Učiteljica Mirjana Cvejić bila je u prvoj generaciji đaka Učiteljske škole u Kikindi. Za katedrom je provela četiri decenije. Danas, u devedesetoj godini, pamti najvažnije – decu je, pre svega učila da poštuju starije i jedni druge.

Četrdeset godina učiteljskog staža: bezbroj ulazaka u učionicu, predavanja, propitivanja, priredbi, ekskurzija i škola u prirodi, rastanaka, pa susreta sa novim, radoznalim malim ljudima, neprestanog truda da izrastu u ljude za primer. I cveće od krep papira, sunđera i žice za Osmi mart. I onda, još jedno prepoznavanje na ulici: „Učiteljice Miro, da li me se sećate?“. Zar to nije najlepše, pita.

Mirjana Milačić jedna je od devojčica koje su, samo četiri godne posle rata upisale prvu Učiteljsku školu u Kikindi. Falilo je učitelja tih godina. Desetine dece krenulo je na nastavu koja se održavala u zgradi na mestu sadašnje Autobuske stanice. Tri godine kasnije, sa samo 17,5 godina i Mirjana je dobila svoje prvo odeljenje, u školi u Mokrinu u kojoj je, osam godina, kalila učiteljski poziv i odnos prema đacima.

Iako sa već etabliranim mestom u društvu, odazivali su se učitelji pozivima domovine u izgradnji. Još kao đaci Učiteljske škole odlazili su na radne akcije. Učiteljica Mira u biografiju je uspela da upiše čak tri: izgradnju Novog Beograda, pruge Doboj–Banja Luka i Svetozarevo (današnja Jagodina).

– Do voza koji je u Kikindu stizao po nas, akcijaše, tata me je, iz trećeg rejona vozio na špediteru koji je vukla mazga, a koji su nam ostali od Rusa – kaže Mirjana Cvejić. – Ništa to nije bilo sramota. Sramota je bila ne biti pošten.

U toku školske godine, mladi učitelji družili su se svake večeri u seoskoj Biblioteci. Bilo je tu i romantičnih susreta, naravno, a kovrdže crnooke Mirjane očarale su jednog Mokrinčanina kojeg su još neke mlade učiteljice potajno pogledale. U 23. godini Mirjana je postala supruga Artemija Cvejića, mašinskog inženjera. Dobili su Želimira i Dragoslavu.

Iz Mokrina je, po prekomandi, stigla u Školu „Đura Jakšić“ u Kikindi, u kojoj je radila do penzije. Malo toga ostalo je isto za pola veka, od prvog ulaska u razred učiteljice Mirjane, ali i za tri decenije, koliko je u penziji. Ili se, bolje rečeno, u slobodama i odnosima dece i nastavnika promenilo baš sve.

– Već drugog dana znali smo svako dete po imenu i sve o njemu – kaže. – U toku časa morali smo da stojimo, direktor je virio kroz ključaonicu, da proveri da nismo, slučajno, seli. Posećivali smo svako dete jednom godišnje, znali smo o njima sve što je bilo potrebno. Kažu da sam bila stroga, ali bila sam pravedna – i imala sam najbolje đake. Nisam pravila razliku po tome ko je iz kakve porodice i deca su to prepoznavala. Stvar je u poštovanju.

U drugom razredu, u školi u prirodi na Zlatiboru, sve ih je kupala, seća se. Džeparci su bili kod nje i dodeljivala ih je tako da se svi isto obraduju i da se niko ne ističe u trošenju. A đaci su slušali, i to ne samo njeni. Dok su nove, mlade učiteljice, sebi davale oduška uz kafu, učiteljica Mira je uspostavljala disciplinu u čitavom odmaralištu.

– Mora da postoji autoritet – kaže mi strogo. – Učili smo ih poštovanju, da se druže, da pomažu jedni drugima. Želela sam da imaju lep život. Uvek sam hvalila đaka, nisam nikada loše govorila roditeljima o detetu. Nisam dozvoljavala da se tuku, za vreme odmora sam bila sa njima, razgovarali smo, brinula sam o toj deci. Jer oni treba da se ugledaju na učitelja, da gledaju kako on postupa, da im bude uzor. Učitelj je i otac i mati i vaspitač.

A u takvom odnosu, smatralo se, nema mesta sentimentalnosti. Osim ponekad.

– Nisu se kupovali skupi pokloni učiteljicama. Bila sam jako srećna kada mi  dete donese nešto što je samo napravilo. Decu sam učila, pre svega, da poštuju roditelje, to je osnovno, i svoje učitelje i jedni druge. Nisam dozvoljavala da se izruguju – kaže učiteljica Mira i nastavlja priču. – Muzičko se tada ocenjivalo tako što đak otpeva nešto. I nisu svi bili talentovani, naravno. Jedan dečak, i imena mu se sećam, nikako nije smeo da stane ispred celog odeljenja i peva, plašio se da će mu se deca smejati. Odvela sam ga iza table, da nas ne vide, da mi on, udarajući nogicom o pod, pažljivo i tiho, drhtavim glasićem, otpeva „Druže Tito, ljubičice bela“. Nikada to neću zaboraviti.

Sad su učitelji više drugovi s decom, kaže učiteljica Mira. To nije dobro, mora da postoji odnos poštovanja: đaka prema nastavniku, društva prema prosvetnom radniku. Kao nekada.

– Bili smo cenjeni, poštovali su nas. Danas, kad ga vidiš na ulici, ni ne znaš da je učitelj – kaže učiteljica Mira dok prebira po crno-belim fotografijama sa svojim prvim đacima u Mokrinu.

Na jednoj tridesetak mališana, poslužiteljka i učiteljica stoje i jedu užinu, hleb i pekmez. Na drugoj dvojica budućih muzičara ispred svih poziraju sa harmonikama otvorenih mehova. I, bez obzira na okolnosti i uzrast, iz svake od fotografija sa patinom nezadrživo isijava radost. I čvrsta vera u lep život i sjajnu budućnost.

Možda zato ne damo zaboravu te deliće detinjstva i čvrsto se držimo za najranija sećanja iz školskih dana. Kada je učiteljica bila uzor.

I možda se zato učiteljica Mira s toliko radosti prepoznaje sa svojim đacima. Koliko god godina imali, ona će za njih ostati učiteljica koja nije sedela na času, znala je ko je tužan i najviše se radovala onom cvetu od krep-papira.

S. Vulović Ostojić