Срђевдан, крсна слава посвећена свeтим Срђу (Сергију) и Вакху, обележава се 20. октобра. Према легенди, Сергије и Вакхо били су римски достојанственици на двору цара Максимијана. Због припадности хришћанској вери и одбијања да се поклоне римским боговима страдали су у Сирији, где је њихов култ успостављен и одакле се раширио по истоку.
Према једној легенди, приликом преноса моштију Светог Саве из Трнова у Манастир Милешева, пренете су и мошти светих Сергија и Вакха, где је од раније постојао култ ових светитеља, о чему сведоче и њихове фреске из најранијег периода фрескописа у том манастиру.
Земљорадници нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља јер на тај дан не ваља орати. Срђевдан није црвено слово у православном календару и припада славама за које се припрема мрсна храна, осим ако тај дан пада у среду или у петак. На иконама се свети Сергије и Вакхо представљају у обичним тадашњим одорама са крстом и митром, као знаком мучеништва.
Према народном календару, Срђевдан се сматра једним од граничних дана на прелазу из јесени у зиму. И у метеоролошком смислу Срђевдан је био важна одредница. У време кад су зиме дуже трајале и кад је снежни покривач већ у октобру покривао земљу, настала је и народна изрека: Свети Тома- снег већ дома, Свети Срђе – снег све грђе.