Najnovija predstava, „Džepovi puni kamenja“, duodrama u kojoj igraju Nikola Joksimović i Vladimir Maksimović, na repertoaru je Narodnog pozorišta u petak, 17. novembra. Komad na velikoj sceni je, po delu irske glumice i književnice Meri Džons, režirao Rastislav Ćopić. Početak predstave je u 20 sati.
džepovi puni kamenja
U Narodnom pozorištu sinoć je, na velikoj sceni, održana generalna proba duodrame irske spisateljice Meri Džons, u režiji Rastislava Ćopića.
Komad „Džepovi puni kamenja“ jeste crnohumorna komedija, ona je i socijalna drama jer je priča o dvojici filmskih i životnih statista u siromašnom mestu u Irskoj u koju dolazi holivudska industrija snova. Predstava jeste i glumački izazovna (pisala ga je glumica), jer samo dvojici protagonista omogućava da, pored svojih glavnih likova, igraju i: druge statiste, direktora filma, filmsku divu, reditelja, asistenta…
Ono zbog čega ovaj tekst ne može da se kvalifikuje za dramski predložak za pozorišnu predstavu jesu njegovi nedostaci. U silnoj želji da se obuhvati što više neophodnih likova kako bismo imali privid dramske radnje, fokus je ostao na glumačkim, inače odličnim, transformacijama. Ozbiljan nedostatak jeste to što nismo dobili dovoljno o njima samima, njihov bekgraund, što bi omogućilo da se povežemo sa svim prikazanim nam tužnim ljudima u malom mestu bez perspektive, ali bi i veoma pomoglo glumcima da nam donesu dublje emocije likova, a verovatno im dalo i više prostora za razigravanje istih.
Scenografija predstave svedena je na elemente sa filmskog seta i, moguće, simbolično, na prazninu i beznađe u mestu radnje. Inače, u teoriji, mnogo je elemenata koji bi čoveka sa velikim snovima u okruženju koje mu ne dozvoljava da ih ostvari, moglo da smesti na mnogo tužnih tačaka na planeti i, posledično, izazove poistovećenje sa irskim gubitnicima. U praksi, na sceni, ostaje utisak glumačke etide koja, osim zaista izuzetnog umeća Nikole Joksimovića i Vladimira Maksimovića, nije ostavila utisak pune pozorišne predstave.
Akteri ovog pozorišnog čina zaslužuju priliku da se najnoviji projekat gradskog pozorišta razigra, „legne“ i počne bolje da korespondira sa publikom. Inače, daleki predeli Irske, ostaće na istoj prostornoj, misaonoj i emotivnoj distanci, i neće dosegnuti dalje od onoga što tekst, u krajnjoj liniji, jedino nudi.
Kikindsko pozorište od večeras će, zvanično, na repertoaru imati još jedan naslov, ali i potvrdu da ima veoma talentovan i posvećen ansambl. Krajnji sud će, kao i uvek, dati publika, u igranjima koja slede. Zbog profesionalizma, entuzijazma i ljubavi prema pozorištu, „Džepovima“ treba poželeti sreću.
Predstava „Džepovi puni kamenja“, novi projekat kikindskog Narodnog pozorišta, ulazi u završne probe pred premijeru, zakazanu za 13. oktobar. Komad režira Rastislav Ćopić iz Apatina, koji je režiju diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi Egona Savina. Ovo mu je treća profesionalna režija, prva u kikindskom pozorištu.
Zašto ste izabrali ovaj tekst?
Dogovor sa upravom Pozorišta bio je da se radi komedija. Sagledavši sve faktore, odabrali smo komad irske spisateljice Meri Džons “Džepovi puni kamenja”. Radnja se dešava u zabačenom irskom gradiću u kome se snima holivudski film. U sukobu filmske ekipe i lokalnog stanovništva, gledaćemo brzu, duhovitu, i na trenutke dirljivu priču o očaranosti i razočaranosti varljivim sjajem filmskog sveta. Najveća specifičnost komada je da sve uloge igraju samo dva glumca.
