најчитанији портал Севернобанатског округа
Утакмице претпоследњег кола по групама у Другој лиги Војводине за кошаркаше, биле су овога викенда на распореду, а у групи Б трећепласирана Велика Кикинда на свом терену савладала је 81:74 тим Беочина док је у А групи последња новокозарачка Слобода поражена 99:72 у Бајмоку од СУБАК-а.
Великокикинђани ће у 18. колу гостовати Апатину, а у Кикинди Слобода ће дочекати тим Футога.
Д. П.
У Крагујевцу, на појединачном Првенству Србије, ТОП 32 за куглашице, чланице кикиндске Кике 0230, Љиљана Френц и Снежана Шибул пласирале су се у други круг надметања, међу 16 најбољих дама у нашој држави.
Френц је у Крагујевцу заузела 12. место резултатом 560 чуњева, а Шибул је истим скором била 14.
Од Кикинђанки наступиле су још и Наталија Кресоја (532), заузевши 21. позицију и Јелена Санто (527) која је била 25.
Наредног викенда куглашице Кике посветиће се лигашким обавезама. Финиш је Суперлиге у којој се боре за нови излазак у Европу, а у суботу гостоваће у Сенти истоименом клубу.
Д. П.
Стонотенисери Галадске, након окончаног лигашког дела надметања у Првој лиги и вечерас остварене победе од 4:0 на домаћем терену над костолачким Рударом, пласирали су се у доигравање за пласман у Суперлигу. Победе по партијама против Костолчана остварили су: Жарко Ђурђев (две), Борислав Рајић и Никола Попов, а сви су били успешни са по 3:1 у сетовима.
У четвртфиналу доигравања противник Галадске биће Цариброд који у дуел улази као повлаштени тим с предношћу домаћег терена па ће, у случају резултата 1:1 у мечевима, у евентуалном трећем сусрету бити домаћин. Прва утакмица на распореду је 23. марта у Димитровграду.
– Остварили смо примарни циљ ове сезоне, избегли смо наступ у доигравању за останак у лиги, тзв. плеј-аут, а све што будемо урадили у плеј-офу биће велики добитак за нашу екипу и клуб у целини – каже Ненад Ђукић, члан управе Галадске.
Д. П.
На међународном џудо турниру „Турија 2024” одржаном у Србобрану, највише успеха међу малим џудокама кикиндског Партизана имао је у узрасту пионира Огњен Цуцић којем је у одговарајућој тежинској категорији припала бронзана медаља.
Д. П.
Комплетирано је прво коло наставка војвођанског „Истока”, а, после јучерашње победе новокозарачке Слободе, две од три преостале наше екипе, Козара и ЖАК, поражене су данас без „испаљеног метка” док се рускоселска Црвена звезда, на свом терену, спасила у последњим тренуцима судијског додатка, ишчупавши бод. Тамичење је настављено и у Подручној лиги у којем су три наша тима, такође, остали без тријумфа.
У Војвођанској лиги, у Перлезу, Војводина је против великоселске Козаре стизала до голова у 10. и 18. те у наставку у 62. минуту за коначних 3:0
КОЗАРА: Рајтаров, Лајић, Кондић, Детари (Плавшић), Томић, Карановић, Б. Бунић, Стојков, Латиновић, Зељковић, Јелача.
Пролетер је у Руском Селу повео у 13. минуту, искоса с 18 метара, а у наставку, у 67. минуту, након скраћеног корнера, Јанков је из гужве, ударцем главом, одбитак послао у мрежу за изједначење. До новог вођства Карловчани су стигли шест минута пре краја, из казненог ударца, а Рускоселци су се спасли пораза у петом минуту надокнаде. Рељић је далеко бацио лопту из аута, а Лаништанин ју је главом скренуо за крајњи исход – 2:2
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: Мишков , Рељић , Јанков , Јарић , П. Бајић (Шемић), Новковић (Лаништанин), Попесков, Кнежевић (Чубрило), Ковачевић (Терзин), Зечевић , Кресоја .
Тежак пораз претрпио је ЖАК у гостима од Русанде – 6:0. Погађали су Меленчани у 9. (аутогол Бербаков), 22, 45, 78, 81. (аутогол Ходик) и 86. минуту.
