hirurgija

томин-и-миладинов

На седници Покрајинске владе којом је председавала председница Маја Гојковић одлучено је да Општа болница добије ендоскопски стуб са гастроскопом и колоноскопом, чија је вредност 14 милиона динара. Кикиндска здравствена установа  тренутно поседује ендоскопски стуб стар око 20 година и набавка новог апарата неопходна је ради повећања квалитета услуга које се пружају пацијентима, прецизнијих и поузданијих резултата рада, као и веће сигурности лекара и особља.

-Видео ендоскоп са гастроскопом и колоноскопом који ће нам стићи је медицински апарат најновије генерације и веома је значајан за нас и пацијенте. Уз њега ћемо имати нове могућности у раду које нисмо могли да примењујемо на старом апарату. Уједно омогућиће бржу и прецизнију дијагностику болести желуца и дебелог црева – истакао је др Бојан Миладинов, начелник Одељења хирургије. – Постојећи апарат је стар, често се квари и од почетка године два месеца смо били без њега.

Доста пацијената долази на колоноскопски преглед којим се испитује дебело црево, како би се утврдили евентуални проблеми попут чирева, полипа или рака. Годишње има више од 400 ендоскопских прегледа.

-Апарат на ком још увек радимо, док не стигне нови, дуго је у нашој установи и у протеклом периоду све више се квари – надовезала се др Весна Томин, в.д. директорица Опште болнице.-  Свака поправка је изузетно скупа, те смо одлучили да конкуришемо за куповину новог. Како тренутно немамо гастроентеролога Покрајински секретаријат за здравство финансира долазак др Сланкаменца како би пацијенти имали и ову здравствену услугу. Очекујемо да апарат буде у функцији до краја децембра. Ускоро ћемо имати и нашег гастроентеролога и нови ендоскопски стуб нам је преко потребан. Болница је и део државног програма превенције колоректалног карцинома. Имамо вође тимова који су у програму за рано откривање карцинома дебелог црева и желуца.

На дневном нивоу Одељење хирургије прими и отпусти у просеку десетак пацијената. Уз интерно, хирургија је највеће одељење.

-Болести желуца и дебелог црева честе су у нашој средини. Позитивно је што постоји тренд смањења карцинома желуца, док је рак дебелог црева један од најчешћих карцинома и број оболелих стагнира. Важно је да се на време открију првенствено пре канцерогене лезије попут полипа, како би се спречио даљи развој болести. Иако колоноскопије и гастроскопије примарно раде гастроентеролози, хирурзи су преузели на себе овај део посла. Давно смо почели да радимо колоректалну хирургију коју прате поменути прегледи. То се испоставило добро за нашу Болницу јер већ неколико година немамо у нашој установи гастроентеролога. Осим мене ту је још један хирург који већ ради на овим апаратима, а обучавамо и двоје млађих колега. Ускоро очекујемо и да др Милош Ђурин заврши супспецијализацију из гастроентерологије, те ће и он значајно допринети заједничком циљу да се промене што пре открију и лече – појаснио је др Миладинов.

Кикиндски хирург додаје да је у протеклих неколико година доста улагано у Одељење хирургије.

-Међу најважнијима су нови операциони сто, две нове лампе, две електрохируршке јединице, стуб за ендоскопију. Одлично смо опремљени техничким и медицинским апаратима, а највећи проблем је недостатак хирурга. До 2027. године очекујем да ће нас бити седморо. Помало ме брине што је слабо интересовање младих лекара за хирургију. У протеклих неколико година само један се интересовао за ову грану медицине – сазнајемо од др Миладинова.

Др Милена Иванић завршила је специјализацију и прва је жена хирург у Општој болници. Средином наредне године на исту позицију долази и др Јелена Ристић.

-Оне су значајно појачање Одељењу хирургије. Претходних година радило нас је премало. Од девет хирурга колико је неопходно, у једном моменту било нас је двојица. Сада имамо пет хирурга и радујемо се раду са колегиницама. Предрасуда је да је хирургија грана медицине за мушкарце јер су жене показале да су веома успешни хирурзи. Пре две деценије, када сам ја био на специјализацији незнатан број жена је учио за хирурга. Данас их је све више и наша Болница прати тај тренд – закључио је др Бојан Миладинов.

Кикиндско хируршко одељење има мали проценат смртности, свега шест одсто, што је у границама светског просека. Пацијенти на овом одељењу имају тешку патологију и за првих девет месеци ове године било је близу хиљаду пријема и отпуста пацијената.

А.Ђ.

