Док мале средине имају проблем с недостатком лекара, а докторе оптужују да неће да се селе из великих центара, у Кикинди се, после лекара из Сирије, запослила његова колегиница из Украјине.

Докторка Оксана Савицка је искусан педијатар са стажом дугим готово три деценије. Од овог месеца запослена је у Школском диспанзеру.

– Велика је промена, али ми се свиђа овде, много је лепо. Мало је место, све ми је близу. Код куће сам до посла путовала читав сат. Ни у раду нема разлике, можда мало у лековима и администрацији – каже докторка Оксана на готово течном српском.

У наше место преселила се из хиљаду километара далеких Черниваца, града са 350 хиљада становника на југозападу Украјине, код границе са Румунијом. Међутим, докторка каже да је Кикинду добро упознала и пре него што је почела да живи у њој. Овде је долазила из емотивних разлога.

– У ваш град долазила сам током одмора у претходних пет година. Овде је мој супруг, Украјинац, са којим сам се венчала пре годину дана. Он има своју фирму, у Кикинди живи већ три деценије. Иначе је и мој школски друг из разреда.

Када их је судбина поново спојила и када су решили да се венчају, прича докторка, договорили су се да ће живети у Украјини. Рат им је променио планове.– Решили смо да је безбедније да будемо овде. Са мном је дошла и ћерка, која  планира да, од јесени, студира психологију у Пољској. Имам одраслог сина. Он је музичар, композитор. Завршио је Конзерваторијум „Чајковски“ у Кијеву и остао тамо. За њега највише бринем. Надам се да ћу наредне зиме отићи да га видим. Ћерка се већ навикла овде, али јој недостају пријатељи.

Осим људи, докторки Оксани веома се свиђа храна.

– Имате јако лепо брашно, од њега стално правим наше кнедле и специјалитете.  Код вас је леп хлеб, наш, украјински, можемо да једемо само један дан. Јако ми се свиђају сва пецива, бурек посебно, али и сарма, мешано месо на роштиљу.У региону Украјине из којег је стигла докторка Савицка, за сада је безбедно. Не мора да брине за своју породицу али јој, каже, недостају сестра, браћа, пријатељи. Мада, каже, у Кикинди супруг и она већ имају породичне пријатеље са којима се друже.

– Осећам се као код куће, људи су као и ми. Наши народи имају заједнички корен, али су нас историјски догађаји разбацали. И језик је сличан – каже докторка. – Мени је овде добро, имам сигурност, али ми је жао свих у Украјини који то немају.

Захваљујући добрим људима у Кикинди, докторка Оксана овде је пронашла своје парче неба. И планира управо ту и да остане.