Amerika Arhive | Kikindski portal

Studenti generacije Z u SAD ne umeju da čitaju

Redakcija Kikindski January 16, 2026

Studenti generacije Z sve češće dolaze na američke univerzitete bez veštine čitanja dužih tekstova, pokazuju najnoviji podaci. Činjenica da mladi ne čitaju i nemaju sposobnost razumevanja složenih tekstova u akademskom okruženju pokreće pitanja o budućnosti visokog obrazovanja i stručnosti novih diplomaca.

Na američkim fakultetima, mladi rođeni između 1997. i 2012. godine sve češće ne ispunjavaju očekivane standarde u čitanju i razumevanju akademskih tekstova. Prema izveštaju časopisa Fortune, skoro polovina Amerikanaca nije pročitala ni jednu knjigu tokom 2025. godine, a čitanje knjiga u SAD palo je za oko 40 odsto u poslednjih deset godina. Mladi od 18 do 29 godina godišnje pročitaju u proseku 5,8 knjiga, što je značajno manje u odnosu na starije generacije.

U akademskom kontekstu, profesori sa različitih univerziteta u SAD ukazuju da studenti imaju teškoće sa čitanjem i razumevanjem složenijih tekstova i zadataka. Neki predavači su svedočili da su primorani da uključe čitanje naglas u nastavu i posvećuju više vremena objašnjavanju osnovnih pojmova, jer studenti nemaju naviku ili sposobnost da samostalno analiziraju pisane sadržaje.

Pad nivoa čitanja dovodi i do prilagođavanja nastavnih metoda. Neki univerziteti uvode interaktivnije pristupe, uključujući analizu teksta „reč po reč“, grupne diskusije i češće provere razumevanja. Cilj je da se podrži razvoj čitanja sa razumevanjem, ali kritičari upozoravaju da ove mere mogu rezultirati smanjenjem očekivanih akademskih standarda.

Uzrok problema pripisuje se generalnom smanjenju interesovanja za čitanje knjiga u čitavoj populaciji i dominaciji digitalnih formata koji favorizuju brzo skeniranje umesto dubokog čitanja. Neke studije ukazuju da digitalne platforme i fokus na kratke forme većinu vremena zamenjuju tradicionalno čitanje, što utiče i na sposobnosti neophodne za akademski uspeh.

Stručnjaci upozoravaju da nedostatak veština dubinskog čitanja može imati posledice i van univerzitetskih klupa — od smanjene kritičke analize informacija do izazova u profesionalnom okruženju gde je sposobnost čitanja i tumačenja pisanih materijala ključna.

Ovo pitanje je deo šireg razgovora o obrazovnim navikama i kulturi čitanja u digitalno doba, a nastavnici, istraživači i institucije traže načine da podstaknu studenata da ponovo usvoje navike koje podržavaju dublje razumevanje i kritičko razmišljanje.

Izvor: Srpski ugao

Studentkinje iz Salvadora, Amerike i Nemačke: Gostoprimstvo u gradu dobrih ljudi pamtiće zauvek

Aleksandra Djuran April 12, 2024

Adriana Bendiks iz Salvadora, Ema Adams iz Amerike i Elizabet Bustorf iz Nemačke tokom uskršnjeg raspusta bile su gošće našeg grada. Sve zajedno sa sugrađankom Anđelijom Knežević pohađaju internacionalni univerzitet u Bremenu i rešile su da deo slobodnih dana provedu u našem gradu i uvere se u priče da je Kikinda grad dobrih ljudi.

-U školi smo nerazdvojne i puno vremena provodimo zajedno. Od mene su čule priče o Srbiji i Kikindi i sada su se uverile da su sve tačne i da nisam preterivala kada sam opisivala lepotu rodnog kraja – kaže Anđelija.

Gradsko jezgo, gostoljubivost i dobri domaćini ostaće im u sećanju.