ЖАК: Батанчев, Баба, Алмаши, Бербаков (Брцански), Малогајски (Зарић), Петровић (Шанта), Утржен, Лабус, Врбашки (Раду), Лакић (Бошков), Ходик.
Резултати 16. кола: Борац – Бегеј 1:0, Слобода – Раднички 4:1, Ц. звезда – Пролетер 2:2, Јединство (БК) – Јединство (В) 1:0, БАК – Будућност 1:3, Русанда – ЖАК 6:0, Војводина – Козара 3:0, Полет – Младост 0:2.
ПОРЕДАК: Војводина 38, Младост 33, Слобода 28, Козара 27, Јединство (В) 27, Борац 26, Полет 25, Будућност 22, Бегеј 22, Ц. звезда 21, Русанда 18, ЖАК 16, Пролетер 16, Јединство (БК) 16, Раднички 12, БАК 9.
У 17. колу, 9. и 10. марта (14.30), играће: Козара – Русанда, Будућност – Јединство (БК), Јединство (В) – Ц. звезда, Пролетер – Слобода, Раднички – Бегеј, Полет – Борац, Младост – Војводина, ЖАК – БАК.
Подручна лига крња је овога пролећа и након напуштања такмичења Омладинца из Ботоша имаће до краја непаран број клубова, а на сличан начин као Рускоселци, спасили су се и Наковчани. У Ченти стигли су до ремија – 2:2 голом Драганова у судијској надокнади, а исти играч био је стрелац и првога гола за Полет.
У Банатској Тополи сусрет између Напретка и новобечејског Јединства завршен је идентичним резултатом као и у Ченти, а двапут је за Тополчане погађао Грујић.
Коначно, у Михајлову, мокрински Делија уписао је висок пораз – 5:0 од МСК-а.
Резултати 16. кола: Раднички – Стајићево 1:3, Банат – Полет 2:2 (Драганов двапут), Напредак (БТ) – Јединство 2:2 (Грујић двапут), Војводина – Билећанин 0:3, 2.октобар – ЖФК Банат 3:2, Младост – Ц. звезда 4:1, МСК – Делија 5:0. Напредак (Ч) био је слободан.
ПОРЕДАК: Напредак (Ч) 40, Полет 34, МСК 31, Билећанин 26, Младост 25, Банат 23, Јединство 23, 2.октобар 22, Ц. звезда 21, Напредак (БТ) 20, ЖФК Банат 19, Стајићево 18, Раднички 15, Делија 8, Војводина 0.
У 17. колу, 9. и 10. марта (15), играће: Делија – Младост, Јединство – Банат, МСК – Раднички, Ц. звезда – 2.октобар, ЖФК Банат – Војводина, Билећанин – Напредак (БТ), Полет – Напредак (Ч). Слободно је Стајићево.
Д. П.
Дирљива прича о пријатељству и авантурама Петла, Мачка и Лисице данас је, од 17 сати, на репертоару Дечијег позоришта „Лане“.
По делу Бранка Ћопића, „Мачак и петао“, комад је режирао Александар Малетин који и игра у представи, уз Александра Круља, Марту Катаи и Милана Вујића.
Ремијем без голова у Новим Бановцима, с Омладинцем, у раном термину од 11 сати, наставила је ОФК Кикинда, у добром јесењем ритму, надметање у Српској лиги „Војводина”, премда, због велике шансе у самом финишу коју није искористио Молнар, можда може жалити и за целим пленом.
Прво полувреме протекло је у игри између два казнена простора, Кикинђани су и у више наврата били у позицијама да шутевима запрете, али недостајало је одлучности па су и покушаји изостали. Мирков је средином првога дела био у најбољој прилици. Убачена је лопта с бока, додуше не баш идеална, била је полувисока, а Мирков ју је проследио под пречку, али није то био снажан ударац па је голман домаћина интервенисао, а наш тим добио је само корнер.
У наставку игре, голман наше екипе Опарница, ушавши у шут противничког играча, спречио је сигуран погодак, а на супротној страни, у 69. минуту, резервиста Вемић био је неометан у стопостотној прилици, али главом је упутио лопту преко гола. Три минута пре краја већ поменути Молнар био је у зицер ситуацији „један на један” с голманом домаћина, али није се снашао, траљаво је упутио лопту, а на другој страни након опасног шута с полудистанце, који је Опарница укротио, и уз петоминутни судијски додатак, сусрет је завршен ремијем без погодака.
