Градска кућа

Свечаном доделом признања, заслужним појединцима и установама, кикиндски фудбалски арбитри окупљени у својој организацији при Фудбалском савезу Града Кикинде, обележили су вечерас, у Свечаној дворани Градске куће, леп и вредан јубилеј – 70 година постојања свога удружења. У обраћању присутнима, наш колега новинар Бранислав Угринов, у улози виспреног водитеља програма, подсетио је на историјат судијског удружења основаног у нашем граду 1952. године, споменувши бројна значајна имена, а, с обзиром да је реч о дугом минулом периоду, многима од њих одата је и пошта минутом ћутања.

Апострофиран је посебно Милан Стокић Баба, рођен 1911. године, који је пре седам деценија утемељио организовано бављење фудалским суђењем у Кикинди, заједно са: Славком Станимировим, Јованом Валтером и Вукашином Бојићем. Стокић је још 1937. у Краљевини Југославији положио у Суботици за звање фудбалског арбитра. Међутим, и пре тога, 1925. године као први писани траг о фудбалском суђењу у тадашњој Великој Кикинди, остало је забележено име и презиме Божидара Мишковића. Он је био рођен 1894. године, а у Београду је, сада већ, пре безмало једног столећа стекао звање фудбалског арбитра, као први из Велике Кикинде.

Ређала су се потом бројна значајна кикиндска имена на војвођанској, али и на тадашњој југословенској фудбалској сцени која је имала два савезна разреда. Пре свих реч је о Јовици Бешлину, главном судији на три београдска „вечита дербија” и то у време бивше велике државе, а судио је популарни Јоки и на европској УЕФА сцени.

Потом, били су ту и: Стеван Дивјачки, Недељко Племић Мејо, Петар Рајић, Богдан  Стојисављевић,  Мирко Старчевић, Владимир Думитров, Иван Шибул, Јовица Станојевић и Дејан Петровић. Сви поменути судили су као савезни арбитри, а то звање имали су и: Коста Вујадинов, Предраг Поповић, Марко Николић и Невен Зекоња, управо актуелни председник кикиндске Стручне струковне организације фудбалских судија Града Кикинде.

– Пролетели смо кроз историју, а ко год је од бивших судија могао, дошао је и хвала им на томе. Њима смо и уручили највећи број признања: повеља, захвалница и пригодних дарова. Реч је укупно 50 признања. Нажалост, дуго већ нисмо имали судију калибра Дејана Петровића, који је својевремено био у тиму чувеног судије Милорада Мажића на УЕФА сцени, а да не говорим о достигнућима Јокија Бешлина, који је судио најпосећенији „вечити дерби” у историји – 1984. године. Међутим, ми у кикиндској организацији имамо јасан циљ да кроз пет до седам година наш град опет добије барем једног савезног арбитра, сада Србије, који ће судити најмање други савезни ранг – казао нам је Зекоња.

Свечаност су угодним гласовима и прекрасном појавом увеличале чланице певачке групе Мелизми, али није то била једина лепота на овом скупу. Биле су ту и чланице кикиндске судијске организације – шест младих девојака фудбалских суткиња почетница, које су, међутим, већ сада нашле своје место међу 300 арбитара из нашега града.

Толико их је, наиме, од 1952. године до данас, са већим или мањим успехом, под светлима европских рефлектора или на џомбастим лединама покрај кукурузишта, продефиловало кроз овај леп, али често и незахвалан посао, а неизоставни део најважније споредне ствари на свету.

Истовремено то је и онај сегмент фудбала који је и најчешће и најжешће на удару и клубова, али још и више навијача па, признајмо то овом приликом, делимично и нас спортских новинара. И ми смо ти који знамо често бити у праву када их  критикујемо, али неретко и „локалпатриотски” гледамо и на свој и на посао фудбалских судија па се тада о њих и огрешимо.