Из пописа становништва може се закључити да су становници Великокикиндског дистрикта (1774-1876) били у великој мери дуговечни, уколико би успели да преживе период детињства. Порођај је увек био ризичан, а болести које су погађале малу децу односиле су велики број живота.

Средином 19. века сенатор Харитон Јовановић оштро је кажњавао оне родитеље који нису доводили своју децу на вакцинисање. У неколико наврата, на територији Дистрикта, било је великих епидемија колере и скорбута које су, у мањој мери, покосиле становништво јер су, углавном, јако брзо локализоване и истребљене.

Случајеви бављења надрилекарством нису заобишли ни Дистрикт, па је у изворима остало забележено неколико случајева, попут кажњавања Ромкиње Ане Марков из Мокрина 1781, јер се бавила надрилекарством и бацала враџбине.

(Извор: Тијана Рупчић, „Великокикиндски привилеговани дистрикт“, фото: Народни музеј Кикинда)