атеље тера

tera-viva-(1)

Фестивал  „Тера Вива“, 13. по реду, организован је у Атељеу „Тера“ у оквиру Интернационалног симпозијума скулптуре у теракоти. Дводневни програм намењен је деци, популаризацији младих књижевника и бендова. Радионице „ТераКидс“ испуниле су очекивања многобројних посетилаца. У оквиру „Потраге“ изгубљен скулптуре тражили с млађи и нешто старије суграђани.  Катарина Крнић уживала је у овој игри.

– Задаци су везани за постављене скулптуре и „Теру“. Требало је да се пронађу задате скулптуре на мапи, да се доцртају, преброје и остало. Јако је интересантно и ово ми је први пут да учествујем у некој потрази. Није тежак задатак и забавно је, а овако сам на најбољи начин видела које све скулптуре постоје на овом простору – рекла је Катарина.

Филипа Милановића затекли смо у прављењу скулптура од глине у вајарској радионици.

-Први пут сам овде и драго ми је јер волим да правим скулптуре од глине.  Направићу тврђаву са околином и однећу је кући да се похвалим свима– сазнали смо од Филипа.

Александар Липован, в.д. директор ЦЛПУ „Тера“ напомиње да је ове године фестивал окупио највише деце до сада.

-„Тера Виви“ подједнако се радују посетиоци и, ми, запослени. Циљ нам је да отворимо нашу установу за што већи број посетилаца различитог узраста. Новина је да смо ове године организовали представили младе београдске песнике који припадају алтернативној сцени, а модератор овог догађаја била је Милана Грбић, кикиндска књижевница – истакао је Липован.

Радионице су организовали Стреличарско удружење „Аполо“, чланови позоришта „Лане“, била је ту и радионица фрактала, скулптуре од папира које је са децом израђивао Јован Исаков, сликање портрета.

А.Ђ.

Kampus-Tera-(1)

У Атеље у старом Погону три Фабрике црепа стигла је прва група студената – у „Кампусу Тера 2024“ и ове године стварају полазници академија из Цетиња и Београда, а до половине маја очекују се и вајари из Новог Сада, из Хрватске и, први пут, из Румуније и Албаније. Кикиндска глина у рукама младих уметника већ добија форме које, кажу, стварају са великим задовољством, у простору потпуно прилагођеном и опремљеном према њиховим потребама.

Адин Растодер, стручни сарадник у настави са Факултета ликовних умјетности са Цетиња, подсећа на дугу традицију сарадње две институције.

– Од прошле године имамо и споразум о сарадњи, па део наставе који би студенти иначе радили, изводимо овде, у бољим условима. Иначе су и моји професори, који су сада у пензији, долазили овде. Магистар Слободан Којић, који је створио „Теру“, био је мој професор, и сарадња је успешна захваљујући тој нераскидивој вези коју је он направио са нашом академијом. Некада сам долазио као студент, као учесник, а сада већ и са студентима. Презадовољан сам – ви сте богати јер имате овако нешто у свом граду, овакву привилегију – од музеја до атељеа, и завидим вам на томе. Овде су и људи са огромним искуством који помажу у комплексном послу прављења великих скулптура; имамо техничку подршку, професионалне алате, обиље материјала, а пре свега људскост коју је у „Тери“ установио врхунски педагог, професор Којић – наглашава Растодер.

Са Растодером је стигло шесторо студената завршне године или мастера са Цетиња. Јована Вуковић има 23 године, на првој је години мастер-студија и њена уметничка радозналост је у предимензионирању обичног.

– Правим малу плинску боцу за кафу у великом формату. Волим да радим баналне ствари, да увећам нешто што је мало, да привуче пажњу – објашњава Јована. – Одушевљена сам „Тером“, град је леп, све ми је овде прелепо. Само нисам очекивала да је све тако равно, то ми је мало необично.

За њену колегиницу са класе, Милу Бера, боравак у Кикинди је заправо повратак детињству јер део њене породице потиче управо одавде.

