питање зашто је изабрала баш такво уметничко име?
-Луда (Лоода) у мом имену је отуд што ми прави одступницу и имам изговор ако некад погрешим, а и трудим се да избором музике будем непредвидива и изненадим госте на сетовима. Соса, донекле одређује географско порекло, али на сет листи има и севдалинки, тако да сам и са те стране непредвидива.
У истом кључу је и њен одговор о својој будућности:
-Нисам љубитељ закуцаних циљева, јер ме ограничавају. Може да се деси да у животу пожелим и нешто друго да радим. Додуше, понекад је сасвим у реду оставити ствари таквим какве јесу, али живот сваког дана доноси нешто ново и штета је то пропустити- закључује Душка Јовановић алијас Лоода Соса.
Поводом Дана града, у организацији Културног центра, а под покровитељством локалне самоуправе, у суботу у 19 сати у Народном позоришту група „Легенде” одсвираће бесплатан концерт за наше суграђане.
Интересантно је да се догодило да у нашем граду овај састав наступа на сваких осам година. Претходни пут 2016. за Дан жена. а пре тога 2008.
-То је интересантно, каже Зоран Дашић Даша, вођа “Легенди”, али ми нисмо имали намеру да буде баш такав правилан временски размак. Једноставно се тако десило с обзиром да имамо много наступа широм света, тако да неке градове неправедно заобиђемо. Овај кикиндски концерт ће бити прилика да се „искупимо“ за толику паузу.
Подсетимо, претходне кикиндске наступе „Легенди”, вокално је обојио њихов сад већ бивши певач Иван Милинковић. Промена вокалног солисте пре неколико година се у аудио облику није ни осетила, јер млади Никола Зекић има скоро идентичну боју гласа као Милинковић, тако да „Легенде“ нису ни морале да „померају“ хармоније, јер и стари репертоар млади Зекић пева из оригиналног тоналитета.
Низом свирки ове године наставили су да праше овдашњим и светским бинама. Постоје већ 37 година, а број свирки у њиховој каријери премашује цифру од 2.500 а напокон се у њиховом концертном календару нашла и Кикинда.
О каријери, утицају Боре Ђорђевића и телевизије на каријеру овог бенда, бившем певачу Ивану Милинковићу, концертима и другим сегментима каријере за наш “Комуну” говорио је оснивач, композитор, текстописац Зоран Дашић Даша.
„Легендама” је кумовала легенда, дакле, подсетимо се на причу да је име вашој групи дао Бора Чорба.
– Ми смо и приватно били кумови. Ја сам једно кратко време био у „Рибљој чорби”, тамо осамдесетих година и онда, пошто сам се запослио у Телевизији Београд, једноставно сам се определио за посао, а свирање је било више као неки хоби који се невероватно исплатио. На крају се испоставило да сам ја у ствари живео од хобија, а плата ми је била за комуналије (смех). Нико то није очекивао. За два месеца у којима сам био у „Чорби“ сам пресекао. Морао сам или овамо или онамо и одлучио сам се за сигурност. Био сам контра од оног Бориног „пекар. лекар апотекар“. Ја сам се одлучио да будем баш пекар, лекар, апотекар, а не да будем рокер, јер сам већ пре тога много година свирао, али је то било све онако, ништа озбиљно. Онда је Бора као мој кум око целе те приче дебело залегао да ми помогне и тако је почела прича о „Легендама”. Ја сам планирао да то буде мени онако, уз посао, викендима.
Чини се да су „Легенде” музички правац за себе?
– Намерно смо одабрали ову врсту музике која је онако била између – нити рок, нити народњаци. Да буде пријемчива за многе људе који то воле да слушају. Нисам очекивао сад неку огромну каријеру. Онда се испоставило да је после неколико година то прерасло у једну стварно велику ствар. Кад погледамо – шездесет пута Сава центар, што је једино још Балашевић успео и нико други. Онда, преко 2.500 концерата, али заиста правих концерата широм света – Америка, Канада, Аустралија. То су сале где је мало ко од наших улазио, а камоли одржавао концерте, без потцењивања других који раде кафане и слично, то је њихов избор. Тако да је то прерасло у једну лепу причу коју сам ја паралелно могао да водим уз телевизију. Тридесет и седам година, колико радимо, то је неочекивано и за мене да ћемо толико дуго да трајемо, али, ето, испоставило се да смо оставили један дубок траг. То је чињеница коју тек сад видим кад се мало окренем уназад. Ко год шта мислио о нама, ми смо сигурно једно велико име. То ме убеђују и сви ови чувени наши менаџери, да смо ми заиста једна огромна институција која је нарасла.
Кад погледате уназад, имате вероватно разлога за задовољство, а опстајете и у новим музичким околностима?
– Тренутна популарност и актуелност зависе од моде и свега тога. Нове генерације су дошле, али ми и даље имамо доста наступа. Видим да публика то лепо прихвата и дан данас, а опет, ја са своје стране могу да будем презадовољан, с обзиром да многи не знају, јер нисам то нигде истицао, али да кажем: ми смо једна од ретких појава на естради, ако тако могу да кажем. Јер, ја сам редовни члан Српске академије сценских уметности, затим Удружења књижевника, Удружења композитора. Имам све могуће награде које постоје – за животно дело, па двоструку Естрадну награду Србије, Златни беочуг и још много тога. Нисам очекивао да ћу толико да се остварим као аутор, као песник и композитор. У оно време кад смо почињали нисам ни размишљао о томе. Тако да кад се осврнем иза себе, могу да осетим једно велико задовољство. Мало сам очекивао, мало сам се надао, а добио сам и више од тога него што сам очекивао.
Кад сте споменули телевизију, она је била неизбежна, јер без медијске подршке ваш рад би остао мање запажен.
