crkva

crkva-sat

После више од деценије ћутања, сат на торњу храма Светог оца Николаја поново мери време – тачно у секунду. Оно што је некада био само детаљ на силуети града, поново је постао живи сведок свакодневице и тихи чувар ритма Кикинђана.

Идеја о обнови родила се, како каже старешина храма, јереј Мирослав Бубало, из једноставне жеље – да сат поново проради.

– Неколико људи је питало да ли би могао поново да ради и ми смо кренули од те идеје. Захваљујући знању и прилагодљивости инжињера Николин Зорана, нашли смо решење – истиче Бубало.

Иако је сат годинама био ван функције, није био покварен. Напротив – његов стари механизам, који потиче из 1908. године, био је очуван и исправан, али захтеван за одржавање.

– То је био класичан механички сат на тегове. На сваких двадесет сати морао је неко да га навија, а уз промене температуре долазило је до одступања у времену. Требало га је стално подешавати – објашњава дипломирани инжењер електротехнике Зоран Николин.

Управо је та сложеност довела до тога да сат временом стане. Генерације које су га одржавале више нису биле ту, а покушаји импровизације покојног Паје Спајића више нису били делотворни.

Пре две године почиње нова прича. Идеја је била јасна – сачувати дух старог механизма, али га прилагодити савременим условима.

– Хтели смо да задржимо што више оригиналног механизма, а да људска интервенција буде минимална. Стари механизам смо сачували као историјску вредност, а нови систем смо уградили тако да сат функционише поуздано – каже Николин.

Данас сат ради уз помоћ електромеханичког система и компјутерског управљања. Опремљен је сензорима који омогућавају аутоматску корекцију времена.

– Сваког пуног сата он сам себе проверава и коригује. Ако дође до одступања, враћа казaљке на тачно време. Зато је сада прецизан у секунду – додаје Николин.

Пројекат није био једноставан. Поред техничких изазова, било је потребно осмислити систем који истовремено мери време, управља механизмом, покреће звона и све то без „судара“ у раду.

-Најкомпликованије је били електрично-механичко прилагођавање, ту сам имао драгоцену помоћ колеге Њари Ервина који нам је урадио моделовање за 3Д штампу пластичних делова, као и колеге Бранислава Поповића који је то после у својој радионици прилагодио заједно са мном. Ту је учествовао и Драгиша Марков који је одрадио неке делове. Помогли су црквењак Златко Рауковић и Владимир Блажић који радио на моделовању реплике сата – објaшњава Николин – То је релативно сложен систем који обавља више операција одједном. Било је потребно много тестирања и подешавања.

У раду је учествовало више сарадника, од инжењера до мајстора, али и људи из цркве који су помогли у реализацији. Ипак, како са осмехом каже отац Бубало, највећи трошак није био новац.

– Финансијски није било захтевно. Рад је највише коштао, а за остало је ту Тему – наводи он.

Иако су у почетку мислили да обнову нико неће ни приметити, десило се супротно. Грађани су почели да обраћају пажњу.

– Људи су приметили да сат ради. Чак су се јављали и да кажу да им је драго. Некада је овај сат био веома важан – по његовој звoњави људи су знали колико је сати – подсећа Бубало.

Данас сат поново обавља ту улогу. На сваких петнаест минута оглашава се звоном, баш као некада, подсећајући на време када је управо црквени торањ био главни оријентир у свакодневном животу.

Преостало је још да се механички подесе три од четири бројчаника, јер неки од њих и даље касне неколико минута. Али и то је, како кажу, питање времена – и мало храбрости, јер је потребно попети се на висину од око 25 метара, где се конструкција љуља на ветру.

До тада, једно је сигурно – време се вратило на своје место.

А са њим и један важан део духа Кикинде.

Т. Д.

uskrsnji-koncert-sv-kozme-i-damjana-6

Вече испуњено духовном музиком, емоцијама и заједништвом обележило је донаторски васкршњи концерт одржан у Храму Светих Козме и Дамјана, где су Кикинђани још једном показали да су спремни да стану иза своје светиње.

На свечаном концерту наступила су три хора – „Свети Роман Мелод“ из Суботице, домаћи црквени хор „Свети Јосиф Темишварски“, као и дечји хор „Свети Јован Шангајски“, док је посебну атмосферу употпунио наступ гуслара. Након концерта, за све посетиоце уприличена је закуска, као и кратка филмска презентација о историји храма.

Овогодишњи концерт имао је и посебан значај – био је донаторског карактера, са циљем прикупљања средстава за наставак изградње звоника.