ОФК КИКИНДА: Опарница, Јокић (Радовановић), Лукић, Кецман (Ђукић), Мирков, Ивановић, Молнар, Нађпал, Мојсиловић, Живојнов (Вемић), Рафаел.
Д. П.
Ученици петог и шестог разреда данас су помогли ловцима у бројању зечева на подручју Фазанерије „Млака“. Била је то прилика да проведу дан у природи и науче више о живом свету у околини свог града.
Позиву из Ловачког удружења “Кикинда” одазвао се Секретаријат за заштиту животне средине, пољопривреду и рурални развој Града. Прва школа која се укључила у ову акцију је ОШ „Јован Поповић“.
– На наше одушевљење, одазвао се велики број деце, њих око 40. Увек подржавамо активности у природи и сматрамо да дан у природи значи више од часа у клупама – рекла је директорица Јелена Крвопић.
Скуп је био код Мотела „Ловац“. Иако је било рано јутро, деца су била расположена за упознавање са ловачким активностима.
– Лепо ми је то што ћемо половину дана уживати у прелепој природи – рекла је Елеонора Крнић, ученица петог разреда.
Њена другарица, Вања Ђомпарин, такође из петог разреда, каже да јако воли природу и да никада није присуствовала нечему сличном.
– Желим да уживам у природи и да научим нешто о њој од ловаца – објаснила је Вања.
Најмлађи учесник који је поранио због данашње акције је шестогодишњи Урош Грујић.
– Одлучио сам да рано устанем и да дођем и да бројим зеке – рекао нам је Урош. – И доћи ћу поново.
Домаћини, чланови Ловачког удружења, такође су се окупили овог јутра, расположени да малишанима покажу како се чува природа и управља ловним подручјима, рекао нема је председник Младен Бањац.
– Данас је редовно бројање дивљачи на два потеза – објаснио је Бањац. – Циљ нам је да едукујемо децу, да проведу дан у природи, да виде град на друкчији начин. Ово је наша редовна акција којом контролишемо популацију дивљачи. После бројања израђују се документа на основу којих се планира изловљавање. Прошле године могли смо да радимо три изловљавања зеца, али смо урадили само два. Опрезни смо јер много тога утиче на смањење њихове популације.
Бањац је додао да ловци управо завршавају бројање срнеће дивљачи на 28 хиљада хектара, што је површина којом газдују, а завршили су и постављање хиљаду садница на дужини од шест километара јер их уништавају немарни пољопривредни произвођачи приликом уласка и изласка из њива. Удружење има 168 активних ловаца, али и проблем јер нема нових, младих чланова.
– Овакве активности спроводимо ради заштите природе. Упознајући ловна подручја Кикинде, деца уче и како се она чувају јер дивљач представља природно богатство – оценила је секретарка Секретаријата, Мирослава Наранчић.
Она је најавила да ће у Секретаријату наставити сарадњу са Ловачким удружењем и да ће интензивирали активности; планирају се едукације о заштити природе, кинологији и забрани употребе оружја.
С. В. О.
Учитељица Мирјана Цвејић била је у првој генерацији ђака Учитељске школе у Кикинди. За катедром је провела четири деценије. Данас, у деведесетој години, памти најважније – децу је, пре свега учила да поштују старије и једни друге.
Четрдесет година учитељског стажа: безброј улазака у учионицу, предавања, пропитивања, приредби, екскурзија и школа у природи, растанака, па сусрета са новим, радозналим малим људима, непрестаног труда да израсту у људе за пример. И цвеће од креп папира, сунђера и жице за Осми март. И онда, још једно препознавање на улици: „Учитељице Миро, да ли ме се сећате?“. Зар то није најлепше, пита.
Мирјана Милачић једна је од девојчица које су, само четири годне после рата уписале прву Учитељску школу у Кикинди. Фалило је учитеља тих година. Десетине деце кренуло је на наставу која се одржавала у згради на месту садашње Аутобуске станице. Три године касније, са само 17,5 година и Мирјана је добила своје прво одељење, у школи у Мокрину у којој је, осам година, калила учитељски позив и однос према ђацима.
Иако са већ етаблираним местом у друштву, одазивали су се учитељи позивима домовине у изградњи. Још као ђаци Учитељске школе одлазили су на радне акције. Учитељица Мира у биографију је успела да упише чак три: изградњу Новог Београда, пруге Добој–Бања Лука и Светозарево (данашња Јагодина).