– Како да не. Ја сам био уредник у РТС-у до пре неку годину. Сад сам у пензији, али сигурно је да нам је то доста помогло без обзира на све. Ја сам познавао све уреднике из свих медија, прво професионално, овако као колеге, али не можеш на силу да гураш своје ако то народ неће и не прихвата – то не иде. Ми смо имали ту срећу да нас публика прихвата, тако да многи и не знају да сам ја био у медијима, уопште у телевизији, јер нисам хтео да долази до сукоба интереса, да неко каже: лако је њему, он гура себе. Чак себе нисмо ни стављали, него смо увек пуштали другима да нас они сами пусте, али популарност је то захтевала, да нас буде увек.
Дакле, укратко, сматрате да је иза „Легенди” велика и успешна каријера, упркос промени певача Ивана и другим персоналним променама?
– Кад се окренем уназад осећам једно велико задовољство. Мислим да смо урадили добру и велику ствар, једино што ми је жао у овом тренутку је што је дошло до тих промена, јер једноставно не волим кад се поквари прича. Ми смо буквално доживели једну бајку о којој нико није ни сањао да може да се деси, јер смо достигли високе домете и успеха и наступа. И онда једноставно, кад неко тако оде, мени дође жао. Немам никакве љутње, чак ако већ причамо о њему, никакве свађе није било, далеко од тога. Једноставно нек ради свој посао, а мислим да је то лошије и за њега и за нас.
Данас када концентрација просечног гледаоца постаје све упитнија услед све присутнијих кратких видео садржаја на друштвеним мрежама, поставља се питање како ће се позориште носити са свим тим изазовима. Глумица Тања Марков Крижан сматра да је присуство живог човека на сцени непроцењиво искуство, тако да ако нешто не треба доводити у питање, то је позориште. Уверена је да ће оно претрпети све изазове које носи модерна ера. „Каубоји”, „Буба у уху”, „Миргород”, „Смрт човека на Балкану”, „Избирачица”, „Лажа и паралажа”, „Па се видимо у сну”, само су неки од наслова у којима је играла ова млада уметница. Каже да јој је најзначајније што је у матичној кући имала прилику да игра најразличитије ликове и што се Народно позориште Кикинда не плаши да жанровски истражује. После породиљског одсуства, публика ће имати прилику да је поново гледа од јесени, када је планиран њен повратак на сцену.
Ваша прва улога била је у сада већ легендарној представи „Каубоји” Кокана Младеновића, за чије се извођење увек тражила карта више. Каква Вас сећања вежу за овај комад?
– Увек ће ми бити посебно драга моја прва професионална улога, а још ми је драже што је то било баш у представи „Каубоји”. Била сам тек завршила Академију и одмах добила прилику да играм у једном великом пројекту. Са „Каубојима” смо обишли цео регион, освајали награде, и где год смо играли наилазили на безброј отворених аплауза, смех, сузе, и оно што је најбитније, на безрезервну љубав публике према једној представи. Током сваког извођења владала је стваралачка енергија код сваког учесника, како на сцени, тако и иза сцене. Била је прави пример позоришне магије и радости игре. Увек ћу бити захвална Кокану што ми је дао моју прву улогу.
Последња улога пре одласка на породиљско одсуство била је у представи „Па се видимо” у сну Николе Завишића. Овом представом сте успели да снове пренесете на сцену. Колико сте пута стигли да је одиграте?
– Свега неколико пута. „Па се видимо у сну” је представа коју смо креирали ми глумци заједно са редитељем. Када су се спојиле Завишина машта и енергија са нашим сновима, настала је једна позоришна вожња коју смо ми само пратили и пуштали да нас одведе где год пожели. У процесу рада наше снове смо надоградили и разиграли тако да мој сан више није само мој него свих нас, а ја сам неизоставни део других снова. Сваки лик који играм ми је на свој начин узбудљив. Садржај наших снова испреплетан је и са Јунговим реченицама и поезијом Фернанда Песое. Пошто сам је одиграла само неколико пута, ово је представа које сам можда и најжељнија, тако да једва чекам да поново ускочим у наше снове.
Сведоци смо да су друштвене мреже успоставиле наратив кратких видео-садржаја. Да ли мислите да ће то утицати да просечан гледалац, када чује да нека представа траје преко два сата, потенцијално одустане од посете позоришту?
– Друштвене мреже су свакако нарушиле концентрацију и пажња просечног гледаоца постаје све краћа. Добијамо хиљаде информација дневно, мозак више не зна шта је битно, а шта није. Гледа се безброј кратких видео-садржаја, а то сигурно утиче на концентрацију и током позоришне представе. Највише ме брину млади људи којима је цело одрастање обележено друштвеним мрежама и кратким видео-садржајима. Међутим, оно што је најбитније јесте да жив човек на сцени нема замену. Верујем да ће човечанство, када схвати у којој мери су нас обузели уређаји и када одлучи да се коначно тргне из свега тога, бежати у позориште још више него раније. Та магија уласка у позоришну салу нема цену и не може бити замењена било којим другим садржајем. Једно је сигурно, позориште ће издржати све тестове модерног времена.
Већина ансамбла је запослена у Кикинди, али живи у Београду, да ли је напорно путовати?
– Пошто то нису свакодневна путовања није толико напорно. Путујем заједно са колегама, некада возим ја, некада неко други. Слушамо добру музику, стигнемо да се добро испричамо, тако да та два сата пролете. Једно време нас је највише забављало да играмо нашу измишљену игру коју смо звали Песма суђеница. Тако да чак и када наиђе период да јесте напорно, досадно није.
Чини се да се Кикинђани ретко упуштају у драмске воде, и да пре бирају неке друге факултете. Делите ли моје мишљење?