Da li ovaj komad i na kom planu korespondira sa našom stvarnošću?
Iako u komedijskom ključu, kroz komad se provlače i važne teme sa kojima možemo da se poistovetimo bilo gde – depresija malog grada, suicid, bahatost bogatih i eksploatacija siromašnih, ponositost i prkos malog čoveka i njegovo pravo da sanja velike snove. To je nešto sa čime svako može da se poistoveti, a uspeh ovog komada širom sveta govori o njegovoj univerzalnosti i komunikativnosti.
Kako teče rad na predstavi, da li ste zadovoljni?
Rad je bio intenzivan, ali lep i privodimo ga kraju. Pozorište u budućnosti bi moralo da dobije više podrške i sredstava, ne samo za opstanak, već i za razvitak i umetnički iskorak, jer ljudi koji u njemu rade to zaslužuju.
U predstavi igraju Nikola Joksimović i Vladimir Maksimović. Reditelj Ćopić takođe je, uz Andreu Mek Givern, potpisao i prevod teksta. Dramaturg je Hristina Mitić, autor scenografije i kostima – Dunja Kostić, dok dizajn zvuka radi Boris Mijatović.
Irska glumica i spisateljica Meri Džons je za ovaj tekst 2001. godine dobila nagradu „Lorens Olivije“ za najbolju savremenu komediju.
Duodrama „Džepovi puni kamenja“ će, posle premijernog izvođenja, imati još dva repertoarska termina u oktobru – 17. i 31.
Fotografija: Miloš Zvicer
Odluku da bude glumac doneo je još kao sedmogodišnjak, kada ga je majka odvela u Teatar 13. Ipak, nakon završene akademije, radio je kao varilac i zamalo otišao u vatrogasce. Posle Momčila u „Ljubavnom pismu” i Dušana Vasiljeva u „Oblacima”, priprema se da, u novoj predstavi kikindskog teatra, zaigra čak sedam uloga.
Na 58. Filmskim susretima u Nišu, glumac Narodnog pozorišta Kikinda, Vladimir Maksimović, dobio je nagradu za najbolju epizodnu ulogu- brata blizanca u filmu „Ovuda će proći put”. Nagradi se, priznaje, nije nadao.
– To mi je prva filmska nagrada. U pozorištu sam od 1997. godine, u Teatru 13 imao sam sreću da budem kod Svetislava Jankovića koji je od nas zahtevao da u glumi tražimo igru i čaroliju. Dakle ne ozbiljnost, već samo mašta i iz toga će nešto izaći. Na ovom filmu, Nina Ognjanović je insistirala na igri, dajući mi da lik pravim na granici ludosti i mislim da sam uspeo u tome. Sve vreme publika ne zna da li je on umno poremećen ili pijan. Bilo mi je jako uzbudljivo da se igram na liniji između stripa i realizma, a da tu liniju ne pređem. Uz pomoć rediteljke i cele ekipe iz Toplog Dola, imao sam sreću da izgradim zapaženu ulogu – priča Maksimović.
Film je do sada osvojio šest nagrada na festivalima u zemlji i inostranstvu. Govori o devojci Jani koja nije zadovoljna u svojoj sredini i kao svoj izlaz vidi stranca koji dolazi u malo selo. Ovo ostvarenje biće prikazano na jesen, na RTS-u.
Maksimović je deo ansambla kikindskog pozorišta od 2020. godine. Ovdašnjoj publici poznat je po predstavama koje su premijerno izvedene u protekloj sezoni: „Ljubavno pismo” reditelja Dragana Ostojića, gde je pobrao simpatije gledalaca ulogom Momčila, i „Oblaci” u režiji Stevana Bodrože, u kojoj mu je poverena glavna rola, lik pesnika Dušana Vasiljeva.
– U Kikindi su me poznavali i znali kakav sam u radu i kao kolega. Ukazala se prilika kada je kolega Matić otišao u penziju, tako da sam došao na njegovo mesto. Inače, prvu predstavu ovde sam odigrao 2013. godine. Bio je to komad „Neću da platim i ne mogu da platim”, Slobodana Brankovića. A prvi put u Kikindu sam došao sa bratskim pozorištem iz Paraćina – otkriva mladi glumac.
