др золтан антал

Kad san postane poziv: Dr Zoltan Antal, dobitnik nagrade Grada Kikinde

Jelena Trifunović February 7, 2026

Od dečaka koji je rano ostao bez oca, do lekara kome se dolazi sa poverenjem – jedini specijalista otorinolaringologije u Opštoj bolnici Kikinda, dobitnik najvišeg gradskog priznanja, nije čovek velikih reči, već upornosti, rada i odgovornosti, ali i optimizma.

Kada u Kikindi neko kaže „idem kod doktora Antala“, nije potrebno objašnjenje. Iza tog imena stoje decenije rada, istrajnosti i poverenja pacijenata. Medicina je bila njegov san – u doslovnom smislu.

– Otac mi je poginuo kad sam bio dete, u svojoj četrdeset četvrtoj godini. Bio je električar i na banderi ga je udarila struja. Majka je ostala sama sa troje dece, bez ikakvih prihoda- priča dr Antal.

Imao je tada samo sedam godina. Najstariji brat 14, a srednji 12. Majka Eržebet izvela ih je na put.

Posle osnovne škole u Adi, u više nego skromnim prilikama, obližnja srednja elektrotehnička škola delovala je kao realan izbor. Medicina je izgledala nedostižno.

– Nije bilo novca za autobusku kartu. Srednja medicinska škola je bila u Senti, kilometrima daleko, priseća se.
Noć pred upis dogodilo se nešto što će odrediti njegov život:

– Sanjao sam da sam lekar. Nije bio maglovit san. Bio je jasan. Probudio sam se i znao, moram da pokušam.

Nakon srednje medicinske škole i potom Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, zaposlio se u kikindskoj bolnici.

– Diplomirao sam 19. marta 1982, a 1. aprila sam već počeo da radim. Posle stažiranja, radio sam u Sajanu, usledila je vojska, VMA i škola rezervnih vojnih oficira u Osijeku, a potom ponovo rad u ambulanti u Sajanu.

Put do specijalizacije nije bio lak. Hirurgija mu je bila bliska, ali okolnosti su ga odvele na otorinolaringologiju.
Specijalizaciju završava u Beogradu 1989. godine. Ispita se i danas seća.
– Sedam profesora, svaka oblast, pitanja uzduž i popreko. Nije bilo milosti. Ali sam znao šta radim.

Seća se i kako je dočekan među kolegama:
– Bacili su me u vatru od prvog dana. I to je bilo najbolje što je moglo da mi se desi.

RAD I POSLE PENZIJE

Radni dan je nepredvidiv – od hitnih slučajeva do redovnih pregleda. U kikindskoj bolnici pokriva veliki broj pacijenata, ali svojom posvećenošću i ljudskim pristupom stekao je više od profesionalnog ugleda- poverenje ljudi. Ostao je da radi i posle penzije, evo već petu godinu.
– Regionalna bolnica ne može bez odeljenja. Neko mora da ostane. Nisam mogao da ostavim ljude na cedilu. Ako mogu da radim, radiću. Nije pitanje da li je teško, nego da li si potreban- kaže u razgovoru.

U medicini, tehnologija je važna, ali su iskustvo i ljudski pristup nezamenljivi.
– Mladi lekari su puni znanja. Ali to je kao internet – sve na gomilu, a treba izvući ono što je bitno. Znanje bez iskustva nije dovoljno. Simptomi su isti kod osamdeset odsto bolesti. Umetnost je da znaš šta nije.Medicina nije egzaktna nauka, počinje tamo gde prepoznaš čoveka, a ne snimak.

Ističe važnost principa „rrimum non nocere“.

– Kako lečiti pacijenta a da mu ne naudiš. Jer mi koliko možemo da pomognemo, možemo i da naudimo, ukazuje.

Korupciju u zdravstvu ne relativizuje.
– Zahvalnost nije isto što i mito. Ali tražiti novac – to nije lekarstvo, to je strašno. Nije svaki čovek lekar, ali nije ni svaki lekar čovek- iskren je dr Antal.