– Истина је да се, из неког разлога, слабије одлучују за драмске уметности, као да средњошколци у Кикинди уопште не размишљају о смеровима као што су режија, драматургија, камера, продукција. Један период сам имала прилику да, на позив свог професора Срђана Срдића, радим у Центру за таленте на одсеку Драмске уметности. Средњошколце је искључиво занимала глума, док друге смерове нису ни спомињали. А и за саму глуму се ретко кад неко припрема. Дешавало се да неко дође код нас у позориште и распитује се, али касније чујемо да ипак нису ни изашли на пријемни него су уписали нешто друго. Зашто је то тако, не знам. Готово да могу на прсте једне руке да набројим младе који су уписали нешто од ових смерова у последњих десет година. Надам се да ће се ствари мењати. Желим даровитим и вредним младим људима који би се сутра посвећено бавили овим послом и проналазе у томе свој смисао, да истрају у својој намери. Као и да их послужи срећа на том путу.
Такође сте имали прилику да радите на фестивалима краткометражног филма као што су Башта фест и Кустендорф, где је такође фокус на младима. Шта је оно што их чини посебним?
– Башта фест су покренуле моје колеге са класе и пример је младалачког ентузијазма који је замисао спровео у дело. Такође је добар пример децентрализације културе. Филмови се гледају под отвореним небом, што је посебан доживљај. Волим када ми лето почне овим фестивалом. Кустендорф у главном такмичарском програму има краткометражне, а приказује и одличне дугометражне филмове. Пошто се све одиграва на Мокрој гори људи су упућени једни на друге, тако да учесници имају прилику да размењују искуства и идеје са светски признатим уметницима, што је веома драгоцено, посебно младим ауторима који су на почетку каријере. А све је непосредно и природно, што је заправо најдивније од свега. Увек се радујем овом фестивалу.
Стратешки размишљамо о будућности града, а улагањем у свим сегментима желимо да учинимо Кикинду квалитетнијим, модернијим и лепшим местом за живот и рад, у чему имамо снажну подршку Републике и Покрајине, каже градоначелник Лукач
Много је повода за први овогодишњи интервју са првим човеком града Николом Лукачем. Са каквим плановима, амбицијама и жељама се ушло у Нову 2024. годину? Шта показује резиме године за нама, пуне изазова- познатих, али и непланираних?
Који су то наредни кораци како би Кикинда постала боље место за живот? Колико је важан ослонац несумњива подршка Покрајине и Републике? Да ли ћемо у овој години добити хигијенски исправну пијаћу воду и први ритејл парк? О свим овим темама, градоначелник је говорио за градски информативни недељник КОМУНА.
Када се осврнете на 2023. годину, шта је генерална оцена протеклих дешавања и резултата?
– Иза нас је врло изазовна и турбулентна година, поносан сам на све што смо успели да урадимо као тим који води град, а уз огромну подршку републичке Владе и константну помоћ и разумевање Покрајинске владе. Уз свесрдну подршку свих наших представника у Републици и Покрајини успели смо да превазиђемо изазове које смо имали у току 2023. године. Ту мислим на блокаду рачуна града и значајне пројекте које реализујемо- неке од њих успешно приводимо крају- од фабрике воде и замене водоводних цеви, атмосферске канализације, реконструкције болнице где се завршава прва фаза, потом реконструкцију путне инфраструктуре од Кикинде ка Руском Селу и ка Башаиду где се гради кружни ток. То су велики пројекти које не можемо сами да реализујемо. Брза саобраћајница Сомбор- Кикинда је од стратешког значаја, то је национални пројекат за који можда и нисмо свесни колико ће нам бенефита донети. Подићи ће наше инвестиционе потенцијале, учинити да Кикинда постане транзит. „Осмех Војводине” значајно ће утицати и на циљ којем тежимо- а то је останак и повратак људи у Кикинду. На нама је да у наредном периоду припремимо све што је потребно како би радови отпочели и од Кикинде ка Сомбору.
Раније је најављено да ће на пролеће ове године почети са радом постројење за прераду пијаће воде? Како се развија тај пројекат?
– Коначно, после више деценија добићемо квалитет воде какав грађани и заслужују. Фабрика воде је при крају. Конкретно, кренуће тестирање постројења, у марту и априлу биће пуштена вода у водоводне цеви где ће се обавити тестирање кроз водоводну мрежу. Инжењери и комплетан стручни тим тестираће квалитет воде у циљу финог подешавања параметара и у априлу треба да добијемо жељени квалитет воде. У мају, извођач радова заједно са консултантима за технологију, треба Граду да преда на управљање постројење. Предстоји нам и наставак реконструкције водоводне мреже како у граду, тако и у селима.
Из покрајинске касе је обезбеђено финансирање изградње прва четири мини постројења за пречишћавање пијаће воде у селима. Када ће почети радови?
– Пред крај прошле године завршена је јавна набавка за изградњу мини постројења за пречишћавање пијаће воде у Мокрину, Накову, Иђошу и Банатском Великом Селу. У току је увођење извођача у посао и у овој години почеће изградња тих мини постројења. Настављамо даље, да завршимо пројекте за осталих пет села и да у овој години аплицирамо за изградњу преосталих постројења како бисмо у наредне две, три године на целој територији Града Кикинде имали здраву пијаћу воду.
Читаоци нам често шаљу питања о будућем ритејл парку. Хоће ли се обистинити најава да буде отворен у овој години?
– Било је више заинтересованих инвеститора за изградњу ритејл парка у Микронасељу. Потписали смо уговор и уређење на делу плаца је почело. Мало се каснило због одређених процедура. У фебруару ће почети интензивно изградња. Ритејл парк ће током године бити завршен. Тај део града биће уређен, а значајно је и то што ће између 50 и 100 суграђана добити посао. Планирамо и да улицу Михајла Пупина, заједно са инвеститором уредимо. Нови садржаји допринеће и бољем квалитету живота.
