Кикинђанина доктора Чедомира Гавранчића, специјалисту трансфузиолога и хематолога, суграђанима познатог као начелника у Општој болници, у Нови Сад је, пре двадесет година, одвео професионални напредак. Ових дана, после пет година проведених у пензији, поново се запослио, али као лекар опште праксе у Првој здравственој станици у нашем граду.
– Долазио сам у Кикинду и чуо сам да нема довољно лекара ни у примарној ни у секундарној, заштити, да је потреба енормна и да је много пензионисаних лекара враћено на посао. Хтео сам да помогнем, овде је свака помоћ драгоцена – каже доктор Гавранчић. – У Првој здравственој станици, рецимо, три лекара су недовољна за пола града, значи за око 15 хиљада становника. Ево, у поподневној смени сада је само један лекар на две амбуланте. Људи су ме јако лепо дочекали, пуно хвала свима, и особљу и пацијентима, многи су ме се и сетили, то је јако лепо и пуно ми значи. У здравству увек треба довољно искуства и стрпљења, а тога понестаје.
По завршетку Медицинског факултета у Београду, доктор Гавранчић се вратио у родни град и две године радио као лекар у Кикинди и у Башаиду. Завршио је специјализације из трансфузиологије и из хематологије. Затим одлази на место директора Покрајинског завода за трансфузију у Новом Саду и свих 11 трансфузија у Војводини. Радни век наставља и на Одељењу имунохематологије и трансфузиологије у Клиничком центру Војводине. Поред искуства у раду с пацијентима дугог две и по деценије, имао је и значајну улогу у реформи система трансфузије.
– Радно искуство је веома важно у брзој процени здравља човека. Лично мислим да је лакше са пацијентима радити као специјалиста, мада је, с друге стране, то и теже, због стручне процене. У општој пракси је пресија великог броја пацијената и различитих болести, што захтева сталну пажњу и опсервацију. Много људи је у тешкој ситуацији, остају без посла, што ремети породичне односе и њихово здравствено стање – каже др Гавранчић.
Говорећи о разликама у лечењу и самом систему здравствене заштите у време када је, као млад лекар, почињао рад са пацијентима и данас, доктор Гавранчић истиче управо значај социјалног статуса и последица по здравље.
– Има много промена у снабдевању пацијената лековима. Раније је то сваком пацијенту било обезбеђено, на књижицу, једнако су свима били доступни сви лекови, бар они основни. И свако је добијао бар примарну дијагнозу у амбуланти. Сада је много лекова на слободној листи и пацијенти морају да их купе, што нису сви у могућности. Ванредно велики су захтеви и напори за лекаре и сестре да одраде норму. Пацијенти одустају, одлазе код приватника или се сами лече. Повећањем броја лекара смањио би се број пацијената и продужило би се време које се посвећује пацијенту. Важно је да пацијент може да седне и да га саслушате, да добије и лепу реч, која је свима потребна. Мој утисак је и да се повећао број психијатријских болесника и дијабетичара. Велики број људи узима седативе.
Један од разлога мањег броја лекара је и тај што млади лекари не желе да раде ван великих центара.
– Језа их хвата да из Београда, рецимо, дођу у село. Да буду сеоски лекари, то не могу да прихвате. Мисле да развојни пут високошколованог кадра то не укључује и да је понижавајуће, сматрају да је то знак да нису квалитетни или препознати за рад у великом центру.
Он подсећа да је раније законом било уређено да је обавезан минимално двогодишњи стаж пре добијања специјализације, а приоритет у томе имали су управо лекари који су радили у сеоским амбулантама. Тај систем треба да се врати, сматра др Гавранчић.
– По мом мишљењу треба материјално стимулисати сеоске лекаре, посебно оне у мултинационалним срединама. Такав посао укључује већи труд, у селу лекар ради све. Рад у сеоским амбулантама и општој пракси уопште, у искуственом смислу је драгоцен. Сада се сматра да то лекару специјалисти није потребно. У другим земљама такође немају обавезне две године рада у општој пракси, али је зато статус тих лекара, рецимо у Француској, бољи од статуса специјалисте.
Он додаје да је до проблема са недостатком лекара дошло и због недостатка правовремене и континуиране замене. Старији од 65 година су пензионисани, домови здравља су испражњени, неколико година нису додељиване специјализације.
– Кад пођете код лекара морате бити сигурни да ћете бити прегледани, јер сте уредно плаћали осигурање. Мора вам бити загарантован минимум права на здравље. Не сме да се догоди да неко не успе да дође до лекара јер није заказан или јер село нема лекара. Са аспекта становништва које живи у мањим срединама то није у реду јер су грађани једнаки по Уставу, треба да им је подједнако доступна здравствена заштита, али то није проблем само у Кикинди – додаје доктор Чедомир Гавранчић и закључује:
„Ја желим да учествујем и да помогнем иако сам у пензији, као и многе моје колеге, али ми смо само привремено решење“.