PACIJENT KAO MERA SVEGA

Svako dežurstvo, svaki pregled prilika je da se pokaže da medicina nije samo tehnika, već ljudskost. I upravo tu leži najveća satisfakcija.
– Kad vidite da dete prestane da plače. Kad čovek izađe nasmejan iz ambulante. Kad čujem dobar glas.

Najviše gradsko priznanje, za koje su ga predložile kolege i koje mu je dodeljeno krajem prošle godine, dirnulo ga je.
– Bio sam iznenađen. Obradovao sam se. Znači da je neko primetio trud i zalaganje.

I danas, posle više od četiri decenije rada i posvećenosti, dr Antal je zadržao optimizam.
-Život je kratak. I da svaki dan učiniš samo dobre stvari – i dalje će biti premalo.

A možda najbolje opisuje svoju profesiju i stav prema životu rečenica koju ponavlja:
– Za ovaj posao ne treba samo da se rodiš. Treba da ga voliš.

RUKOMET

Kao srednjoškolac igrao je u prvoj rukometnoj ligi u Potisju u Adi, sa ekipama koje su bile sam vrh jugoslovenskog sporta.
– Kad sam upisao fakultet, trener mi je savetovao da nastavim. Trebalo je da igram u Jugoviću, u Kaću. Ali nisam imao svoj automobil, putovanja na treninge po dva puta dnevno odvlačila bi me od studija. Znao sam da medicina traži punu posvećenost i da moram da izaberem jedno ili drugo- priseća se dr Antal.

DR GALIĆ

Naš sagovornik se priseća i kako ga je dr Galić, kao mladog lekara i budućeg specijalistu, odmah „bacio u vodu“.

– U Beogradu je bilo nas dvadeset dvoje na specijalizaciji. Profesor Krejović, direktor ORL klinike, pitao nas je da li smo već operisali. Jedan kolega iz Valjeva rekao je da je imao četiri operacije, drugi iz Kraljeva nešto više i tako redom. Ja sam rekao oko 400 operacija krajnika i 180 krivih nosnih pregrada. Da niste malo preterali, odakle ste vi? – čudio se profesor. Ispostavilo se da mu je dr Galić bio školski drug.

Intervju sa dr Zoltanom Antalom: Alergije – bolest savremenog doba

Igor Crnogorac March 9, 2025

Omiljeni lekar Kikinđana i meštana čitavog okruga, doktor Zoltan Antal, specijalista otorinolaringolog, na usluzi je pacijentima pune 44 godine. I danas, sa istom posvećenošću i pažnjom, ne žaleći ni vreme ni energiju, otvorenim, ljudskim pristupom, i, pre svega, sa velikim iskustvom i znanjem, leči pacijente u Opštoj bolnici. Za naš portal govorio je o sve češćim stanjima i bolestima novog doba.

Primećujete li povećanje broja ljudi sa alergijama i oboljenjima koje one izazivaju?

Problem je u tome što se priroda poigrala s nama. Ranije smo imali sezonski karakter alergija. Sada, noću imate zimu, danju proleće, leto. Znači, i do 10 stepeni u februaru, toga ranije nije bilo, i organizam ne zna kako da se ponaša. Zatim, suv vazduh u grejnoj sezoni, velika upotreba herbicida, pesticida, što kvari reakciju organizma u smislu hiperaktivnosti. Ponekad se olako postavlja pogrešna dijagnoza, jer, recimo, ne može svim opstruktivcima da se kaže da su astmatičari. To su dve različite bolesti, različito se leče, različit je uzrok. Simptomi su slični su, ali nisu isti. Opstrukcija je zaštita organizma, ne mora da bude alergijskog tipa, nego, jednostavno, organizam hoće spreči da taj prljav vazduh uđe u pluća, i tada napravi suženje, zaštitu, koju ne treba uvek suzbijati. Znači, ako prepišem terapiju – lekove, injekcije, tablete, suzbijam reaktibilnost organizma, ja ne lečim, nego omogućavam da u organizam uđe ogromna količina lošeg materijala koji je on hteo da spreči i nisam pomogao, nego sam uradio sasvim suprotno.

Koliko je teško tačno dijagnostikovati alergiju i kako se pristupa lečenju?