Има ли још инвеститора заинтересованих да послују у нашем граду?
– Нама јесте циљ да у наредном периоду пронађемо квалитетне, поуздане и одговорне инвеститоре који нуде можда и плаћеније послове, у чему нам такође треба помоћ наших представника у републици и покрајини, као и републичке и покрајинске Владе. Желимо да упослимо што већи број суграђана, и покушамо да неке вратимо да раде и живе овде. Имамо инвеститоре који су заинтересовани за изградњу у Микронасељу. На углу Светосавске и Партизанске, купљено је неколико парцела како би један инвеститор проширио свој продајни ланац. Настојаћемо и да привучемо улагаче за станоградњу. Такође, промоцији града доприносе и дешавања у области културе и туризма. Број ноћења у прошлој години порастао је у односу на 2022. годину за неколико хиљада. Посетиоци који дођу да се упознају са лепотама нашег града, радо се и враћају овде. Како је Хотел „Нарвик” претворен у руину, тражимо инвеститоре за изградњу новог хотела јер нас садашњи смештајни капацитети ограничавају да одређене манифестације организујемо на вишем нивоу, а то и као седиште округа заслужујемо.
Сведоци смо да су капацитети вртића у Кикинди постали тесни. Како ћете решити то питање?
– По постојећим правилницима, нема довољно места да сви заинтересовани родитељи упишу децу, па ћемо размотрити изградњу новог или доградњу постојећег вртића. Дефинисаћемо локацију и израдити пројекат, а потом конкурисати за суфинансирање како бисмо омогућили да се сва деца упишу у вртиће. Повећава се број новорођене деце, што нас радује. Настављамо улагања у вртиће у граду и селима, као и у школске објекте. Након што смо од покрајине добили 150 милиона динара за реконструкцију школе „Фејеш Клара”, у наредном периоду следи припрема документације за реконструкције зграде Гимназије. Интензивно ћемо настојати да са државом и покрајином обезбедимо потребна средства.
Шта су још приоритети по питању инфраструктурних улагања?
– То је наредна фаза реконструкције болнице, изградња фекалне канализације у насељима Стрелиште и Железнички нови ред, потом радови на атмосферској канализацији у сливу Моравске улице за шта је део новца опредељен из покрајине, а део из градског буџета. Како је и најављено, Диспанзер за жене добиће адекватан простор, а уследиће и изградња новог Центра за социјални рад. Када је реч о путној инфраструктури у граду и селима, урађено је на десетине улица, а много је још преостало. Плански је да, заједно са грађанима и Саветима месних заједница, одредимо приоритете. За велике саобраћајнице аплицираћемо за суфинансирање. У сваком селу желимо да подигнемо квалитет живота, почев од комуналне инфраструктуре па до улагања у спорт, КУД-ове, домове културе, школе, вртиће, игралишта, паркове, стадионе…
И ова година је изборна, у мају или јуну следе локални избори у Кикинди. Шта ће бити ваша порука грађанима?
– Хвала грађанима на подршци на претходним изборима у Републици и Покрајини. Показали су да политика Александра Вучића и СНС ужива подршку и да су суграђани препознали борбу за бољу сутрашњицу. Показатељ тога су и рад и резултати у Кикинди у протеклих 11 година, те сам сигуран да ће континуитет напретка бити препознат како бисмо завршили капиталне пројекте, и реализовали бројне друге који ће унапредити квалитет живота суграђана.
За разлику од неких политичара које функција неретко удаљи од тзв обичног народа, ви сте у сталном контакту са суграђанима. Због чега вам се најчешће обраћају?
– Важна нам је добра комуникација са суграђанима у којој чујемо бројне сугестије, предлоге, замерке и критике. То нам је и путоказ да преусмеравамо приоритете. Поносан сам на то јер мој тим и ја константно ослушкујемо потребе, проблеме, жеље и усмеравамо нашу стратегију и програм.
ЗА ОСТАНАК И ПОВРАТАК СУГРАЂАНА
За пет до десет година, Кикинда ће изгледати другачије, лепше, модерније, али уз нашу обавезу и посвећеност да чувамо историју, архитектуру, мултикултуралност, истакао је Лукач.
– Са фабриком воде добићемо бољи квалитет живота, са брзом саобраћајницом нове инвестиције, са реконструкцијом болнице виши ниво здравствених услуга, са ритејл парком нове садржаје. Стратешки гледамо шта је то све што је потребно за останак и за повратак људи у Кикинду и да инвеститори долазе да отварају нове погоне и нове садржаје за грађане, не само Кикинде, већ за цео овај регион. Настављамо улагања у спорт, културу, подршку младима. Сваке године Град даје неколико стотина стипендија. Настојимо и да домаћим предузетницима изађемо у сусрет како би запослили што више суграђана. Када имате добре сараднике и квалитетне идеје преточене у пројекте, уз подршку политике председника Вучића, односно републике и покрајине, сигуран сам да ћемо визију Кикинде као модернијег, лепшег и бољег града за живот, за коју се боримо, и остварити- истиче градоначелник.
Није било дилеме да ли ће Миленко Јованов, шеф посланичке групе Српске напредне странке у протеклом сазиву Скупштине Србије, поново освојити мандат у највишем представничком телу. Не само да је био „први међу једнакима”, већ и убедљиво најактивнији у редовима посланика. Бројним наступима у Скупштини потврдио је бриткост у изразу и изузетан ораторски дар, те беспоштедно залагање за политику коју води председник Александар Вучић и Српска напредна странка. За разлику од већине претходника из нашег града, остао је да са породицом живи у Кикинди, и да позицију на којој је, користи за лобирање за свој град.