Kada ga je kao sedmogodišnjaka majka odvela u Teatar 13, vrlo brzo je odlučio šta će biti njegov životni poziv. Studije glume završio je u Novom Sadu, u klasi Ljuboslava Majere.
– Velika je sreća raditi sa Majerom, biti njegov student. Stalno nas je učio kako svemu treba da damo smisao. Kod njega sam učio da od minimalnih sredstava pravim velike stvari, na tome je insistirao – priseća se studentskih dana.
Ipak, nakon završene akademije, činilo se da ga putevi ne vode u željenom smeru- u pozorište. Na ovoj drugoj sceni, životnoj, tada je zasukao rukave i dve godine radio kao varilac u jednoj firmi. Zamalo da postane vatrogasac. I odustane od glume. Ali, kao u narodnoj mudrosti- strpljen, spasen.
– Nije mi se ukazala šansa da radim, ali sam ipak imao strpljenja i sačekao svoju priliku- komentariše. Glumio je u filmovima: „Mali Budo”, „Zaspanka za vojnike”, „Nebo iznad nas”, „Južni vetar”, „Čizmaši”, „Branio sam Mladu Bosnu”, „Što se bore misli moje”. O razlici između glumačkog angažmana na filmu i u pozorištu kaže:
– Pozorište mi daje šansu da razmišljam o liku, kako taj čovek hoda, kako se smeje, a na filmu nemate tu mogućnost. Tamo je glumac jednako važan kao svetlo. Svi rade za film i sve je ponavljanje, nema se vremena za takve analize. Pozorište je živa stvar, nema prevare – jasan je Maksimović koga ćemo, uz Nikolu Joksimovića, gledati u novoj predstavi našeg pozorišta. Irsku crnu komediju „Džepovi puni kamenja” režira Rastislav Ćopić.
– Moja nova uloga su zapravo sedam uloga. Biće vrlo uzbudljivo. Reditelj traži da svaka uloga bude jasna, a da promene budu u samo jednom polukrugu. To je predstava karaktera, komedija sa elementima drame. Imam poverenja u Nikolu Joksimovića, mislim da je on jedan od darovitijih glumaca u našoj zemlji i onda sam spokojan jer imam partnera na sceni koji će mi pomagati – kaže Maksimović.
U razgovoru za „Komunu”, otkrio nam je i u kojoj ulozi bi posebno voleo da se oproba.
– Kada budem imao te godine, želeo bih da odigram Astrova iz Čehovljevog ujka Vanje, to mi je omiljen dramski lik. Običan, a pun gorčine i neke tuge koju vešto krije.
KIKINDA POBEDILA BEOGRAD
– Ja sam Kikindu birao. Desilo mi se da sam posle godina odsustva iz glume, mogao da biram da li ću da dođem ovde ili da budem u Beogradu, ali sam izabrao Kikindu. Miran je grad, kao neka banja, ovde su ljudi pitomi.
O „LJUBAVNOM PISMU” I „OBLACIMA”
– „Ljubavno pismo” je režirao naš kolega Dragan Ostojić, to je njegova ideja i zamisao, a s obzirom na to da je odavde i da bolje, od većine nas, poznaje ovdašnju publiku, pogodio je u metu. Mislim da smo dali publici baš ono što treba, to je duhovita, brza, uzbudljiva i eksplozivna predstava, puna emocija, a opet ne može baš sve da bude smešno, ako nije malo tužno. Sa druge strane, lik Dušana Vasiljeva u „Oblacima” bio je velika odgovornost, jer se radi o stvarnim ljudima, o našem najboljem rodoljubivom pesniku koji je mlad stradao. Predstavu nismo pravili kao realan život već prikazujući demone i utvare koje su ga proganjale, zbog kojih je stvarao takvu poeziju – navodi Maksimović.