Interkultura

gimnazija-ceska-(2)

Гимназија „Душан Васиљев“ домаћин је кампа под називом „Кикинда град који спаја људе“ који је окупио гимназијалце из нашег града и Чешке. Замишљен да се ученици међусобно упознају, али и средину у којој бораве. Међу онима који су учесници је и петнаестогодишња Барбара Мала која је смештена у породици Хелдрих.

-Први пут сам у Кикинди, али и у Србији. Пуно сам читала о самој земљи, али и о граду, међутим оно што сам видела ме је одушевило. Град је леп, посебно трг, препун старих зграда. Породица у којој сам смештена је дивна, а посебан утисак на мене је оставио сладолед који смо јели нигде није толико леп и обиман. Надам се да ћемо и у будућности наставити пријатељство двеју школа и да ћемо имати прилику да и ми будемо добри домаћини у нашем граду Велики Мезеричи – рекла је Барбара.

Ана Војводић, ученица је Гимназије домаћица је Чехињи која се такође зове Барбара.

-Још фебруара, пошто сам сазнала ко ће бити моја гошћа, ступила сам у контакт са Барбаром. Већ тада смо почеле да се упознајемо и комуницирамо. Јако ми се свидела и сада када сам је упознала мој утисак је комплетан. Имала сам прилику да јој покажем град који је за њу, наспрам места у којем живи, велико село. Највећи утисак су јој куће у којим има доста дворишног простора, као и то што имамо кућне љубимце – открива Ана.

Велики Мезеричи налази се на југоистоку Чешке и природа је потпуно другачија у односу на Банат, сазнали смо од професорице енглеског језика Дрита Месеј.

-Узбуђени смо што смо у Кикинди и радујемо се стицању нових пријатеља и сарадњи. Све активности које имамо су изузетно занимљиве и корисне. Размена искустава ученика и упознавање других култура изузетно је важно за развој младих људи. Град је диван, има прелепе зграде и историју – казала је Дрита Месеј.

Камп је део програма „Интеркултура“  са којим Гимназија сарађује више деценија. Углавном се размењују ђаци, а сада је на ред дошла и размена одељења, навела је Миљана Китановић, психолог:

-У размени учествује 20 ученика и две професорице. Сматрамо да су овакви сусрети важни јер помажу у превазилажењу предрасуда, размењивању пријатељства, учењу једни од других, поштовању различитости. Посебно је значајан боравак у породицама јер је то прави начин да наши гости у потпуности упознају средину у коју су дошли и културно-историјско наслеђе које имамо.

Током посете, која траје до суботе, осмишљен је занимљив програм. Заједнички су организоване радионице чија је тема  упознавање, гости су представили свој град и школу, а имали су прилику и да истражују  Кикинди у оквиру програма „Седам кикиндских чуда“. На седам локација  домаћини и гости, подељени у исто толико група упознавали су се по једним чудом након чега су имали задатак да на креативан начин прикажу оно што су истражили.

Узвратна посета Кикинђана планирана је током октобра.

А.Ђ.

Nursen-Basce-1

Петнаестогодишња Нуршен Башће из Истанбула већ три месеца живи у Кикинди у оквиру програма размене „Интеркултура“, а наша средина, како каже, брзо јој је постала „дом далеко од дома“. Први утисак био јој је да је град много мањи од онога што је навикла, али управо ју је тај мирнији темпо живота освојио на први поглед.

Највише је изненадила разлика у школском ритму: у Турској је у учионици проводила и до десет сати дневно, док у Кикинди има довољно времена и за шетњу до школе – навику која јој је постала омиљена.

-Пешачим 35 минута до школе сваког дана, али осећам као да траје десет. Баш ми прија – рекла је она.

Живи код породице Аврамов, а вршњакиња Лара истиче да је први сусрет у Београду био веома емотиван. Одлуку да постану домаћини донели су без много размишљања.

-Никада нисам делила собу, али сада ми је то нормално. Требало је око две недеље да се навикнемо на суживот, али све иде лепо – објаснила је Лара.

Нуршен је брзо прихватила локалне навике, а највише је одушевљавају српски празници, храна и топлина људи. Омиљена јела су јој ћевапи и сарма, а најдража српска реч – „пријатно“. Признаје да јој бука и гужва Истанбула уопште не недостају, али јој недостају пријатељи и породица.