О протеклим изборима, нередима које је изазвала опозиција у Београду, медијским нападима, залагањима за развој Кикинде, раду канцеларије народног посланика, градској власти, али и фудбалу, са Јовановим је разговарала Јелена Црногорац.
После избора, Српска напредна странка има разлога за задовољство. Какав је, после 17. децембра, однос ваших очекивања и изборних резултата?
– Ми настављамо тамо где смо стали. Следи проглашење изборних резултата после понављања избора на неким бирачким местима, потом формирање Парламента, Владе и да наставимо да се боримо за подизање животног стандарда грађана и за развој Србије када је у питању инфраструктура, привреда, запошљавање… После 11 година добити овакву подршку је част, али и велика обавеза да се испуне очекивања грађана, као и све што смо говорили у кампањи. Нема времена за чекање, него да што пре кренемо да радимо.
Ви сте били један од оних који је указивао да опозиција има планирани сценарио да организује протесте после избора, тражи њихово поништавање и изазове насиље на улицама у циљу рушења власти. Сведоци смо били насилног покушаја упада у Скупштину града Београда. Куда нас све то води?
– Било је очигледно да ће се овако понашати. Па исти сценарио понављају од 2017. године. Шта је овде, међутим, важно? Они су, тачније њихови чувари кутија, потписали апсолутно све записнике! Ни на једном бирачком месту у Србији нису имали никакву примедбу на изборни процес и резултате. На сам изборни дан, нису се појавили у медијима до пола 11 увече, тада је било прво њихово обраћање. Били су шокирани својим лошим резултатима, пре свега у Београду, то сведочи и њихов партнер Милош Јовановић, а онда су се сетили да сутрадан прогласе некакву крађу. Као Срећко Шојић. А онда да погледамо шта су све причали. Прво су рекли да је 40.000 људи из Републике Српске гласало у Београду. Па кад им је речено да за цео дан више од 20.000 људи није прешло границу, а немају сви право гласа, та лаж престане, а креће нова. А нова је да су 30% уписаних у бирачки списак фантомски бирачи! То је 500.000 људи! Е, а када су видели да нико у те лажи не верује, онда су покушали насилно отимање власти нападом на Скупштину Града Београда.
Принтскрин
Шта је овде заправо тема? Они хоће на силу да промене вољу народа. Да отму на силу оно што им народ гласовима није дао. Да без обзира шта народ хтео, они буду власт, јер им се хоће. Е, тај филм неће да гледају ни они, а ни они који им дају упутства шта да раде. Дакле, избори су били чисти, резултат јасан, ми смо мандат народа добили, а за насиље и демолирање Београда мораће да одговарају. Очигледно у свему томе има и утицаја страног фактора. Неко се надао да ће успети изборима да дође у позицију да врши притисак да Србија промени политику када је у питању КиМ, увођење санкција Русији, али народ то није желео и у складу са тим је и гласао. Е, а сада би, супротно вољи народа да ту политику наметну силом, на улици. Међутим, џаба им све, то се неће десити.
Који су, по вама, разлози за изборни дебакл СПС-а? Више него двоструко мање гласова добили су и у Кикинди?
– Можда би умео боље на то да Вам одговори онај њихов стручњак који је председнику Вучићу и мени држао лекције у Бодрожићевим новинама, које је, узгред, и финансирао, наравно не из свог џепа, већ парама радника „Тозе”. Шалу на страну, не бих се бавио њима. Нека сами анализирају своје резултате. Гледам првенствено у наше двориште. Резултати које смо постигли су нам на част и понос. Посебно сам поносан на резултате које је листа „Србија не сме да стане” постигла у Кикинди. Захвалио бих се свима који су нас подржали. Народ у Кикинди воли и подржава председника Вучића и политику коју он води и велико хвала на томе. Исто тако, честитам људима који су радили кампању у Кикинди, Срђану Кружевићу, координатору наше странке, Станислави Хрњак, председници Градског одбора, и свим људима, а то су на стотине њих, који су вредно и посвећено учествовали у кампањи која је дала овако добар резултат. Додатну и личну сатисфакцију ми пружа то што се знало да сам кандидат на листи „Александар Вучић – Србија не сме да стане“, као и који сам на листи. Ви сте, уосталом, писали о томе. Међутим то ни на који начин није ослабило резултат, иако сам мета лудачке кампање која траје већ седам година у континуитету. То су биле најгоре увреде, клевете, лажи, објаве на друштвеним мрежама, неке су се решавале на суду, па се и доказало какви су лажови. Тако да кад се све узме у обзир – заиста ме резултат наше листе и глас народа у Кикинди чини поносним. Што се тиче осталих, нека се свако почеше по глави, размисли шта је и како радио, па га је народ наградио или казнио гласовима.
Да ли видите СПС и даље као ваше коалиционе партнере?
– Видећемо, то је ствар процене странке. Председник Вучић је у вече избора рекао, а са тим се потпуно слажем, да нам је потребно неко шире јединство и консензус. Подржавам тај став. Још нисмо у странци разговарали о будућој коалицији, а кад будемо, обавестићемо јавност благовремено шта смо одлучили.
Како коментаришете изборно изненађење- др Несторовића?
-Озбиљна истраживања су то наговештавала неки дан пред изборе. Очигледно је да за бираче са тог политичког спектра др Несторовић делује аутентичније од оног што је понуђено у прошлости кроз Двери, Заветнике, Народну странку итд. Али понављам, пре свега се бавим нама. Ми већ сада анализирамо шта је то што смо могли боље, где смо имали пропусте и какву поруку су нам послали бирачи других странака. За разлику од ових који вређају људе који су гласали за листу „Србија не сме да стане”, ми поштујемо све бираче за кога год да су гласали. Тамо где има простора да размислимо о критици, свакако да ћемо анализирати како да на те примедбе реагујемо и поправимо ствари. Наравно, постоје они који само мрзе и у чијим ставовима нема ничег рационалног и озбиљног и ту и нема о чему да се озбиљно разговара, али тамо где је критика озбиљна и аргументована, имамо обавезу да размислимо о ономе шта нам се замера.