– До воза који је у Кикинду стизао по нас, акцијаше, тата ме је, из трећег рејона возио на шпедитеру који је вукла мазга, а који су нам остали од Руса – каже Мирјана Цвејић. – Ништа то није било срамота. Срамота је била не бити поштен.
У току школске године, млади учитељи дружили су се сваке вечери у сеоској Библиотеци. Било је ту и романтичних сусрета, наравно, а коврџе црнооке Мирјане очарале су једног Мокринчанина којег су још неке младе учитељице потајно погледале. У 23. години Мирјана је постала супруга Артемија Цвејића, машинског инжењера. Добили су Желимира и Драгославу.
Из Мокрина је, по прекоманди, стигла у Школу „Ђура Јакшић“ у Кикинди, у којој је радила до пензије. Мало тога остало је исто за пола века, од првог уласка у разред учитељице Мирјане, али и за три деценије, колико је у пензији. Или се, боље речено, у слободама и односима деце и наставника променило баш све.
– Већ другог дана знали смо свако дете по имену и све о њему – каже. – У току часа морали смо да стојимо, директор је вирио кроз кључаоницу, да провери да нисмо, случајно, сели. Посећивали смо свако дете једном годишње, знали смо о њима све што је било потребно. Кажу да сам била строга, али била сам праведна – и имала сам најбоље ђаке. Нисам правила разлику по томе ко је из какве породице и деца су то препознавала. Ствар је у поштовању.
У другом разреду, у школи у природи на Златибору, све их је купала, сећа се. Џепарци су били код ње и додељивала их је тако да се сви исто обрадују и да се нико не истиче у трошењу. А ђаци су слушали, и то не само њени. Док су нове, младе учитељице, себи давале одушка уз кафу, учитељица Мира је успостављала дисциплину у читавом одмаралишту.
– Мора да постоји ауторитет – каже ми строго. – Учили смо их поштовању, да се друже, да помажу једни другима. Желела сам да имају леп живот. Увек сам хвалила ђака, нисам никада лоше говорила родитељима о детету. Нисам дозвољавала да се туку, за време одмора сам била са њима, разговарали смо, бринула сам о тој деци. Јер они треба да се угледају на учитеља, да гледају како он поступа, да им буде узор. Учитељ је и отац и мати и васпитач.
А у таквом односу, сматрало се, нема места сентименталности. Осим понекад.
– Нису се куповали скупи поклони учитељицама. Била сам јако срећна када ми дете донесе нешто што је само направило. Децу сам учила, пре свега, да поштују родитеље, то је основно, и своје учитеље и једни друге. Нисам дозвољавала да се изругују – каже учитељица Мира и наставља причу. – Музичко се тада оцењивало тако што ђак отпева нешто. И нису сви били талентовани, наравно. Један дечак, и имена му се сећам, никако није смео да стане испред целог одељења и пева, плашио се да ће му се деца смејати. Одвела сам га иза табле, да нас не виде, да ми он, ударајући ногицом о под, пажљиво и тихо, дрхтавим гласићем, отпева „Друже Тито, љубичице бела“. Никада то нећу заборавити.
Сад су учитељи више другови с децом, каже учитељица Мира. То није добро, мора да постоји однос поштовања: ђака према наставнику, друштва према просветном раднику. Као некада.
– Били смо цењени, поштовали су нас. Данас, кад га видиш на улици, ни не знаш да је учитељ – каже учитељица Мира док пребира по црно-белим фотографијама са својим првим ђацима у Мокрину.
На једној тридесетак малишана, послужитељка и учитељица стоје и једу ужину, хлеб и пекмез. На другој двојица будућих музичара испред свих позирају са хармоникама отворених мехова. И, без обзира на околности и узраст, из сваке од фотографија са патином незадрживо исијава радост. И чврста вера у леп живот и сјајну будућност.
Можда зато не дамо забораву те делиће детињства и чврсто се држимо за најранија сећања из школских дана. Када је учитељица била узор.
И можда се зато учитељица Мира с толико радости препознаје са својим ђацима. Колико год година имали, она ће за њих остати учитељица која није седела на часу, знала је ко је тужан и највише се радовала оном цвету од креп-папира.
С. Вуловић Остојић