 

 

ИМГ_4857

Када је након завршене основне школе и гимназије у родном Босанском Грахову уписивао студије у Београду, дилеме није било. Одликаш наклоњен природним наукама, школовање је наставио на Медицинском факултету где је, први сусрет са хирургијом одредио његов даљи професионални пут.

– Још као студент, хтео сам да будем хирург. Када су нас први пут увели у операциону салу, било је то на Првој хируршкој клиници у Београду, то ме је фасцинирало. Истог момента, вирус хирургије ушао је у мене-  прича за Кикиндски портал др Гојко Љубоја, познати кикиндски хирург.

После завршеног Медицинског факултета, уследило је служење војног рока. И поново један судбоносан сусрет који га доводи баш у Кикинду.

-Никад нисам ни помислио да дођем у Кикинду, премда имам рођаке овде. Али, када сам био у војсци, са мном у Сремској Митровици је био један стоматолог. Три месеца је био на откоманди у Кикинди, па се вратио. Толико фантастичних ствари ми је испричао о Кикинди. Била је то 1983. година, изграђена је нова болница, трг, „Нарвик“… Био је одушевљен Кикиндом. Мени је било најважније да будем релативно близу Београда, али да не чекам у Београду посао, већ да што пре почнем да радим, то сам желео. Тако сам и рекао оцу. И заиста, указала се прилика овде. Прво сам радио у служби Хитне помоћи, а после, од 1988. године у болници- евоцира сећања др Љубоја.

Када је дошао у кикиндску болницу, млад и амбициозан лекар, велики заљубљеник у свој позив, желео је да иде у корак са временом, да се усавршава и примењује савремене методе и достигнућа. Све операције које се данас раде на хирургији, на известан начин у ову установу донео је управо др Љубоја.

– Имао сам сјајне учитеље кад сам дошао у кикиндску болницу, према којима гајим велико поштовање. Ипак, била је то хирургија на измаку. Кад сам видео да тапкам у месту, да не напредујем, кренуо сам по нашим највећим установама као што је Прва хируршка клиника, са најеминентнијим хирурзима. Онда сам почео да напредујем, да уводим операције које се нису до тада радиле. Било је много доктора од којих сам учио. Др Зоран Кривокапић, водећи колоректални хирург је долазио овде и радио, много сам научио од њега. Низ имена је било. Ко год је долазио, улазио сам у салу и гледао како раде. Увек сам говорио и млађим колегама, треба увек гледати друге, наћи ћете ситницу коју ћете уградити у свој рад- напомиње познати хирург.

Имати туђ живот у својим рукама-има ли шта одговорније од тога? Колико се човек временом на то навикне, па и огугла?

-Никада нисам огуглао. Компликације сам тешко подносио, то сви знају у болници. У почетку сам мислио да је то због тога што немам довољно искуства, сматрао сам да ће то постати рутина и лакше, међутим, није. Десило се да се ништа није променило, чак се однос и погоршао –искрен је др Љубоја.

За значајан допринос у области здравства, крајем прошле године награђен је градским признањем „Др Ранко Петровић“. Искрено и скромно признаје да га није очекивао. Највишу општинску награду добио је и пре петнаестак година.

Шта је најважније за доброг хирурга, питамо га.

-Да је мануелно способан, а други услов, можда и важнији је да будете посвећени хирургији. Јер хирургија тражи 100 посто посвећености. То је велика жртва, ако сте спремни на то, можете се њом бавити. Ако мислите да радите од 7 до 3 и да идете кући и заборавите шта се дешава, онда боље се немојте бавити хирургијом. Ви лежете са хирургијом и будите се са њом- недвосмислен је наш саговорник.

Десет хиљада операција

Током радног века у кикиндској болници, др Гојко Љубоја обавио је око десет хиљада оперативних захвата- од опште и комплетне абдоминалне хирургије осим јетре, па до захтевне Виплове операције.

-Кад вратим филм уназад, анализирам, просто се некад чудим како сам све то издржао. Дуго времена сам овде у болници, био најстарији и најкомпетентнији за неке операције, па сам морао да будем ангажован код многих операција. Кад год је проблем, ту сам, било то три поподне или три ноћу. Велики је то напор, огромна енергија. Много пута сам дошао на позив, а много пута и сам. Сваког викенда кад нисам радио, долазио сам у болницу да обиђем моје пацијент- каже др Љубоја у разговору за Кикиндски портал.

Одушак у спорту

Одушак од стресне свакодневице и захтевне професије, др Љубоја проналазио је у спорту.

-Једини хоби ми је спорт. Некада сам радо играо фудбал, а већ двадесетак година играм тенис- каже угледни хирург.

error: Content is protected !!