Због чега код нас нема уједињавања нити слоге власти и позиције када је реч о најважнијим, стратешким државним питањима?
– Зато што имате људе који сваку ситуацију користе не би ли забележили неки политички поен. Нажалост, то смо у прошлом сазиву видели на најтежој теми за српски народ, а то је Косово и Метохија. Када је било важно да на унутрашње – политичком плану, али и ка споља пошаљемо поруку јединства, уз све разлике у погледима на то питање, ми смо имали ситуацију да Милош Јовановић скида кравату и залеће се да бије председника државе. Инцидент који су одмах са одушевљењем преносили Куртијеви медији у Приштини, а онда и медији у региону који на ружан начин говоре о Србији. И то су људи који за себе кажу да су национално одговорни. Онда можете замислити како би се понашали да себе тако не доживљавају. То је, нажалост, пропуштена шанса. Као што је пропуштена шанса да сви заједно осудимо сваки вид насиља, након две страшне трагедије у мају. Уместо тога, имали смо злоупотребу трагедије и покушај да се на смрти деце дође на власт. Ево, сада се трагедија десила у Прагу. Четрнаест младих људи је побио неки лудак. 25 ранио. Студената, углавном. Има ли шетњи, претњи, покушаја смене власти због тога? Наравно да нема. Нема никога у свету ко би пао тако ниско да такву трагедију злоупотреби. Само наша опозиција. И у овоме су учествовали сви. Буквално сви. И леви и десни. И зелени и плави и жути… Дакле, тај недостатак озбиљног погледа на политику и односа према држави и народу је узрок да немамо национални консензус по најважнијим питањима. Нисам оптимиста ни да ћемо га имати у наредном периоду. Не због СНС-а.
О ЛОБИРАЊУ ЗА СВОЈ ГРАД И МЕДИЈСКИМ НАПАДИМА
Годинама уназад сте били мета сталних медијских напада у најразличитијим контекстима? Како реагујете на њих?
– То је са једне стране део посла, а са друге тако функционишу Шолакова и Ђиласова фабрика мржње, њихови политичари, новинари, најамници и надничари… Па погледајте шта раде председнику Вучићу и његовој породици. Као неко ко је одабрао да се бави политиком, немам права да се жалим, али важно ми је што грађани Кикинде не верују онима који су то радили и то је и овог пута потврђено. Јер, заиста је смешно да ми лекције држи биће које се обраћало колеги са: „Неђо, Неђице, воле чокански!“. Говорим о Жељку Бодрожићу, који је умислио да има права некоме да држи предавања, јер је ваљда, и бићу ироничан, познат као фини господин софистицираних манира. Изгледа да је поверовао у лажну слику коју гради о себи и коју прода на неко време некима по Београду, или Новом Саду. Али то овде не пролази. Ми га овде одлично знамо.
Да ли то има и неку личну компоненту?
Чини се да има, али нисам стручан то да тумачим. Ја сам правник, нисам психијатар. Међутим, одлично му иде то што ради и само нека настави. Нама је из избора у изборе резултат све бољи, а ја сам давно схватио да није битно шта се говори, него ко говори, па ме, што кажу овде „боли ћошак“ за то шта о мени мисли и пише и Бодрожић и читава та Ђиласова и Шолакова екипа.
Лобирате за Кикинду, посебно када је реч о важним инфраструктурним пројектима. О томе смо писали наводећи конкретне пројекте. Како сте ви задовољни Кикиндом данас?
– Задовољан јесам, али далеко од тога да сад смемо да будемо опуштени. Има још много тога да се уради, али су многе ствари далеко унапређене у односу на 2012. годину. Само кад погледате број фабрика, гранични прелаз Наково, саобраћајнице… То је огромна промена, али има још много простора за напредак.
Како лобирање изгледа у пракси?
-Тако што искористите позицију на којој сте да представите ономе ко доноси одлуке интерес вашег града и тражите помоћ и подршку за реализацију пројеката.
Нисте много у јавности говорили о томе?
Желим да се захвалим колегиници Станислави Хрњак, која је искрено и поштено говорила о томе у вашим новинама. Заиста радим оно што се од мене тражи и урадио сам све што је затражено, чак и неке ствари на своју иницијативу, али се то ретко спомене. Али шта ја ту могу? Нема много смисла, сложићете се, да станем испред Културног центра и заустављам пролазнике да бих им рекао да сам код Маје Гојковић ишао да објашњавам зашто нам је потребно тих 25 милиона за реконструкцију крова на згради. Ако директор Културног центра не види да треба то да каже, не могу ни ја уместо њега. Или да заустављам аутомобиле у Башаиду и причам људима у њима каква је била моја улога да тамо крене изградња кружног тока, јер је Бојан Микалачки као председник МЗ Башаид то рекао медијима и захвалио се, а ови нису пренели. Вероватно није било места у тексту. Захваљујем се свима који то спомену, јер ми значи из простог разлога што сам увек био „алергичан” на људе који су отишли из Кикинде и потом је заборавили. А ја ништа нисам заборавио, а нисам нигде ни отишао, јер овде живи цела моја породица. Немам ни намеру да одлазим и чиним све што могу да урадимо додатне ствари за наш град. Да ли је могло више, верујем да јесте, и, искрено речено, мислим да нисмо потпуно искористили потенцијал који су позиције на којима сам се налазио од 2016. до данас омогућавале. Ја сам увек на располагању, али иницијатива мора да иде одавде. И најважније је да урадимо конкретне ствари, а после, што каже Илија Чворовић, ако ме се сете – сете.