Своје утиске редовно дели са родитељима, а када се у јулу буде вратила кући, већ зна шта ће им прво рећи: „Драго ми је што вас видим, али ја бих назад у Кикинду.“

395629749_1519354592143644_7560177486621524507_n

Мухамед Касиф Даринауфалди, за своје пријатеље Ифал, из Индонезије, у нашем граду боравиће годину дана у оквиру прогрaма „Интеркултура“. Пре два месеца стигао је из двомилионског града Сурабаја, у како каже, мирну и лепу Кикинду. У четвртом је разреду природно – математичког смера Гимназије „Душан Васиљев“, а његови домаћини су породица Раца из Накова.

-Град је мањи него што сам очекивао, али оно што је мој први утисак су љубазни и гостопримљиви људи. Сви се пуно друже и посећују, а оно што сам приметио је да су гласнији у односу на средину у којој живим. Често се грле, ударају по раменима и леђима, додиром се овде показује пуно емоција. Време је пуно хладније у односу на климу из које долазим, а кажу ми да тек предстоји права зима. На то тек треба да се привикнем – открио нам је Ифал.

Разлика у начину живота, култури, традицији је пуно, али је циљ ових размена разумети земљу у којој сте на размени и локалном становништву, пре свега младима, пренети део своје културе.

-У Индонезији не користимо надимке него се ословљавамо пуним именом. Већина становника Индонезије су муслимани, а у Србији су православне вере. Молим се пет пута на дан, а овде се то не ради. Исто тако у мојој култури не користи се лева рука како би се неком нешто дало, то је код нас непристојно, а разлози леже у религији –  додаје наш саговорник.

Разлике у образовном систему постоје, али у начину како се примењује. Са друге стране предмети који се изучавају су мање више слични. У Индонезији деца основни ниво образовања стичу у основним школама које трају шест година. Након тога уписују средњу школу која је двосмерна. Ученици који имају амбиција да студирају припремају се за факултет, а они који не желе на факултет уче један или два заната.

-Исто тако у Србији ученици једног месеца иду пре подне, а другог после подне у школу. Код нас школа за све траје од 7 до 16 сати, након чега смо слободни. Разлика је и што имамо такозване скаут часове односно наставу у природи. Тада кампујемо у природи и учимо пуно тога о животној средини. Највише разлика је у храни. У Индонезији једемо љуту храну и пуно поврћа, у Србији тога нема. Наша храна је јака и зачињена. До сада сам пробао пуно српске хране и бурек са сиром је мој фаворит – истакао је Мухамед Касиф.

Ноћни живот такође је нешто на шта наш гост није навикао.

-Млади у Индонезији не излазе ноћу у кафиће и дискотеке. Углавном се дружимо током дана у тржним центрима, а увече и ноћу смо код својих кућа. Овде се млади потпуно другачије забављају. Моји вршњаци који живе у градовима облаче се исто као и сви други млади широм света. За младе који живе у селима и руралним срединама свакодневна одећа је уједно и традиционална. Свако село у Индонезији има другачију традицију и у складу са њом је и одећа – додаје Ифал.

У Европи је први пут био пре десетак година. Боравио је у Великој Британији код брата који је тамо био на студијама.

-Од тада је мој сан био да истражим Европу и када ми указала прилика да дођем у Србију на размену нисам се пуно двоумио. Од компаније која ради у мојој земљи добио сам школарину тако да сам задовољан што сам овде – напомиње млади Индонежанин.

Српски језик, напомиње, тежак је за памћење, али се нада да ће га пре одласка добро савладати.

-Научићу више о другим културама, а стећи ћу и нове пријатеље. Веома ми се свидео фолклор, нарочито коло јер је весело, као и ваша традиционална музика. Мој циљ је да мојим новим другарима пренесем део своје културе, да им припремим традиционалну храну и да им покажем наш традиционални плес – открио нам је Мухамед Касиф Даринауфалди.

Програм Интеркултура спаја ученике

Од 2011. године Гимназија „Душан Васиљев” део је програма Интеркултура који подразумева размену ђака из читавог света.

 

– Циљ ових размена је да се млади упознају са културом, обичајима, традицијом наше земље, да науче српски језик и стекну нова пријатељства. Десетак наших ученика такође је било на размени, а до краја ове школске године, у оквиру Интеркултуре, планирамо размену одељења са школом из Турске  – открила нам је професорица Миљана Китановић.

До сада је на једногодишњој размени у нашем граду боравило тридесетак ученика из Бразила, Русије,Немачке, Парагваја, Белгије, Калифорније, Италије, Турске, Грчке, Италије и са Тајланда.

error: Content is protected !!