Најновија представа, „Џепови пуни камења“, дуодрама у којој играју Никола Јоксимовић и Владимир Максимовић, на репертоару је Народног позоришта у петак, 17. новембра. Комад на великој сцени је, по делу ирске глумице и књижевнице Мери Џонс, режирао Растислав Ћопић. Почетак представе је у 20 сати.
džepovi puni kamenja
У Народном позоришту синоћ је, на великој сцени, одржана генерална проба дуодраме ирске списатељице Мери Џонс, у режији Растислава Ћопића.
Комад „Џепови пуни камења“ јесте црнохуморна комедија, она је и социјална драма јер је прича о двојици филмских и животних статиста у сиромашном месту у Ирској у коју долази холивудска индустрија снова. Представа јесте и глумачки изазовна (писала га је глумица), јер само двојици протагониста омогућава да, поред својих главних ликова, играју и: друге статисте, директора филма, филмску диву, редитеља, асистента…
Оно због чега овај текст не може да се квалификује за драмски предложак за позоришну представу јесу његови недостаци. У силној жељи да се обухвати што више неопходних ликова како бисмо имали привид драмске радње, фокус је остао на глумачким, иначе одличним, трансформацијама. Озбиљан недостатак јесте то што нисмо добили довољно о њима самима, њихов бекграунд, што би омогућило да се повежемо са свим приказаним нам тужним људима у малом месту без перспективе, али би и веома помогло глумцима да нам донесу дубље емоције ликова, а вероватно им дало и више простора за разигравање истих.
Сценографија представе сведена је на елементе са филмског сета и, могуће, симболично, на празнину и безнађе у месту радње. Иначе, у теорији, много је елемената који би човека са великим сновима у окружењу које му не дозвољава да их оствари, могло да смести на много тужних тачака на планети и, последично, изазове поистовећење са ирским губитницима. У пракси, на сцени, остаје утисак глумачке етиде која, осим заиста изузетног умећа Николе Јоксимовића и Владимира Максимовића, није оставила утисак пуне позоришне представе.
Актери овог позоришног чина заслужују прилику да се најновији пројекат градског позоришта разигра, „легне“ и почне боље да кореспондира са публиком. Иначе, далеки предели Ирске, остаће на истој просторној, мисаоној и емотивној дистанци, и неће досегнути даље од онога што текст, у крајњој линији, једино нуди.
Кикиндско позориште од вечерас ће, званично, на репертоару имати још један наслов, али и потврду да има веома талентован и посвећен ансамбл. Крајњи суд ће, као и увек, дати публика, у играњима која следе. Због професионализма, ентузијазма и љубави према позоришту, „Џеповима“ треба пожелети срећу.
Представа „Џепови пуни камења“, нови пројекат кикиндског Народног позоришта, улази у завршне пробе пред премијеру, заказану за 13. октобар. Комад режира Растислав Ћопић из Апатина, који је режију дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду, у класи Егона Савина. Ово му је трећа професионална режија, прва у кикиндском позоришту.
Зашто сте изабрали овај текст?
Договор са управом Позоришта био је да се ради комедија. Сагледавши све факторе, одабрали смо комад ирске списатељице Мери Џонс “Џепови пуни камења”. Радња се дешава у забаченом ирском градићу у коме се снима холивудски филм. У сукобу филмске екипе и локалног становништва, гледаћемо брзу, духовиту, и на тренутке дирљиву причу о очараности и разочараности варљивим сјајем филмског света. Највећа специфичност комада је да све улоге играју само два глумца.
Да ли овај комад и на ком плану кореспондира са нашом стварношћу?
Иако у комедијском кључу, кроз комад се провлаче и важне теме са којима можемо да се поистоветимо било где – депресија малог града, суицид, бахатост богатих и експлоатација сиромашних, поноситост и пркос малог човека и његово право да сања велике снове. То је нешто са чиме свако може да се поистовети, а успех овог комада широм света говори о његовој универзалности и комуникативности.
Како тече рад на представи, да ли сте задовољни?
Рад је био интензиван, али леп и приводимо га крају. Позориште у будућности би морало да добије више подршке и средстава, не само за опстанак, већ и за развитак и уметнички искорак, јер људи који у њему раде то заслужују.
У представи играју Никола Јоксимовић и Владимир Максимовић. Редитељ Ћопић такође је, уз Андреу Мек Гиверн, потписао и превод текста. Драматург је Христина Митић, аутор сценографије и костима – Дуња Костић, док дизајн звука ради Борис Мијатовић.
Ирска глумица и списатељица Мери Џонс је за овај текст 2001. године добила награду „Лоренс Оливије“ за најбољу савремену комедију.
Дуодрама „Џепови пуни камења“ ће, после премијерног извођења, имати још два репертоарска термина у октобру – 17. и 31.
Фотографија: Милош Звицер
Одлуку да буде глумац донео је још као седмогодишњак, када га је мајка одвела у Театар 13. Ипак, након завршене академије, радио је као варилац и замало отишао у ватрогасце. После Момчила у „Љубавном писму” и Душана Васиљева у „Облацима”, припрема се да, у новој представи кикиндског театра, заигра чак седам улога.