– Вечерас обележавамо десет година активног рада нашег црквеног хора, али смо желели да спојимо лепо и корисно. Овај концерт је наставак традиције донаторских окупљања захваљујући којима је храм и изграђен. Сада прикупљамо средства за звоник, чији су темељи већ завршени – истакао је старешина храма протојереј Бобан Петровић.

Он је додао да је реч о великом и значајном пројекту, чија укупна вредност износи око 47 милиона динара, док су темељи коштали око 3,2 милиона. Наредна фаза, која обухвата зидање и изградњу куполе, процењена је на око 22 милиона динара.

– Ово је велики изазов, али и прилика да покажемо заједништво. Верујемо да ћемо, уз помоћ народа и Божју помоћ, успети да довршимо оно што је започето – поручио је отац Бобан.

Да звоник има посебно место у срцима верника показују и речи оних који су присуствовали концерту.

– Моје две унуке вечерас наступају у хору. Желимо да дамо свој прилог јер нам много значи што ће црква добити звоник. То ће бити украс града, али и симбол наше вере – рекла је верница Естер Вучковић.

 

Слично размишља и Бранислава Селаковић, која истиче да је храм центар духовног живота за многе.

– Ово је наш храм, наш светионик. Сваке недеље смо овде и важно је да га заједно градимо и чувамо – казала је она.

Концерт је тако, осим уметничког, имао и снажан симболички значај – као позив на заједништво, солидарност и очување духовних вредности. Звоник, који тек треба да се уздигне, већ сада уједињује људе – баш као што ће једног дана његова звона позивати вернике и одзвањати далеко изнад града.

Т. Д.

IMG-20260410-113401

У духу традиције и заједништва, у порти Храм Светих Козме и Дамјана данас у 11 часова организовано је традиционално фарбање васкршњих јаја, које је окупило око стотину деце – основаца и предшколаца, као и њихове родитеље, вероучитеље и свештенство.

Иако је Велики петак дан туге и сећања на страдање Исуса Христа, у порти храма данас је владала посебна, тиха радост – она која долази из дечје искрености и заједничког стварања. Малишани су са великим ентузијазмом бојили јаја, свако на свој начин, уносећи у овај обичај лични печат и значење.

Осмогодишњи Филип Гавранчић одлучио се за зелену боју.

-Офарбао сам јаје у зелено јер ми је то омиљена боја. Први пут сам дошао у храм да фарбам јаја и јако ми је лепо. Верујем да ћу доћи и следеће године, а надам се да ћу моћи и у недељу да учествујем у дечијој туцанијади.

Слично узбуђење дели и Вукашин Милић (11).

-Први пут сам овде и супер ми је. Офарбао сам јаје у бело, али планирам још да га украшавам. Донећу га у недељу да се такмичим и надам се победи. Препоручио бих свим другарима да дођу сваке године на Велики петак.

Десетогодишња Дуња Буква већ има искуства.

-Долазим већ пет година. Данас сам офарбала јаје у црвено јер то представља Исусову крв. Кад се вратим кући, фарбаћу јаја за породицу. У недељу ћу вероватно доћи на такмичење.

И деветогодишња Ања Стојков показал је да разуме симболику празника.

-Офарбала сам јаје у црвено због Исуса Христа и нацртала крст као симбол цркве. Први пут сам овде и баш ми је лепо. Доћи ћу и следеће године.

Присутнима се обратио старешина храма, отац Бобан Петровић, који је захвалио свима који су помогли организацију, посебно родитељима и представницима Црвеног крста. Он је истакао да је циљ оваквих окупљања да се деци приближи вера кроз радост и заједништво.

-Свесни смо да је Велики петак тужан дан, али се трудимо да створимо радост код деце. Срећан сам што се одазвао велики број деце и родитеља. Позивамо да деца посте данас и сутра, макар ова два дана симболично, како би у недељу могла да се причесте – поручио је отац Бобан.

Он је најавио и новину – прво такмичење у туцању васкршњих јаја, које ће бити организовано у недељу, уз награде за победнике, али и поклоне за све учеснике.

Поред духовног и едукативног значаја, догађај је имао и хуманитарни карактер. И ове године припремљени су пакети помоћи за породице којима је подршка најпотребнија – укупно 33 пакета, симболично у част Христових година. Најзначајнији допринос дала је Татјана Косић из Америке са својим удружењем и донаторима.

За наредни период најављен је и васкршњи концерт донаторског карактера, који ће бити одржан 18. априла у 19 часова, са циљем прикупљања средстава за изградњу звоника – будућег украса храма и града.