Potvrditi alergiju je jako komplikovan proces. Danas je, bez kompjuterske obrade, to skoro i nemoguće. Kožne probe su samo kap u moru jer se rade na samo 14 standardnih inhalatornih i nutritivnih alergena. Ako čovek na tom testiranju ne reaguje ni na jedan, to uopšte ne znači da nema alergiju. Da li to znači i da ima više alergičnih? Svakako da ima. Nekada se, takođe, olako nešto odredi kao alergija. Ljudi nam tokom cele godine dolaze sa alergijskim reakcijama: od suvog do produktivnog kašlja, od zapušenosti do sekrecije iz nosa, sa lividnom, ljubičastom sluznicom nosa koja više ne reaguje, često i nakon zloupotrebe kapi. I sve to onda izmeni kliničku sliku, više nemate tačan uvid – da li je osnovni uzrok bila alergija, ili zloupotreba kapi, ili kriva nosna pregrada. I moramo se više potruditi da se utvrdi dijagnoza. Radi se rendgen snimak, uzimaju eozinofilni brisevi iz nosa koji upućuju na to da je organizam nateran da se brani od neke materije. Mi imamo nespecifične antialergene koji ili smanjuju reaktibilnost organizma, ili uspostave bolji protok u sluznici. Ali, tako smo samo uklonili simptome, a nismo našli uzrok, niti smo izlečili, samo smo zalečili. Obimnija ispitivanja uz pomoć novih tehnologija mogu da se rade u velikim centrima, samo je pitanje koliko ima vremena i koliko je to moguće uvesti u svakodnevnu praksu, jer to su, verovatno, skupa ulaganja u provincijske bolnice. Najbolje bi bilo kad bi dijagnoza mogla da se uspostavlja kao što se to čini vrhunskim sportistima: stavi se štipaljka na nos i pacijent trči ili vozi bicikl, u vazduh se ubacuju alergeni, i, uz pomoć računarskog programa se meri da li ima opstrukcije.

Kako se razvijaju problemi sa sinusima i koje posledice mogu imati ako se ne leče na vreme?

Pokušavamo da utvrdimo šta pomaže i onda indirektno dođemo do nekog zaključka jer direktno, u najvećem broju slučajeva, ne može da se dokaže. Simptomi mogu da budu i reakcija na fizičke faktore, na hladnoću ili toplotu. Najveći deo sinusa se, dok sedimo ili hodamo, prazni, dok se u maksilarnim sakuplja sekret i, kada legnemo, oni se izvrnu. Nije to obavezno bakterijski neispravno, ali se „ukiseli“ i noću se sliva po zadnjem zidu ždrela, pa ćelije na sluznici reaguju izbacujući vodu, ali to nije dovoljno. Zato dolazi do sledeće reakcije – širenja krvnih sudova. Sluznica pocrveni, postane edematozna, da bi dopremila nove količine vode i leukocita neohodnih za „ispiranje“ sekreta. To je već drugi stepen odbrane. Kad sluznica nabubri, pošto ne može da pomeri koštane strukture, ona se sve više sužava i još više se zapuši. I onda imamo totalni zastoj u sinusima. Kad to pređe u hronično, kad nema dobrog protoka vazduha, zadržava se sekret koji je izuzetno pogodna podloga za razvoj bakterija i dolazi i do gnojnih sinuzitisa, pogoršava se osnovno stanje, i nos je sve više i više zapušen. Ljudi, onda, koriste kapi i kada postanu zavisni, nervni završeci izumiru, atrofiraju, više nema povratka. Nos je stalno zapušen, ne oseća da vazduh ulazi u pluća, nema nazopulmonalnog refleksa, znači da se pluća ne otvaraju, i čovek se guši jer nema osećaj da je udahnuo vazduh. Kada ovakvo stanje pređe u hronično, može se lečiti, ili malo zalečiti, ali izlečiti – nikada.

Kako se alergije povezuju sa hroničnim oboljenjima nosa i sinusa?

