Ваздушни напади НАТО снага на територију тадашње Савезне Републике Југославије почели су 24. марта 1999. И ове године код споменика погинулим и несталим борцима Кикинде од 1991 – 1999. године „Туга“ положени су венаца у знак сећања на све који су изгубили животе.
Весна Пантовић изгубила је брата Антала Шипоша.
-Мој брат нестао је 2. јуна 1992. године у околини Мостара. Имао је 22 године и био је добровољац . Вест о његовом нестанку затекла нас је. Најгоре од свега је што ми већ 34 године не знамо шта се десило, и даље се води као нестао. Узет нам је ДНК, али његови остаци никада нису пронађени. Живим у Новом Саду и од када је подигнут споменик сваке године долазим да одам почаст. До пре неколико година са мном је долазила и мајка која је преминула, а да никада није сазнала где јој је син изгубио живот – рекла нам је Весна Пантовић.
Катица Калачоњи изгубила је супруга у ратовима деведесетих.
-Мој супруг Михаљ Карачоњи погинуо је са само 39 година. Погинуо је у селу Јелик у Босни 1993. године на свој рођендан. Био је запослен у фабрици „Тоза Марковић“ и на ратиште је отишао као добровољац. Наши синови имали су 16 и 15 година. Осетила сам да ће се нешто десити и када сам чула вест помишљала сам да себи нешто урадим, али онда сам помислила на своју децу, изгубили су оца, не треба да остану и без мајке – наводи Катица Калачоњи.
На спомен плочи је 37 имена испред споменика „Туга“, а међу првима, који су тог 24. марта изгубили живот, је и суграђанин Миодраг Гладишев, старији водник прве класе, који се налазио у Куршумлији. Јосип Вишњица, члан СУБНОР-а Коршумлије такође је присуствовао обележавању.
-Те ноћи били смо на истуреном месту треће армијске области. Страдало је 12 старешина и војника у току тог напада и они су прве жртве агресије. Били смо дубоко под земљом, седам, осам метара испод земље. Скоро мртвог сам из склоништа те ноћи изнео пуковника Милића и захваљујући Богу и срећи ми смо данас овде. Око 19 сати са носача из Напуља пуштене су три крстареће ракете једна за другом које су пале тачно на тајно склониште, за кога нико од нас који смо били тамо није ни знао. Ракете су га погодиле око 20 часова и пет минута. Поред 12 погинулих било је више десетина повређених који и сада трпимо последице. Крстареће ракете имале су у себи осиромашени уранијум јер велики број њих бори са разним облицима тумора. Сведоци смо тешког времена за које не желимо да се икада деси Тај 24. март, свима нама, траје и данас и трајаће до краја нашег живота – прича Вишњица.
Морамо живети даље, али не треба опростити, казао је градоначелник Младен Богдан.
– На нама је да са дужним поштовањем, одамо почаст и војницима и полицајцима, али и да се сетимо свих невиних жртава ратова деведесетих. Поштујемо породице погинулих, али и локалне самоуправе које нам помажу да очувамо културу сећања. Кикинђани памте, не само овај датум, него и ратове деведесетих и сви заједно показали смо да је наша земља и Кикинда изнад свих подела – казао је Богдан.
Венце су положили представници локалне самоуправе, гарнизона из Куршумлије и Бачке Тополе, породице погинулих, борачке организације. У програму су учествовали ученици ОШ „Фејеш Клара“.
А.Ђ.