Радови су почели, очекивања су да ће Осмех Војводине имати стратешки значај за нас?
– Нас та саобраћајница повезује са Коридором 10. И онда аутопутем даље куда хоћете. Брже ћете стићи, иако је дуже, него кроз 10 насељених места да путујете. Та саобраћајница кад дође до Оџака продужава се на хрватску границу и то ће за људе из Темишвара бити најкраћи пут до Јадранског мора. Постојала је намера да се прави саобраћајница на југу Мађарске чиме бисмо били заобиђени и добро је што смо то избегли. Нама брза саобраћајница значи у стратешком смислу, и отвара даље могућности за нове инвестиције. У плану је и реконструкција пруге Панчево- Зрењанин- Кикинда, која би требало да буде за брзину возова од 120 км/сат. Рачунам да ће од Београда до Панчева воз локалног карактера бити решен, тако да ћете за сат времена возом бити до Панчева. а потом локалним брзим возом до Београда. Често наши људи кажу да смо слепо црево, а овим ће Кикинда добити један потпуно другачији стратешки положај. Онда морамо да се боримо за даље. Да се повежемо на аутопутеве које Зрењанин добија, да се спусти, рецимо од Новог Бечеја преко Кумана на Зрењанин, да се ураде обилазнице око Башаида и Меленаца, па да се промовише северна траса према Кнежевцу и Хоргошу. То би за Кикинду значило једну потпуно нову димензију. Али нас борба за све то тек очекује.
Малочас сте поменули да можда ипак није потпуно искориштена ваша позиција. Због чега?
Не знам. Просто имам утисак да смо могли више. Мирно спавам јер сам урадио све што је од мене тражено, а неке ствари сам урадио и сам, као што је било обезбеђивање новца за Диспанзер за жене. Свакоме сам увек био доступан од председника месних заједница, преко директора установа и јавних предузећа до локалних органа власти.
У протеклом периоду, Кикинда није имала такву спону са највишим местима одлучивања у држави, а то отвара многа врата.
– Не бих се сложио са Вама. Зоран Милешевић је имао контакте и са Борисом Тадићем, председником државе, и са Бојаном Пајтићем, а да не причам о Душану Елезовићу и још некима. Били су на ти, али ништа није радио за град, већ за себе. Од његових контаката имамо хладњачу, коју је „продао“ Ђиласу, а где данас држе псе, или шта већ. Пут за Аду је посебна тема о којој ће се тек причати. Него, не видим га да иде по граду и маше папирима и пресудама судова ових дана. Надам се да ће грађани Кикинде ускоро имати прилику да чују зашто је поново у мишјој рупи. Дакле, мислим да смо и ту показали значајну разлику у односу на тај период. На мом месту, исто би се понашала и Станислава Хрњак или Никола Лукач, у то сам уверен. То је ствар односа према граду у ком живите, према људима са којима живите, васпитања и културе, чак не ни политичког опредељења.
Важите за особу која „ведри и облачи” градом. Да ли вам то импонује или вас нервира?
– То није тачно, али што би ме нервирало? Неко вас чини моћнијим него што заиста јесте. Они крећу од себе и времена када је Зоран Милешевић седео у Нарвику, а људи из градске власти долазили да им изда налоге шта и како да раде, а ко не послуша, он га смени. Ко не верује, нека пита госпођу Јагоду Толицки. Град данас функционише на другачији начин, има градоначелника и локалне органе. А ја, нити сам, Богу хвала, профил Милешевића, нити имам намеру то да будем. Мој посао и није да се бавим локалном политиком, као ни локалних политичара да се баве политиком на државном нивоу. Кад ме питају за савет и мишљење, кажем им, али да ја намећем своје мишљење и ставове, а да неко други одговара за то, не пада ми на памет нити би то било фер и коректно пре свега према Николи Лукачу, а онда ни према другима који су део локалне власти.
Спекулише се о томе да поједини представници других партија желе да прелете у СНС? Има ли таквих понуда и какав је одговор странке на то?
-Могу само начелно да кажем, јер то је питање за Станиславу Хрњак, да сви који желе да се прикључе борби за модерну и пристојну Србију и Кикинду у њој су добродошли.
Високо сте позиционирани на листи „Александар Вучић- Србија не сме да стане”? Какав желите даљи развој своје политичке каријере, шта су ваше амбиције?
– Кад дођете на одређене позиције у политици, нисте само ви ти који неком жељом или амбицијом одређујете где ћете се наћи. Много тога зависи од околности. За председника Вучића, председника странке Вучевића и СНС сам увек на располагању. На свакој позицији даћу све од себе да политика у коју дубоко верујем и која мења нашу земљу на боље, добије подршку грађана. И да сутра не будем посланик нити на било којој функцији, исто бих се понашао. Највећи део својих амбиција сам већ остварио, тако да и немам неких претераних жеља, бар у вези са политиком. Приоритет је да се држава и друштво, које ћемо оставити будућим генерацијама, поправљају на боље, као и да за град у ком живим са својом породицом постигнемо још боље резултате. Свако од нас треба да да свој допринос тамо где нам онај ко мало шире и боље види целу поставку „игре”, одреди где ћете бити. Фудбалским речником речено, сви би волели да буду на месту центарфора, оног који даје голове и кога навијачи обожавају, али неко мора да буде и задњи везни, десни бек, неко и на клупи, јер, на крају крајева и то је део тима. Неко, опет, подржава са трибина, што је такође битно. Дакле, свако ту има своју улогу, а која год моја да буде, даћу све од себе да је одиграм најбоље што могу.
КО ЋЕ БИТИ ГРАДОНАЧЕЛНИК?