На 58. Филмским сусретима у Нишу, глумац Народног позоришта Кикинда, Владимир Максимовић, добио је награду за најбољу епизодну улогу- брата близанца у филму „Овуда ће проћи пут”. Награди се, признаје, није надао.
– То ми је прва филмска награда. У позоришту сам од 1997. године, у Театру 13 имао сам срећу да будем код Светислава Јанковића који је од нас захтевао да у глуми тражимо игру и чаролију. Дакле не озбиљност, већ само машта и из тога ће нешто изаћи. На овом филму, Нина Огњановић је инсистирала на игри, дајући ми да лик правим на граници лудости и мислим да сам успео у томе. Све време публика не зна да ли је он умно поремећен или пијан. Било ми је јако узбудљиво да се играм на линији између стрипа и реализма, а да ту линију не пређем. Уз помоћ редитељке и целе екипе из Топлог Дола, имао сам срећу да изградим запажену улогу – прича Максимовић.
Филм је до сада освојио шест награда на фестивалима у земљи и иностранству. Говори о девојци Јани која није задовољна у својој средини и као свој излаз види странца који долази у мало село. Ово остварење биће приказано на јесен, на РТС-у.
Максимовић је део ансамбла кикиндског позоришта од 2020. године. Овдашњој публици познат је по представама које су премијерно изведене у протеклој сезони: „Љубавно писмо” редитеља Драгана Остојића, где је побрао симпатије гледалаца улогом Момчила, и „Облаци” у режији Стевана Бодроже, у којој му је поверена главна рола, лик песника Душана Васиљева.
– У Кикинди су ме познавали и знали какав сам у раду и као колега. Указала се прилика када је колега Матић отишао у пензију, тако да сам дошао на његово место. Иначе, прву представу овде сам одиграо 2013. године. Био је то комад „Нећу да платим и не могу да платим”, Слободана Бранковића. А први пут у Кикинду сам дошао са братским позориштем из Параћина – открива млади глумац.
Када га је као седмогодишњака мајка одвела у Театар 13, врло брзо је одлучио шта ће бити његов животни позив. Студије глуме завршио је у Новом Саду, у класи Љубослава Мајере.
– Велика је срећа радити са Мајером, бити његов студент. Стално нас је учио како свему треба да дамо смисао. Код њега сам учио да од минималних средстава правим велике ствари, на томе је инсистирао – присећа се студентских дана.
Ипак, након завршене академије, чинило се да га путеви не воде у жељеном смеру- у позориште. На овој другој сцени, животној, тада је засукао рукаве и две године радио као варилац у једној фирми. Замало да постане ватрогасац. И одустане од глуме. Али, као у народној мудрости- стрпљен, спасен.
– Није ми се указала шанса да радим, али сам ипак имао стрпљења и сачекао своју прилику- коментарише. Глумио је у филмовима: „Мали Будо”, „Заспанка за војнике”, „Небо изнад нас”, „Јужни ветар”, „Чизмаши”, „Бранио сам Младу Босну”, „Што се боре мисли моје”. О разлици између глумачког ангажмана на филму и у позоришту каже:
– Позориште ми даје шансу да размишљам о лику, како тај човек хода, како се смеје, а на филму немате ту могућност. Тамо је глумац једнако важан као светло. Сви раде за филм и све је понављање, нема се времена за такве анализе. Позориште је жива ствар, нема преваре – јасан је Максимовић кога ћемо, уз Николу Јоксимовића, гледати у новој представи нашег позоришта. Ирску црну комедију „Џепови пуни камења” режира Растислав Ћопић.
– Моја нова улога су заправо седам улога. Биће врло узбудљиво. Редитељ тражи да свака улога буде јасна, а да промене буду у само једном полукругу. То је представа карактера, комедија са елементима драме. Имам поверења у Николу Јоксимовића, мислим да је он један од даровитијих глумаца у нашој земљи и онда сам спокојан јер имам партнера на сцени који ће ми помагати – каже Максимовић.
У разговору за „Комуну”, открио нам је и у којој улози би посебно волео да се опроба.
– Када будем имао те године, желео бих да одиграм Астрова из Чеховљевог ујка Вање, то ми је омиљен драмски лик. Обичан, а пун горчине и неке туге коју вешто крије.
КИКИНДА ПОБЕДИЛА БЕОГРАД
– Ја сам Кикинду бирао. Десило ми се да сам после година одсуства из глуме, могао да бирам да ли ћу да дођем овде или да будем у Београду, али сам изабрао Кикинду. Миран је град, као нека бања, овде су људи питоми.
О „ЉУБАВНОМ ПИСМУ” И „ОБЛАЦИМА”
– „Љубавно писмо” је режирао наш колега Драган Остојић, то је његова идеја и замисао, а с обзиром на то да је одавде и да боље, од већине нас, познаје овдашњу публику, погодио је у мету. Мислим да смо дали публици баш оно што треба, то је духовита, брза, узбудљива и експлозивна представа, пуна емоција, а опет не може баш све да буде смешно, ако није мало тужно. Са друге стране, лик Душана Васиљева у „Облацима” био је велика одговорност, јер се ради о стварним људима, о нашем најбољем родољубивом песнику који је млад страдао. Представу нисмо правили као реалан живот већ приказујући демоне и утваре које су га прогањале, због којих је стварао такву поезију – наводи Максимовић.