Т. Д.

veliki-petak-raspece-isusovo

Данас је Велики петак, један од најтужнијих и најзначајнијих дана у хришћанском календару. У оквиру Велики петак, верници се сећају страдања и распећа Исус Христ на Голготи – догађаја који представља темељ хришћанске вере и симбол највеће жртве за спас човечанства.

Према учењу Српска православна црква, Велики петак је дан најстрожег поста, туге и молитвене тишине. Не служи се литургија, већ се у храмовима износи плаштаница – платно које симболично представља тело Христово положено у гроб. Верници јој прилазе са дубоким поштовањем, целивајући је и тихо се молећи.

Овај дан обележава се без радости и славља. Звона не звоне, а богослужења протичу у тишини и достојанству. У народној традицији, Велики петак се сматра даном када треба застати, утихнути и окренути се себи – преиспитати мисли, поступке и односе са другима.

Посебно место у обележавању овог дана заузимају и народни обичаји, међу којима је најпознатије фарбање васкршњих јаја. Према традицији, јаја се најчешће фарбају у црвену боју, која симболизује проливену крв Исусa Христa, али и нови живот и васкрсење. Прво обојено јаје, познато као „чуваркућа“, чува се током целе године као симбол заштите дома и породице. У многим крајевима Србије верује се да на Велики петак не треба радити тешке послове, прати веш или обрађивати земљу, већ дан провести у миру, посту и молитви.

Иако је обојен тугом, Велики петак носи снажну поруку љубави, праштања и наде. Жртва Исус Христ, како учи хришћанство, није крај, већ почетак – увод у Васкрсење и победу живота над смрћу.

За многе вернике, управо овај дан представља најдубљи духовни тренутак у години – тренутак када се, у тишини, најјасније чује оно што је заиста важно.

 

vaskrsenje-1

Велики васкршњи пост, најдужи и најстрожи пост у години за православне хришћане, почиње данас и траје до празника Васкрс, 12. априла. Овај пост припрема вернике за прославу Христовог васкрсења и представља време духовног преиспитивања, молитве и уздржања.

Васкршњи пост уведен је у раном хришћанству и током векова је добио свој садашњи облик у оквиру богослужбене праксе. Пост траје седам недеља, укључујући Чисту недељу на почетку и Страсну седмицу уочи Васкрса, када се верници посебно сећају Христовог страдања.

Верници се уздржавају од меса, млека, јаја и других намирница животињског порекла. У већини дана пости се „на води“, док је у појединим данима дозвољена употреба уља и вина. Риба је дозвољена само на празнике Благовести и Цвети.

Међутим, пост није само уздржавање од одређене хране, већ свеобухватни духовни подвиг. Црква учи да је суштина поста духовно очишћење. То подразумева: појачану молитву и учешће у богослужењима, покајање и исповест, праштање и помирење са ближњима, као и уздржавање од лоших мисли, речи и дела.

Исто тако, пост је време доброчинства, помагања сиромашнима и показивања милосрђа, што се сматра једнако важним као и уздржавање од хране.

Свештенство наглашава да правила поста могу бити прилагођена здравственом стању, узрасту и животним околностима верника. Деца, труднице, болесни и особе са тешким физичким пословима посте у складу са благословом духовника.

Васкршњи пост представља позив на унутрашњу промену и духовну обнову. За вернике, то је период тишине, смирења и припреме за највећи хришћански празник – радост Христовог васкрсења.

 

bozic-1

У Храму Светог оца Николаја у Кикинди данас је, на Божић, служена празнична литургија, након које је обављено ломљење чеснице. Храм је био испуњен верницима, међу којима је било много деце и младих, а после причешћа најмлађима су подељени пакетићи.

Након литургије, уследило је традиционално ломљење чеснице, у којој су се налазили један златник и два сребрњака, које је обезбедио Веселин Петков. Срећна добитница једног од сребрњака била је Љиљана Весков (77) из Кикинде, која је подсетила да је и раније имала сличну срећу.

-Пре осам година, када ми се праунук родио, извукла сам златник. Сада чекам пето праунуче и извукла сам сребрњак. Ово ми је велика част, иначе сам црквена жена – рекла је Весков.

Старешина храма, отац Мирослав Бубало, навео је да је чесницу припремила пекара „Тестотека“, која је, како је истакао, рад извела без икакве надокнаде, чак и за материјал. Он је подсетио да ломљење чеснице у храму није древни обичај, али да се у Кикинди практикује већ око десет година и да ће се трудити да се тај обичај одржи.