Очекују нас локални избори на пролеће. Спекулисало се о томе ко ће бити градоначелник, а у једном тексту су и помињани наводни кандидати.
– Нисам се давно тако слатко и дуго смејао, као када су те спекулације изашле у једном сада већ непостојећем медију. Фрапантно ми је да ико може да потпише и објави онакву гомилу глупости, трачева и измишљотина. Али и то говори о председнику НУНС-а, његовој озбиљности и знању. Човек напише да ја, као, за градоначелника гурам кума Владе Галића, а Галић, логично, уместо свог кума, гура човека кога сам ја довео и учланио у СНС. И никакву нелогичност он у томе није видео! Притом, ни један ни други не желе да буду градоначелници све и када би им неко нудио. Ко ће за шта бити кандидат, одлучиће странка. Ко ће где бити изабран, одлучиће народ. Мислим да се Никола Лукач заиста труди и ради, а оно што је по мом најдубљем уверењу за сваку похвалу, то је да је остао народски човек какав је био и пре доласка на ову позицију. То је човек који по сат времена пролази тргом, јер са сваким стане и свако може да му се обрати. Мислим да је то веома важно, да грађани имају комуникацију са градоначелником. О свему осталом кад дође време.
ОТВОРИО ВРАТА СУГРАЂАНИМА
Пролетос је са радом почела ваша канцеларија народног посланика, која се налази на градском тргу, где суграђани долазе са питањима, предлозима, проблемима…Због чега вам се најчешће обраћају?
– Више стотина људи је прошло кроз канцеларију. Различити су разлози, а најчешћи проблеми са управом, односно онима који врше управна овлашћења. Моја молба и апел је да се људи из локалне самоуправе тиме позабаве, јер радници управе постоје због народа, а не народ због њих. И срамота је да људи остану без одговора. И не је одговор. И не може је одговор, али дајте одговор. И не обећавајте оно што не можете после да реализујете. Никада никоме нисам ништа обећао, иако сам помогао да се многе ствари реше или убрзају. Дакле, запослени у управи су ту због грађана, а не обрнуто, и обавеза је да буду љубазни, пристојни и дају одговор, а не да бахато откаче људе.
НОВИ ЖИВОТ ОФК КИКИНДЕ
Познат је ваш ангажман у ОФК Кикинди? Како сте задовољни постигнутим?
– Многе добре ствари су урађене, клуб и симболички представља разлику од периода када су њиме руководили Милешевић, Бодрожић, Панић. Обновили смо омладинску школу која је била уништена. Деца су нам одлазила у Спартак, Војводину у најмлађем узрасту, што по мом уверењу, није добро ни за децу ни за родитеље. Фудбал је суров и није једноставно да дете успе. Треба у свом граду да има услове фудбалски да се развија, а ако буде имао квалитет, доћи ће по њега ови велики клубови. Ту је и Марко Вукобрат који води врло добро води спортски део, укључен је и већи број људи у организацију клуба и успели смо у фудбалском свету да вратимо углед какав је клуб некада имао. Имамо младу, можда и најмлађу екипу у лиги и велики број играча из места. И ту мислим да смо рекордери. Али политика клуба је да то буде још израженије и треба нам још две до три године да сјајни клинци из млађих категорија дођу до првог тима да и то постигнемо. Међутим, ни то није могло да прође без квазистручњака, који су из беса и љубоморе подносили кривичне пријаве за наводно нека намештања утакмица. А пријаву подноси морална громада и чувени фудбалски прегалац, Жељко Бодрожић, за кога цео град зна како је пред Бориславом Плавшићем Жапцем мигољио и гмизао као кишна глиста, не би ли добио бодове у Новим Козарцима да Кикинда не би испала из лиге. Али то није за пријаву, је л? Да не причам даље о још пикантнијим детаљима да се народ и крсти и смеје. Пријава је, наравно одбачена, само су без везе малтретирали људе. Али такви ништаци својом поквареношћу и злобом свакоме ко жели нешто да уради у граду огаде саму идеју да се укључи у било шта, да било шта ради у јавном интересу и људи неће да се укључе у спорт, културу, ни у било какву другу делатност где могу да допринесу, јер шта им треба да их неко провлачи кроз блато и пљује њихов рад и труд?! А када се сви квалитетни склоне, онда све допадне њих, а заврши се тако што ствари пропадну, на стадиону буде трава од метар висине и сви кукају да им је клуб дужан паре.
У двоброју КОМУНЕ који излази у четвртак 28. децембра, читајте интервју са Миленком Јовановим, кандидатом листе „Србија не сме да стане” и шефом посланичке групе СНС у протеклом сазиву Скупштине Србије.
Отворено и директно за наш лист, са Јовановим смо разговарали о бројним, актуелним темама: – од изборних резултата и нереда на протесту опозиције у Београду до градске власти, лобирања за Кикинду, као и о раду канцеларије народног посланика, будућем ангажману на политичкој сцени, фудбалу…
На КИКИНДСКОМ ПОРТАЛУ данас од 18 сати погледајте ексклузивни интервју са градоначелником Николом Лукачем. У шетњи градом, са уредницом Јеленом Црногорац, први човек града говорио је о најактуелнијим темама:
Резиме досадашњег мандата на најодговорнијој функцији у граду и оцена постигнутих резултата.
Да ли је изградња фабрике воде капиталан пројекат који ће испунити очекивања Кикинђана?
Којом трасом ће ићи брза саобраћајница Сомбор- Кикинда и шта ће у пракси значити ипсилон крак?
Какве су последице летошње блокаде рачуна града? Да ли је промењен власник Хотела „Нарвик” и има ли градска власт било какву надлежност да решава питање ругла у центру града?
Да ли на терену, у контактима са суграђанима, чешће чује похвале или критике?
