bombardovanje

nato-venci-14
Чланови удружења „Српски ратни ветерани“ сутра, 31. маја у 19 сати испред споменика „Туга”, паљењем свећа и ношењем знака „Таргет“ обележиће  годишњицу бомбардовања Кикинде од стране НАТО агресора.

У ноћи између 31. маја и 1. јуна 1999. године Кикинда је ракетирана са четири бомбе, а мета су били објекти у некадашњој касарни „Серво Михаљ”.

Наш град бомбрдован је у току НАТО агресије на СР Југославију. Из Авиана у Италији полетели су авиони који су ушли у нашу земљу из правца Хрватске, дошли до Кикинде и гађали касарну.

 

nato-venci-2026-(1)

Ваздушни напади НАТО снага на територију тадашње Савезне Републике Југославије почели  су 24. марта 1999. До 10. јуна, до када је трајала НАТО агресија, према подацима Министарства одбране Србије, убијен је 1.031 припадник војске и полиције, а рањена су 5.173 војника и полицајца. И ове године код споменика погинулим и несталим борцима Кикинде од 1991 – 1999. године, „Туга“, положени су венаца у знак сећања на све који су изгубили животе.

Слађана Бунић из Кањиже први пут је, на овај датум, дошла да се поклони сенима свога оца Јеленка Бунића.

-Мој отац, који је био полицајац, погинуо је 16. априла 1999. године у Ђаковици на Косову. Имао је свега 21 годину. Тада сам имала 14 месеци. Воли приче о оцу и то што сви кажу да сам на њега, што је за мене највећи комплимент. Сви га памте као доброг човека, спремног да помогне – казала је Слађана Бунић.

На спомен плочи је 37 имена, а међу првима, који су тог 24. марта изгубили живот, је и суграђанин Миодраг Гладишев, старији водник прве класе, који се налазио у Куршумлији.

Морамо живети даље, али не треба опростити, казао је градоначелник Младен Богдан, обраћајући се присутнима:

– Са дужним поштовањем, одајемо почаст и сећамо се и војника и полицајца, али и свих невиних жртава ратова деведесетих. Тих дана живело се у страху и неизвесности, али тињала је и нада да ћемо победити, да ће све престати и да ћемо поново живети у миру. Сваки изгубљени живот није само број, него је име породица и прича. Чувамо сећање на све наше суграђане и никада нећемо заборавити. Снага заједништва и данас је наша највећа вредност.

Венце су положили представници локалне самоуправе, гарнизона из Куршумлије и Бачке Тополе, породице погинулих, борачке организације. У програму су учествовали Милан Вашалић који је свирао на гајдама и ученици ОШ „Васа Стајић“ из Мокрина.

А.Ђ.

 

.

zeleznicka-stanica-1

Први пут у историји Кикинде обележено је страдање суграђана у бомбардовању железничке станице и насеља Бедем 22. новембра 1944. године. Венац је данас у 11 часова положен испред спомен плоче четрнаесторици железничара погинулих у Народноослободилачкој борби, њима у част и у знак сећања на 51 суграђанина који су изгубили животе тог дана.

 

Полагању венца присуствовало је двадесетак чланова СУБНОР-а Кикинда, два потомка страдалих и један очевидац догађаја. Венац је положио Саво Орељ, председник СУБНОР-а и покретач иницијативе да се овај датум по први пут званично обележи. Покренута је и иницијатива да се у холу Железничке станице постави посебна спомен-плоча посвећена жртвама бомбардовања.

Т. Д.

subnor

Председник СУБНОР-а Кикинда, Саво Орељ, упућује позив свим потомцима жртава бомбардовања Железничке станице и насеља Бедем, које се догодило 22. новембра 1944. године, да се јаве и учествују у припреми обележавања овог трагичног догађаја.

Састанак са потомцима биће одржан у просторијама СУБНОР-а у Кикинди, 11. новембра 2025. године у 10 часова, како би се договорили детаљи око обележавања историјског датума.

Ове године, по први пут од завршетка Другог светског рата, планирано је да се 22. новембра у просторијама Железничке станице постави спомен-обележје и положи венац у част страдалих цивила.

Сви потомци жртава бомбардовaња позивају се да се јаве на број телефона 064/5855957 ради додатних информација и пријаве учешћа.

Foto-kratera-na-mestu-magacina-municije-u-Kikindskoj-kasarni-

У ноћи између 31. маја и 1. јуна 1999. године Кикинда је ракетирана са четири бомбе, а мета су били објекти у некадашњој касарни „Серво Михаљ”.

Наш град бомбрдован је у току НАТО агресије на СР Југославију. Из Авиана у Италији полетели су авиони који су ушли у нашу земљу из правца Хрватске, дошли до Кикинде и гађали
касарну. У касарни је током бомбардовања било шест војника. Једна бомба пала је на тадашњи магацин за муницију, а друга на Центар за обуку паса. На сву срећу није било жртава јер су објекти који су уништени у бомбардовању били су празни.

Према причи Милана Вејина, председник резервних војних старешина, резервног мајора који је у време бомбардовања касарне био је у команди војног одсека Кикинда, јединице војног одсека обезбеђивале су касарну.