-Чесница, као и сваки хлеб, симболише јединство заједнице која се окупља око тела Христовог – поручио је отац Бубало, додајући да празник не треба да остане само на нивоу обичаја, већ да носи суштинску поруку промене односа између Бога и човека.

Градоначелник Кикинде, Младен Богдан, честитао је Божић суграђанима и позвао на јединство и међусобно уважавање.

-Да Божић проведемо у миру са својим најмилијима, у топлини породичног дома. Живимо у свету који је непредвидив и не смемо да дозволимо да се делимо. Треба да чувамо јединство, да разговарамо и да се поштујемо, чак и када имамо разлике у мишљењу – поручио је градоначелник, истичући да је охрабрујуће што су храмови пуни деце и младих.

Верницима је прочитана и посланица патријарха Порфирија, у којој је упућен позив на јединство у љубави у времену несреће, рата и болести, као и на очување заједништва и међусобне бриге.

post-5

У модерном хришћанству, пост се често везује само за храну – за одрицање од меса, слаткиша или других ужитака. Ипак, Свето Писмо нас учи да прави пост није само физички чин, већ унутрашња промена срца и духа.

Прави пост није одрицање ради самог одрицања. Он је прилика да се ослободимо себичности, похлепе, срџбе и туге, да срце постане место где Бог може да пребива. Свети Оци наглашавају да је духовни пост – молитва, покајање, опроштај и љубав према ближњем – једнако важан, често и важнији, од телесног.

Христос нас подсећа: „А кад постите, не будите жалосни као лицемери; јер они начине бледа лица своја да их виде људи где посте. Заиста вам кажем да су примили плату своју.  А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно“ (Јеванђеље по Матеју, 6, 16-18). У овим речима крије се суштина: пост је унутрашња молитва и чин предања Богу, а не само спољашња дисциплина.

Пост тако постаје време промена – тренутак када човек ослушкује своје мисли и жеље, признаје слабости и окреће се Божјој милости. То је време када душа учи понизности и захвалности, када туга и бриге бивају преображене молитвом, а срце обогаћено љубављу.

Код хришћана, пост није само појединачни чин; он је заједнички, литургијски и молитвени пут. Верници се подсећају да се пост повезује са делима љубави: помагање потребитима опроштај онима који нас повреде, стрпљење према ближњима. „Твој пост нека буде видљив кроз дела твоје љубави, а не кроз храну коју једеш“ – рекао би нам сваки светитељ.

На крају, пост нас учи да правог мира и снаге нема без духовног живота. Када тело пати, а душа се отвара Богу, човек проналази унутрашњу слободу и мир који свет не може да нам да.

image.webp

У многим српским домовима једном годишње упали се славска свећа, замирише тамјан, а породични сто постаје место где се негује сећање на претке и обнавља духовни темељ дома. Слава није само обичај – она је молитвени чин, дан када дом постаје мала црква, а породица заједница у вери, љубави и благодарности.

Црква учи да славски светитељ није само заштитник, већ и молитвени сведок вере пред Богом. Светитељ је „пријатељ дома“, онај који у Христу живи и који својим примером подсећа породицу да истраје у добру.

Крсна слава има своје обавезне елементе који носе хришћанску симболику. Неколико дана пред славу, свештеник обично обилази домове и освећује водицу. Освећење водице означава очишћење дома и призив Божје благодати. Та вода се чува као светиња и користи се за припрему славског колача или за покропљивање хлеба ако се купује у пекари.

Свећа се пали ујутру или пред почетак обреда и гори током целог дана. Икона светитеља је духовни центар куће. Стоји на источном зиду, на почасном месту у дневној соби или трпезарији. Пред њом се пали кандило, чита молитва и приноси тамјан.

Вино симболизује Христову крв и радост Духа Светога, а тамјан молитву која се уздиже ка небу. Славски колач је симбол Христа који је „хлеб живота“. Меси се од белог брашна и квасца, украшава знаком крста и натписом „IC XC NI KA“ („Исус Христос Победитељ“). Обично је округлог облика, јер круг симболизује вечност и савршенство. Украси на горњој кори имају посебно значење. Птице представљају здравље и весеље, грозд благослов над виноградом, векна хлеба родну годину, књига успех у учењу, буренце изобиље у кући. Колач се обично опточи венцем од уплетених плетеница и закити струком босиљка.

Славско жито (кољиво) представља симбол вечног живота и васкрсења. Потиче од грчке речи „коливон“ што значи зрно. Кољиво се прави у славу светитеља, али и у знак сећања на све преминуле чланове породице. Славска свећа је симбол Христа као Светлости света, а пламен означава живу веру и присуство Бога у дому.