-Jako im je bilo lepo, oduševile su se koliko su ljudi druželjubivi i koliko je hrana ukusna. U Kikindiposetile sve znamenitosti, a poseban utisak ostavio je Muzej „Tera“ i monumentalne skulpture.U Suboticu smo bile na Palićkom jezeru i u Zoološkom vrtu, Novom Sadu na Petrovaradinskoj tvrđavi, a boravile smo i u Beogradu. Pune utisaka otišle su iz naše zemlje i sa novom energijom započele novo polugodište – kaže naša sagovornica.

Nije izostao ni tradicionalni, nedeljni, vojvođanski ručak u Banatskom Velikom Selu, kao ni poseta Destileriji „Hubert“ gde su kao favorit Adriana, Ema i Elizabet izdvojile liker od maline.

-Uživale se u pohovanim slanim palačinkama, ajvaru, sarmi, bureku, kurtoš kolaču. Probale su i naš sladoled za koji tvrde da je puno bolji u odnosu na one koje su do sada imale priliku da jedu. Sve tri su uživale i već negde pravimo planove da opet dođu – napominje Anđelija.

Elizabet bi volela da dođe na Egzit festival, posebno sada kada je videla Pterovaradinsku tvrđavu. Ema se već najavila da će božićne praznike provesti u Srbiji.

A.Đ.

Rodnu kuću ne da za čitavu Ameriku

Aleksandra Djuran July 20, 2023

Dušanki Vresk (74) život je doneo mnoga iskušenja, ali sve ih je prebrodila sa osmehom i jakom voljom. Rođena je u Banatskom Velikom Selu i po završetku, tadašnje, Škole za vaspitače, 1971. godine, posao je dobila u Zenici. Rad sa decom ju je ispunjavao, a u gradu u srcu Bosne zaljubila se, udala i postala majka Vladimira i Ivane. Ni slutila nije da će, dvadeset godina kasnije, morati da se bori za sebe i svoje dvoje dece. Pošto je izbio građanski rat u Jugoslaviji, 1992. godine vratila se u rodno selo i postala član tadašnjeg kolektiva „Komune“.

-U to vreme posao me je spasao. Pomogao mi je da se psihički, ali i materijalno oporavim i da školujem dvoje dece – priča Dušanka. – Sedam godina po povratku u Banatsko Veliko Selo zajedno sa decom rešila sam da odem u Ameriku i započnem život od samog početka. Odluka nije bila laka jer je moja porodica bila samo jedna od mnogih izbegličkih koja se našla u stranoj zemlji bez ikog svog.

Sa ćerkom studentkinjom druge godine fakulteta i sinom koji je u to vreme završio višu školu za programere stigla je u Kentaki u mesto Lujvil.

– U početku smo imali izbegličku pomoć, ali smo se brzo snašli. Dobila sam posao u Domu za stare kao asistentkinja medicinske sestre, sin je uspeo da nađe zaposlenje u svojoj struci, a ćerki Ivani, zahvaljujući našem dobrom obrazovanju, priznati su svi ispiti sa farmaceustkog inženjerstva i nastavila je studiranje. Ponovo smo počeli da se kućimo i gradimo novi život u stranoj zemlji – saznajemo od Dušanke. – Od tada je prošlo 25 godina. Radila sam dva posla i to se isplatilo. Deca su se oženila, odnosno udala, i imam tri unuke. Sada sam u zasluženoj penziji i još uvek, kada sama to poželim, radim kao trgovkinja u poznatoj robnoj kući.

Trudi se da svake godine više meseci provodi u rodnom Banatskom Velikom Selu, a tako je i ovog leta.

– Svoju rodnu kuću ne bih dala za čitavu Ameriku. I moja deca i unuke najviše vole da dođu u Srbiju, u naše selo, jer nigde nema takve slobode, druženja i ljudi kao u Srbiji. Tamo, što bi se reklo – preko bare, imamo prijatelje Amerikance i nas iz nekadašnje Jugoslavije sa kojima zajednički proslavljamo sve praznike i ne gledamo ko je koje vere ili nacije. U našem delu Amerike nema srpske, ali postoji grčka crkva koju redovno posećujemo – ističe naša sagovornica.

Dušanka napominje i da će se vratiti onog momenta kada deci ne bude više bila potrebna jer joj je želja da ostatak života provede u mestu iz kog ima najlepše uspomene.