July 1, 2026

Amerika

студенти

Студенти генерације З у САД не умеју да читају

Redakcija Kikindski Јануарy 16, 2026

Студенти генерације З све чешће долазе на америчке универзитете без вештине читања дужих текстова, показују најновији подаци. Чињеница да млади не читају и немају способност разумевања сложених текстова у академском окружењу покреће питања о будућности високог образовања и стручности нових дипломаца.

На америчким факултетима, млади рођени између 1997. и 2012. године све чешће не испуњавају очекиване стандарде у читању и разумевању академских текстова. Према извештају часописа Фортуне, скоро половина Американаца није прочитала ни једну књигу током 2025. године, а читање књига у САД пало је за око 40 одсто у последњих десет година. Млади од 18 до 29 година годишње прочитају у просеку 5,8 књига, што је значајно мање у односу на старије генерације.

У академском контексту, професори са различитих универзитета у САД указују да студенти имају тешкоће са читањем и разумевањем сложенијих текстова и задатака. Неки предавачи су сведочили да су приморани да укључе читање наглас у наставу и посвећују више времена објашњавању основних појмова, јер студенти немају навику или способност да самостално анализирају писане садржаје.

Пад нивоа читања доводи и до прилагођавања наставних метода. Неки универзитети уводе интерактивније приступе, укључујући анализу текста „реч по реч“, групне дискусије и чешће провере разумевања. Циљ је да се подржи развој читања са разумевањем, али критичари упозоравају да ове мере могу резултирати смањењем очекиваних академских стандарда.

Узрок проблема приписује се генералном смањењу интересовања за читање књига у читавој популацији и доминацији дигиталних формата који фаворизују брзо скенирање уместо дубоког читања. Неке студије указују да дигиталне платформе и фокус на кратке форме већину времена замењују традиционално читање, што утиче и на способности неопходне за академски успех.

Стручњаци упозоравају да недостатак вештина дубинског читања може имати последице и ван универзитетских клупа — од смањене критичке анализе информација до изазова у професионалном окружењу где је способност читања и тумачења писаних материјала кључна.

Ово питање је део ширег разговора о образовним навикама и култури читања у дигитално доба, а наставници, истраживачи и институције траже начине да подстакну студената да поново усвоје навике које подржавају дубље разумевање и критичко размишљање.

 

Извор: Српски угао

031цц4а7-53ц1-4е2ц-8ад1-2ф8д112фб484

Студенткиње из Салвадора, Америке и Немачке: Гостопримство у граду добрих људи памтиће заувек

Aleksandra Djuran Април 12, 2024

Адриана Бендикс из Салвадора, Ема Адамс из Америке и Елизабет Бусторф из Немачке током ускршњег распуста биле су гошће нашег града. Све заједно са суграђанком Анђелијом Кнежевић похађају интернационални универзитет у Бремену и решиле су да део слободних дана проведу у нашем граду и увере се у приче да је Кикинда град добрих људи.

-У школи смо нераздвојне и пуно времена проводимо заједно. Од мене су чуле приче о Србији и Кикинди и сада су се увериле да су све тачне и да нисам претеривала када сам описивала лепоту родног краја – каже Анђелија.

Градско језго, гостољубивост и добри домаћини остаће им у сећању.

-Јако им је било лепо, одушевиле су се колико су људи дружељубиви и колико је храна укусна. У Кикиндипосетиле све знаменитости, а посебан утисак оставио је Музеј „Тера“ и монументалне скулптуре.У Суботицу смо биле на Палићком језеру и у Зоолошком врту, Новом Саду на Петроварадинској тврђави, а боравиле смо и у Београду. Пуне утисака отишле су из наше земље и са новом енергијом започеле ново полугодиште – каже наша саговорница.

Није изостао ни традиционални, недељни, војвођански ручак у Банатском Великом Селу, као ни посета Дестилерији „Хуберт“ где су као фаворит Адриана, Ема и Елизабет издвојиле ликер од малине.

-Уживале се у похованим сланим палачинкама, ајвару, сарми, буреку,  куртош колачу. Пробале су и наш сладолед за који тврде да је пуно бољи у односу на оне које су до сада имале прилику да једу. Све три су уживале и већ негде правимо планове да опет дођу – напомиње Анђелија.

Елизабет би волела да дође на Егзит фестивал, посебно сада када је видела Птероварадинску тврђаву. Ема се већ најавила да ће божићне празнике провести у Србији.

А.Ђ.

 

дусанка породица

Родну кућу не да за читаву Америку

Aleksandra Djuran Јулy 20, 2023

Душанки Вреск (74) живот је донео многа искушења, али све их је пребродила са осмехом и јаком вољом. Рођена је у Банатском Великом Селу и по завршетку, тадашње, Школе за васпитаче, 1971. године, посао је добила у Зеници. Рад са децом ју је испуњавао, а у граду у срцу Босне заљубила се, удала и постала мајка Владимира и Иване. Ни слутила није да ће, двадесет година касније, морати да се бори за себе и своје двоје деце. Пошто је избио грађански рат у Југославији, 1992. године вратила се у родно село и постала члан тадашњег колектива „Комуне“.

-У то време посао ме је спасао. Помогао ми је да се психички, али и материјално опоравим и да школујем двоје деце – прича Душанка. – Седам година по повратку у Банатско Велико Село заједно са децом решила сам да одем у Америку и започнем живот од самог почетка. Одлука није била лака јер је моја породица била само једна од многих избегличких која се нашла у страној земљи без иког свог.

Са ћерком студенткињом друге године факултета и сином који је у то време завршио вишу школу за програмере стигла је у Кентаки у место Лујвил.

– У почетку смо имали избегличку помоћ, али смо се брзо снашли. Добила сам посао у Дому за старе као асистенткиња медицинске сестре, син је успео да нађе запослење у својој струци, а ћерки Ивани, захваљујући нашем добром образовању, признати су сви испити са фармацеустког инжењерства и наставила је студирање. Поново смо почели да се кућимо и градимо нови живот у страној земљи – сазнајемо од Душанке. – Од тада је прошло 25 година. Радила сам два посла и то се исплатило. Деца су се оженила, односно удала, и имам три унуке. Сада сам у заслуженој пензији и још увек, када сама то пожелим, радим као трговкиња у познатој робној кући.

Труди се да сваке године више месеци проводи у родном Банатском Великом Селу, а тако је и овог лета.

– Своју родну кућу не бих дала за читаву Америку. И моја деца и унуке највише воле да дођу у Србију, у наше село, јер нигде нема такве слободе, дружења и људи као у Србији. Тамо, што би се рекло – преко баре, имамо пријатеље Американце и нас из некадашње Југославије са којима заједнички прослављамо све празнике и не гледамо ко је које вере или нације. У нашем делу Америке нема српске, али постоји грчка црква коју редовно посећујемо – истиче наша саговорница.

Душанка напомиње и да ће се вратити оног момента када деци не буде више била потребна јер јој је жеља да остатак живота проведе у месту из ког има најлепше успомене.

error: Content is protected !!