– Долазила сам и раније овде, а једна колегиница је на Кампусу била и прошле године и с одушевљењем нам је причала о „Тери“ – каже Мила. – Атмосфера је опуштена, али радна, нема никаквог притиска и мотивисани смо за рад. Свиђа ми се јапански „јами каваи“ тренд, естетски ми је занимљив и то ми је инспирација за оно што стварам. Потрудићу се да направим и један употребни предмет, да оставим нешто својим домаћинима јер видим да је овде апсолутно све пресвучено теракотом, што ми се много допада.

Студенти са четврте године Факултета ликовних уметности (ФЛУ) у Београду, Сташа Николиш и Никола Павковић, одлучили су се за велике димензије јер, кажу, први пут имају могућност за то.

– Ова глина има у себи песка, грубља је и брже се суши од оне са којом сам до сада радила, и најбоља је за принцип грађења – наводи Сташа. – Свиђају ми се уплетене форме, плетенице, али и даље истражујем. Ми на Факултету копамо гину са брда и припремамо је. Овде нам је припремљена и имамо најбоље услове.

Никола Павковић, за то време је био у процесу стварања двоструке скулптуре.

– Правим удвојену кућу, истражујем концепт индивидуалности код мене и мог брата близанца који је, такође, на ФЛУ. – Рад ће бити представљен инсталационо – једна кућа ће бити моје величине – најавио је Никола.

Учесници овогодишњег студијског програма „Тере“ први пут ће, захваљујући новим споразумима о сарадњи, стићи и из Тиране и Темишвара. Са колегама са факултета ликовних и примењених уметности из Новог Сада, Осијека и Ријеке, боравиће и стварати на Кампусу од 7. до 17. маја. За обе групе биће одржан и мастер-клас.

„Кампус Тера“, за разлику од Симпозијума, на којима учествују свршени ликовњаци и професори, шансу даје студентима – да овладају новим техникама, размене искуства и стварају нову уметничку мрежу, наводе у „Тери“.

С. В. О.

tviva

У Атељеу „Тера“ почео је 11. фестивал „Тера Вива“ који се организује у оквиру Интернационалног симпозијума скулптуре у теракоти. Први део програма окупио је децу, а радионице „ТераКидс“ испуниле су очекивања многобројних посетилаца.

Радионица „Потрага“ заокупила је нешто старије , а Константин Поповић (7) објаснио нам је да су учесници решавајући задатке освајали награду.

– Задаци су везани за постављене скулптуре и „Теру“. Требало је да се пронађу задате скулптуре на мапи, да се доцртају, преброје и остало. Јако је интересантно и ово ми је први пут да учествујем у некој потрази. Поред тога изабрао сам скулптуру која ми се нaјвише допада и обележио сам је љубичастим балоном. Одабрао сам скулптуру животиње јер их јако волим – појаснио је Константин.

У потрази је учествовала и Анђела Кнежевић (11).

-Интересантан је био задатак да пребројимо птице од теракоте. Јако сам се изненадила када сам схватила да их има 162. Заједно са својим другарима такмичила сам се ко ће пре да реши мапу и задатке које смо добили- рекла нам је Анђела.

Саша Бубуљ уживала је у прављењу скулптура од глине у вајарској радионици.

– Волим да правим скулптуре од глине. Направила сам Снешка Белића. Има нос од шаргарепе и руке од дршке од метле. Волим да се играм са глином и ово ми је омиљена радионица – сазнали смо од Саше Бубуљ.

Учитељица Десанка Ристић заједно са децом реализовала је радионицу „Љубичасти балони“. Двадесеторо деце је учествовало је у овом програму.

– Имали су креативан задатак да истражују скулптуре у атељеу и да свако одабере скулптуру која му се највише допада. У видео форми требали су да одговоре на питање зашто им се баш та скулптура допала и како је назвали. Видео је хаштагом постављен на друштвене мреже као један вид промоције „Тере“ – казала је Десанка Ристић.