-Објекти који су гађани били су празни, а пре рата у њима се налазила  велика количина експлозивних средстава. Једна од бомби завршила је у њиви и претпоставља се да је мета била пруга која долази из Румуније и која води према Београду. И у време санкција и бомбардовања у нашу земљу гориво је стизало из суседне земље те је циљ био да се онеспособи доток горива. Срећа је да је стражар који је био у непосредној близини гађаних објеката скочио у канал у ком није било воде и тако је остао неповређен – присећа се Вејин.

У некадашњој касарни јутро после бомбардовања затечени су кратери од бомби јер су пројектили били тешки између 400 и 600 килограма.  Једна од бомби, која није експлодирала и даље се налази у њиви суграђанина Стевице Радулашког. Кикинду су бомбардовали припадници шпанске ловачко-бомбардерске ескадриле.

У  удружењу „Срспски ратни ветерани” истичу да негују културу сећања и овај датум, као и да се сећају се свих страдања и жртава које током НАТО агресије на нашу земљу. Додају и да не заборављају ко нас је и на који начин бомбардовао.

bombardovanje-venci-(1)

Ваздушни напади НАТО снага на територију тадашње Савезне Републике Југославије почели су 24. марта 1999. И ове године код споменика погинулим и несталим борцима Кикинде од 1991 – 1999. године „Туга“ положени су венаца у знак сећања на све који су изгубили животе.

Весна Пантовић изгубила је брата Антала Шипоша.

-Мој брат нестао је 2. јуна 1992. године у околини Мостара. Имао је 22 године и био је добровољац . Вест о његовом нестанку затекла нас је. Најгоре од свега је што ми већ 34 године не знамо шта се десило, и даље се води као нестао. Узет нам је ДНК, али његови остаци никада нису пронађени. Живим у Новом Саду и од када је подигнут споменик сваке године долазим да одам почаст. До пре неколико година са мном је долазила и мајка која је преминула, а да никада није сазнала где јој је син изгубио живот – рекла нам је Весна Пантовић.

Катица Калачоњи изгубила је супруга у ратовима деведесетих.

-Мој супруг Михаљ Карачоњи погинуо је са само 39 година. Погинуо је у селу Јелик у Босни 1993. године на свој рођендан. Био је запослен у фабрици „Тоза Марковић“ и на ратиште је отишао као добровољац. Наши синови имали су 16 и 15 година. Осетила сам да ће се нешто десити и када сам чула вест помишљала сам да себи нешто урадим, али онда сам помислила на своју децу, изгубили су оца, не треба да остану и без мајке – наводи Катица Калачоњи.

На спомен плочи је 37 имена испред споменика „Туга“, а међу првима, који су тог 24. марта изгубили живот, је и суграђанин Миодраг Гладишев, старији водник прве класе, који се налазио у Куршумлији. Јосип Вишњица, члан СУБНОР-а Коршумлије такође је присуствовао обележавању.

-Те ноћи били смо на истуреном месту треће армијске области. Страдало је 12 старешина и војника у току тог напада и они су прве жртве агресије. Били смо дубоко под земљом, седам, осам метара испод земље. Скоро мртвог сам из склоништа те ноћи изнео пуковника Милића и захваљујући Богу и срећи ми смо данас овде. Око 19 сати са носача из Напуља пуштене су три крстареће ракете једна за другом које су пале тачно на тајно склониште, за кога нико од нас који смо били тамо није ни знао. Ракете су га погодиле око 20 часова и пет минута. Поред 12 погинулих било је више десетина повређених који и сада трпимо последице. Крстареће ракете имале су у себи осиромашени уранијум јер велики број њих бори са разним облицима тумора. Сведоци смо тешког времена за које не желимо да се икада деси Тај 24. март, свима нама, траје и данас и трајаће до краја нашег живота – прича Вишњица.

Морамо живети даље, али не треба опростити, казао је градоначелник Младен Богдан.

– На нама је да са дужним поштовањем, одамо почаст и војницима и полицајцима, али и да се сетимо свих невиних жртава ратова деведесетих. Поштујемо породице погинулих, али и локалне самоуправе које нам помажу да очувамо културу сећања. Кикинђани памте, не само овај датум, него и ратове деведесетих и сви заједно показали смо да је наша земља и Кикинда изнад свих подела – казао је Богдан.

Венце су положили представници локалне самоуправе, гарнизона из Куршумлије и Бачке Тополе, породице погинулих, борачке организације. У програму су учествовали ученици ОШ „Фејеш Клара“.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Kikindski portal (@portalkikindski)

А.Ђ.

image

Пројекција документарног филма, „78 дана бомбардовања“ поводом обележавања 26 година од почетка ваздушних напада НАТО снага, на територији тадашње Савезне Републике Југославије биће уприличено у уторак, 25. марта у 18 сати, у Свечаној сали Народног музеја.

Филм је снимљен као видео-дневник једне породице, о 78 дана бомбардовања и осликава тежак период, али обележен заједништвом. Продукција је РТС-а, а ауторка је Емилија Гашић која је желела да споји теме одрастања и бомбардовања и уз технику „нађеног материјала“ и олакша гледаоцу да се саживи са ликовима. Имала је непуних осам година 1999. године за време бомбардовања. Када се сети тих дана, одмах види слику како се са сестром из Крушевца крије испод стола кад чују авион.

У филмову учествују и чланови СРВК, суграђанка Аница Дрињак.

 

error: Content is protected !!