Кренуо је Димитрије Ињац из Кикинде и достигао звездане висине у пољској фудбалској елити, дебитовао и за наш најбољи државни тим, а сада, може се већ рећи годинама, тихо уз бројну породицу живи далеко од очију јавности па и оне спортске и фудбалске у свом родном граду, иако је у фудбалу итекако присутан и упућен у многе његове сегменте, нарочито у оне менаџерске. Рођен је популарни Диме 12. августа 1980. од добрих људи генерације с краја четрдесетих и почетка педесетих година прошлога века, нажалост покојних, Богољуба и Благице девојачко Мицковски.

– Од малих ногу заволео сам фудбал, а могло се наслутити, говорили су стручњаци још тада, да имам таленат – почиње причу Диме и дан данас дечаки насмејан.

Уз велику радишност, респектабилна каријера била је већ у то време на видику.

– Радио сам посвећено од своје седме године па до 14. у ОФК Кикинди. То је мој матични клуб и заувек ћу памтити те прелепе дечачке дане.

Уследио је позив новосадске Војводине.

– Наравно, као сваки момчић из мање средине у нашој покрајини, позив новосадског клуба годи па му ни ја нисам одолео. По заввршетку основне школе у Кикинди отишао сам у Нови Сад и задужио опрему „Лала”.

Није, међутим, по завршетку јуниорског стажа добио битнију улогу у сениорском тиму, Војводина га је слала на неколико позајмица српсколигашким клубовима и потом је, испоставило се, донео преломни потез у каријери.

– Отишао сам у Славију из Источног Сарајева, заиграо у елити Босне и Херцеговине, формирао се као играч и упознао пријатеље за цели живот. Показало се да сам на тај начин и утабао стазу којом ћу кренути ка Пољској. 

На Нову годину, 1. јануара 2007, Диме је потписао уговор са Лехом из Познања. Дошао је у клуб тихо, ушао на мала врата, а ускоро ће се показати и постао истинска легенда, којег ни данас нису заборавили у том граду. Фудбалски фанови, који чине једну од најмногобројних навијачких армада у тој великој земљи, и даље му се тамо, када год су прилици, наклоне.

– Одиграо сам за Лех преко 200 утакмица, и, како моји пољски пријатељи и данас истичу, својим играма дао значајан допринос трофејима.

У шампионској сезони Леха, 2000/10, био је главна и најјача карика у тиму. Играо је на позицији задњег везног и био осигурач пред одбрамбеним бедемом Леха, али је, уз миран и сигуран пас, проналазио начине и да разгали навијаче свога клуба, лепим и ефектним головима.

– Играли смо тада против великана, а у Леху још препричавају моје голове против Јувентуса и Манчестер Ситија, поготово против енглеског тима, које је тада предводио с клупе Роберто Манћини, а на терену Марио Балотели. Лех је тај меч добио 3:1. Тренер нам је био чувени Хозе Мариа Бакеро, некадашњи капитен Барселоне, а у нашој екипи био је и тада млађани Роберт Левандовски.

Остало је записано у пољским писаним медијима, хранио је Диме тада лоптама Левандовског који је и због те чињенице себи прокрчио пут, преко Борусије из Дортмунда, ка Бајерну у којем је остварио нестварну каријеру. После пет и по година Диме је у лето 2012. прешао у варшавску Полонију, али су га челници Леха након само сезоне вратили у Познањ.

– Опет сам за свој најдражи пољски клуб играо још годину дана, али услед сталних болова у колену морао сам полако да приводим крају каријеру па сам то учинио у још једном пољском великану Видзеву из Лођа, тамо сам 2015, када је Видзев био друголигаш, на терену рекао збогом фудбалу.

Само четири године касније Диме је имао нови позив из Пољске, али тада да постане спортски директор Леха. Пролетос је клуб у Познању славио 100 година постојања, а Дима, како га Пољаци зову, био је званица и на великој прослави јубилеја.

– Превагнула је 2019. године опција останка у Кикинди, засад је тако. Видећемо шта ће будућност донети, али свакако сам ангажован и усмерен према Пољској. Зову ме људи из тамошњих клубова и питају за играче из Србије. Пратим младе фудбалере код нас, има их много талентованих, а када год је то могуће помогнем препоруком да неки од њих заиграју у захтевној пољској елитној конкуренцији.

Намерава Диме да прошири менаџерско пословање и на друге регионе.

– Сигурно, јер после породице: Јане, Милоша и Стефана и супруге Сање, фудбал је мој живот и то се, сигуран сам, неће променити.

Стигне Диме и на утакмице ОФК Кикинде.

– Посећујем Градски стадион, нарочито од када је мој пријатељ Јевто Јарчевић тренер у клубу. ОФК Кикинда је са њим добила много, 24 сата током 365 дана у години живи за фудбал. Ради озбиљан скаутинг и анализе на вишем нивоу и зато кажем јавно да је он суво злато ОФК Кикинде.

Осим што сте пријатељи, сарађујете и пословно с Јарчевићем.

– Јевто ми ради скаутинг и даје предлоге, ту је његова улога кључна, а касније следе моји контакти у Пољској и све преостало.  

ОФК Кикинда би, бесумње, профитирала с Димитријем Ињцем у некој улози у клубу.

– Реч је о мом матичном клубу, не желим да се нудим, али ако ме позову, не искључујем могућност неког вида сарадње. Оно што је сигурно јесте да је захваљујући Миленку Јованову у ОФК Кикинди створен добар и одржив систем са акцентом на омладинску школу и младе играче. Клуб је сређен, све је затегнуто, а први тим је у сигурним рукама Јарчевића који је перфекциониста и не сумњам да ће на лето ОФК Кикинда опет заиграти у Српској лиги – јасан је Димитрије Ињац.  

Љубав према Звезди, спомен и на оца

Отац Богољуб усадио му је љубав према Црвеној звезди.

– Љубав према Звезди у нашој фамилији је ствар кућног васпитања. И брат Борислав и син му Урош задојени су том „идеологијом”. Никад нећу заборавити сезону 1990/91. када сам био клинац и када сам најчешће с мојим пријатељом Роскетом гледао како се Звезда пела ка врху Европе, а чак и касније када више нисам био тинејџер и када сам запловио професионалним водама, свих година пратио сам Звездине игре и мало је недостајало да обучем дрес вољеног клуба, 2010. године. Распитивали су се с Маракане за моје услуге, али ето, ваљда једини фудбалски сан који нисам досањао остао ми је тај… Хук са Севера и пуна Маракана немају цену.

Одлазак Пижона спутао га у репрезентацији

Када је реч о репрезентацији Србије, Диме је 9. фебруара 2011. против Израела дебитовао у пријатељском мечу.

– Одиграо сам 45 минута, капитен је био Немања Видић, а селектор Владимир Петровић Пижон.

Популарни Пижон ценио је Ињчеве могућности, али је убрзо и окончао свој кратки селекторски мандат па је, у највећој мери, сплетом тих околности и репрезентативна каријера Ињца била запечаћена.

ФОТО: Приватна архива