После незапамћене трагедије у школи на Врачару, у којој је тринаестогодишњак убио деветоро и ранио седморо људи, још увек је више питања него одговора. У покушају да схвати несхватљиво, потресена јавност таргетира оне које сматра одговорнима и покушава да препозна узроке који су довели до крвавог пира које је починило дете.
Да није у питању само трагедија, већ и велика траума за породице настрадалих, за децу и запослене у школи и за друштво у којем живимо, потврђује Татјана Тановић, психолог, психотерапеут и оснивач Центра за подршку породици, лични развој и хумано друштво „Повежи се“ у Кикинди.
– Мислим да ће, од овог момента, много тога почети друкчије да се посматра и вреднује и да ћемо се друкчије бавити многим стварима – истиче Тановићева на почетку разговора.
Кикиндски портал: Како је могуће да се дечак од 13 година месец дана припрема да учини масовно убиство и да, вероватно, много дуже има проблем, а да нико не примети промену у његовом понашању?
Татјана Тановић: Не постоји један фактор који је проузроковао ову несрећу, нити можемо прстом да уперимо само у једном правцу, то је врло сложена прича. Ја не могу да причам о дечаку нити о његовој породици, јер их не знам. Имам само неке информације које нису ни проверене, и све што бих рекла о њима било би нагађање, па ћу говорити у начелу. Сам чин је показао да је ипак могуће да нисмо довољно обазриви, осетљиви, ни као родитељи, запослени у школи, сви који се сусрећу са децом, да приметимо сигнале које она шаљу када се нађу у неком проблему, када трпе неко тешко емотивно стање. Ово тумачим тиме да живимо у време веома брзог ритма, у којем родитељи јуре за новцем да би обезбедили егзистенцију породици. С друге стране, имамо све већу отуђеност у самој породици. Све више времена проводимо сами или са савременим технологијама, које веома утичу на свест деце и младих, њихов систем вредности, на њихов доживљај света, а поготово на доживљај себе и других. Врло је важно да родитељи пораде на својој осетљивости да препознају шта се то са дететом дешава, да прате сигнале и да некако нађу времена за своју породицу и за своје дете. Можда понекад ни сами нисмо свесни да је оно што смо видели толико озбиљно, могуће је да нисмо препознали озбиљност онога што се пред нашим очима дешава. То не смемо да радимо јер је дечији сигнал који указује на промену приоритет. Морамо одмах да станемо и да се позабавимо тиме, никако то не смемо да прескочимо или заобиђемо јер може да прерасте у нешто драматичније.
Кикиндски: Како видите и објашњавате подршку коју К. К. добија од неких вршњака на друштвеним мрежама после овог страшног догађаја?
Тановић: То ми говори да је реч о особама лишених емпатије, саосећања и свести да су нечији животи прекинути. Мене брине нормализација суровости, бруталности, агресивности, безосећајности и недостатак одговорности око нас. Један од узрока томе је глорификација свега наведеног и то препознајем свуда око нас, чак и на местима где не би смело да буде присутно, а то је, рецимо, Скупштина. Тако високо државно тело треба да буде за пример, у њему треба да владају и емпатија, саосећање, дијалог и разумевање, а тога нема. Затим су ту медији који глорификују насиље, бруталност, несаосећање, и не постоји нико ко ће да каже „Стоп, то не може!“. Корени свега лошег су дубоки. Свакако укључујем и оно што се дешава у породици, како породица негује емпатију. Међутим, породица не може бити изолована од времена и система у којем постоји. Проблем је веома сложен. Мислим, такође, да медији треба да дају мање простора оваквим реакцијама.
Кикиндски: Да ли особа са 13 година, психички здрава, може да има потпуну свест о делу и последицама?
Тановић: Да, свака ментално здрава особа, чак и у млађем узрасту, свесна је последица и може да их предвиди. Итекако могу да буду свесни онога што њихов чин може да проузрокује.
Кикиндски: Који су најчешћи знаци упозорења у понашању детета који указују на то да му је неопходна помоћ стручњака?
Тановић: Знаци упозорења могу бити врло индивидуални, то зависи од особе до особе, од тога каква је структура личности, и од узраста детета. Начелно говорећи, најчешћи знаци упозорења, када је реч о овом узрасту, 13 и 14 година, јесу: свако повлачење детета у себе, интензивно смањени контакти са члановима породице и пријатељима, одступање од уобичајених навика или показивање незаинтересованости за активности које су му до тада биле интересантне и које је често упражњавало. Такође, честа узнемиреност, повећена осетљивост, нерасположење и дуготрајна изолованост, али и врло агресивни испади, могу бити знакови да се у души једне младе особе дешавају потешкоће, психички ломови, тешке епизоде кроз које пролази и врло тешка, непријатна искуства са којима она нема ресурсе да изађе на крај.
Кикиндски: Шта можете да препоручите деци и родитељима који су сада уплашени приликом уобичајених дечијих активности – одласка у школу, на тренинге, скупове?
Тановић: Деци бих препоручила да питају све што их интересује, да не ћуте и да одговоре потраже међу члановима своје породице пре него на друштвеним мрежама. Кад су родитељи у питању, то зависи од узраста. Уколико је дете млађе од осам година, савет је да га не оптерећују бруталним информацијама и детаљима о овоме што се догодило. Треба да буду отворени да чују питања која децу муче, јако је битно да се посвете, да деца могу слободно да им кажу шта их брине и које дилеме имају о овом страшном догађају и онда да им, у складу с њиховим узрастом, дају адекватне одговоре и објашњења.
Кикиндски: Шта, иначе, најчешће недостаје у односима родитеља и деце школског узраста данас?
Тановић: Данашњој породици првенствено недостаје заједничко време проведено у разумевању, разговору, блискости и у дружењу. У неким породицама родитељи успевају да избалансирају време и да имају заједничке тренутке. То је и препорука да, и поред времена које проведемо јурећи и организујући се, пронађемо време да будемо заједно, али усмерени и фокусирани једни на друге.