Велико интересовање изазвало је и сликање портрета, радионица Јелене Волков, јер су деца желела да понесу успомену са дружења кући.

– Радила сам  портрете и карикатуре и сама сам изненађена интересовањем деце. Портрет није лако насликати и најважнија је фокусираност, брзина, али и то шта се жели постићи портретом – каже Јелена Волков.

Радионице су организовали и Стреличарско удружење „Аполо“, Тибор Ружић са оригамијем, театар „Гусани у магли“, била је ту и радионица фрактала, скулптуре од папира које је са децом израђивао Јован Исаков, сликање портрета, потрага, група „Рој“ имала је презентацију музике кроз историју, а ту су били и „Љубичасти балони“. 

tera kamp 5

Студенти вајарства завршних година академија у Ријеци, Осијеку, Цетињу, Новом Саду и Београду, боравe у Кикинди на Интернационалном кампу Центра за ликовну и примењену уметност „Teрa“. Студентски програм у Атељеу Центра спроводи се већ 15 година, овог маја са значајном новином.

– Наш циљ је да, кроз овај, пратимо будуће уметнике – каже Александар Липован, менаџер међународне сарадње. – Поред постојећих, планирамо да остваримо контакте са уметничким академијама у читавом региону, да створимо уметничко заједништво, место на којем студенти сарађују и размењују искуства. Ове године, поред практичног рада, уводимо и теоретску наставу. Предавачи су професори који су довели своје студенте и професор са универзитета у Лиону, Бернард Ридигер, који је прошле године био код нас на Симпозијуму.

Липован додаје да је, захваљујући уговорима потписаним са уметничким академијама, „Tерa“ наставна база за стручну праксу вајања скулптура у теракоти.

Један од предавача, професор Ридигер, стигао је, овога пута, из Новог Сада где, на Академији уметности, учествује у програму размене.

– Вратио сам се у Кикинду, пре свега јер сам повезан са овим местом. Овде се ради са глином са овог подручја. Та веза са земљом ми је веома важна. Такође, завршићу скултпуру коју сам започео прошле године – каже професор Ридигер.

Глину са кикиндског тла истражује и са њом ради 30 студената. Јелена Павићевић Марковић похађа другу годину мастер студија на Факултету ликовних умјетности на Цетињу.

– Овде настављам свој циклус радова који сам започела у Црној Гори. Скулптуре симболишу храмове мојих емоција и унутрашњег садржаја. Већ сам била овде пре десет година, веома сам задовољна и професионално испуњена. Људи су врло гостољубиви – каже Јелена.

Услови за рад и пријем оставили су врло леп утисак и на Сару Клешин из Ријеке, студенткињу треће године.

– Радим на органској форми, почела сам са скицом коју мењам како то глина захтева. Први пут сам овде и јако сам задовољнa простором, људима, свиђа ми се град. Много смо колега упознали и помажемо једни другима. Ова глина је мало друкчија од оне са којом радимо на Академији, доста је маснија, али је боља и природнија за рад.

Са Цетиња је стигао и Вукашин Тањевић, студент треће године.

– Још је лепше него што смо очекивали. Овде су бољи услови за рад са глином него на академији. Истражујем материјал и његову статику, урадио сам две скулптуре – каже Вукашин.

Никша Боровац је на првој години мастера Академије умјетности и културе у Осијеку.

– Радим са глином већ 10 година, али први пут са овом врстом. Веома је чврста и угодна за рад – каже Никша. – Обузет сам мотивом руке, овде сам израдио композицију елемената, да видим како функционишу заједно.

Интернационални студентски камп одржава се од 8. до 18. маја. У изузетном простору Атељеа, потпуно прилагођеном потребама уметника и њиховом стварању, студенти су на свом уметничком путу уцртали још једну важну тачку и место којем ће се, верујемо, радо враћати.

error: Content is protected !!