На дан славе, колачар (представник породице) у цркву носи славски колач, црно вино и жито. Током обреда свештеник освештава хлеб и кољиво, и заједно са домаћином, ломи колач и прелива га вином, што представља јединство са Христом и сећање на његову жртву. Свештенику се предаје и читуља на којој су написана имена живих и преминулих чланова породице ради помена. Освећење и резање колача може да се обавља и код куће. Кад свештеник дође, на столу треба да затекне све што је потребно: славски колач, кољиво, црно вино, свећу, читуљу, кадионицу, кашичицу и нож.

Свећа се пали пред почетак обреда, док кандило треба да гори целе ноћи. Свештеник чита молитву „Оче наш“, тропаре славе, и молитву за освећење жита. Током обреда, окаде се икона, колач, кољиво, вино, просторија, породица и присутни гости. Кроз векове су се уз славље, увели обичаји који нису црквеног порекла. Тако рецимо, није обавезно да се позива велики број гостију нити се мора певати и играти, јер слава није „журка“, већ породични дан у молитви. Такође, није обавезно правити раскошну трпезу, а претеривање у пићу Црква изричито не одобрава. Оно што је најважније јесте да домаћин учествује у литургији, да се причести и да тог дана у кући влада духовна сабраност.

dobri-samaricanin

Верници Српске православне цркве данас обележавају празник Светог Јована Милостивог, познатог по раду за сиромашне и по ставу „ко тебе каменом, ти њега хлебом“.

Рођен на Кипру у кнежевској породици, Јован је рано остао без жене и деце, што га је усмерило ка животу милосрђа и служења ближњима. Као патријарх Александријски, предан је био идеји да се непријатељу не треба светити, већ му треба узвратити добротом, у складу са новозаветним учењем.

Народни обичај који прате овај дан наглашавају опроштај, помоћ онима у невољи и чињење добрих дела. Верници верују да ће ко пронађе милосрђе у срцу, примити благостање и унутрашњи мир.

На данашњи дан – мање слављен у званичним церемонијама, а више у духу личног обраћања – позив је јасан: ако неко тражи помоћ, будите спремни да је пружите. У времену када брзи живот често губи хуманост, Свети Јован Милостиви подсећа да и једно добро дело може бити прекретница.

crkva-fasada-(1)

Православни храм Светог оца Николе у центру града у протеклом периоду  делом је реконструисан. Скела која је била постављена око једне од најстаријих зграда у Кикинди размонтирана је, чиме је и окончан посао планиран у овој години.  Протојереј Мирослав Бубало подсећа да је ове године значајан јубилеј, два и по века од завршетка изградње здања.

-Стекли су се услови да се уради најозбиљнија реконструкција храма у протеклих 50 година. Најпре смо заменили постојећи цреп, и реконструисали дотрајале делове на крову и на крају смо санирали постојећу фасада – каже наш саговорник.

Како на цркви није било одговарајућег црепа он је пуцао на крову што је узроковало прокишњавања. Стога је је подашчан кров и стављена непропусна фолија како би се дошло до трајног решења. Фасада је санирана и окречена са материјалима које је одобрио надлежни Завод за заштиту споменика културе из Суботице.

-Оспособљен је и сат у звонику који није радио пет, шест година. Сада смо у експерименталној фази, проверавамо разлику у тачности, као и да ли на рад сата имају утицаја временске прилике. Механизам је старији и има осцилација у односу на високе и ниске температуре. Решили смо погон сата и сада га пратимо. Жеља нам је да сат поново има механизам за избијање, да се поново чује на сваких 15 минута, како је то било некада – открио је протојереј Бубало.

Финансијер радова је кикиндска Православна црквена општина.

-Неопходни су и мањи радови у унутрашњости цркве. На појединим местима избила је влага и шалитра и то би требало санирати. У плану је и да поставимо топлотну пумпу која би загревала део храма који има подно грејање, као и да се замени део оштећених плочица – појаснио је протојереј Мирослав Бубало.

У оквиру прославе јубилеја, 250 година, крајем овог месеца из штампе ће изаћи и књига о цркви Светог Николе коју је написао Тихомир Гајски. Пошто књига угледа светлост дана биће организована и промоција. До краја године у плану је и изложба архивалија, старих предмета, икона и јеванђеља које храм поседује.

ЈУБИЛЕЈ ЧИТАВОГ ГРАДА

-Ово није само јубилеј цркве, него читавог града – наводи протојереј Бубало. – Кикинђани су најпре изградили цркву од цигле па су тек након тога правили своје куће од чврстог материјала.

А.Ђ.

error: Content is protected !!