Alergije ubrzavaju taj proces, naročito ako se u organizam unese materija koja izaziva burnu reakciju sa edemom, dolazi do zapušavanja i počinje proces kao kod hroničnog stanja: zastoj vazduha i sekreta, i bolest se razvija. Kod alergija, reaktibilnost organizma samo malo smanjujemo, ne smemo uništiti odbrambeni mehanizam, samo obezbeđujemo bolju prohodnost u nosu, i možemo, eventualno, malo da popravimo stanje, da ne bi došlo do komplikacija. Dosta je teško, mali su izgledi da se izleči. Lekari često kažu da treba stalno menjati posteljinu, tepihe ili ih izbaciti, ali nije to svima lako izvodljivo.

Da li postoje metode kojima se organizam može „naučiti“ da se brani od alergena?

Dok sam bio na specijalizaciji u Beogradu, imao sam nekoliko pacijenata kojima je na Institutu „Torlak“ rađena desenzibilizacija. Pošto se otkrije na šta je reagovao organizam, davao se razblaženi alergen. Po prestanku reakcije davala bi se manje razblažena doza i, na kraju procesa, i čist alergen, i pacijent više na njega nije reagovao.

Koliko je važno, posebno za decu, da dišu kroz nos, a ne na usta, i zašto?

Kada bi se nosna sluznica isteglila, pošto je to trepetljikasti epitel, bila bi veličine dva kvadratna metra. Znači, to je ogromna površina kroz koju prolazi vazduh, greje se, filtrira i vlaži. Dolazi do nazopulmonalnog refleksa, pluća dobijaju impuls da stiže pripremljen, kvalitetan vazduh, i otvaraju se skroz. Ako se to ne dogodi, deca dišu samo površno i nastaje problem. Ja sam među malobrojnim lekarima koji ne osuđuju majke koje daju cuclu „varalicu“ detetu. Sada postoje anatomske cucle koje ne deformišu zube i deca koja ih koriste znaju da dišu na nos. Pre nekoliko dana imao sam dete od sedam godina koje ne zna da izduva nos. Znači da ga nije koristilo sedam godina.

Dišite na nos!

Doktor razrešava i pitanje da li zimi šalom treba zaštititi i nos i usta.

– Kad dišemo kroz nos, skoro da je šal nepotreban jer je ogromna površina na kojoj vazduh ima kontakt sa sluznicom i greje se, dok kroz usta ulazi ogromna količina vazduha koja nema kontakt sa sluznicom i direktno ulazi u pluća, tako hladan i nepripremljen. Takođe, kada se diše kroz nos, lakše se udiše, što je veoma važno – kaže dr Antal.

Posvećeni čuvar odeljenja

Doktoru Antalu prvo zaposlenje bilo je u Sajanu, a već posle godinu dana, 1982. godine, počeo je da radi i na ORL odeljenju u kikindskoj Opštoj bolnici.

– Pre podne sam radio u Bolnici, popodne i noću sam bio lekar u Sajanu.

Zatim sam otišao na specijalizaciju u Beograd. Pre tri godine sam otišao u penziju, u petak, i odmah su me pozvali da potpišem ugovor, da ostanem. Pravi penzioner bio sam u subotu i u nedelju, i u ponedeljak sam nastavio da radim. Volim ovaj posao, hoću da pomognem koliko god treba – ističe omiljeni lekar. – Kada se vrati koleginica koja još nije položila ispit, na porođajnom odsustvu je, i kolega koji je sad otišao na specijalizaciju, i ja budem višak, onda ću odustati. Do tada sam tu. Kikinda ne treba da ostane bez ušnog lekara i da se zatvori odeljenje jer 80 odsto obolelih stiže kod nas, tu su i dečija i patologija odraslih, i naša pomoć je neophodna.

Lekar za čoveka

Doktor Antal omiljen je i zbog toga što sluša pacijente.

– Za svakog pacijenta imam vremena. Juče sam imao 48 pacijenata i za svakog sam odvojio vremena koliko je god bilo potrebno. I kada bih radio privatno, bilo bi isto. Jer, ne sme da se dešava da se pacijent ne pregleda isto ovde kao u privatnoj ambulanti. Lekar koji to radi, po mom mišljenju, nije za ovaj poziv. Nije svaki čovek za lekara, nije svaki lekar za čoveka – zaključuje dr Antal.

S. V. O.